Марко Кентера: Пробој

Фото: Приватна архива

Сјећам се да сам као дјечак с поносом слушао приче да је француско издање Ковачићеве поеме „Јама“ илустровао шпански геније Пабло Пикасо.

Пикасо – који црта за корице књиге у којој је пјесма једног нашег пјесника!

Било је то нешто велико и готово нестварно. Онолико колико је велика и снажна сама та поема.

Заиста није флоскула да у свакоме од нас постоје датуми који не припадају ни католичком ни православном календару. Ипак, за балканске народе ријетко постоје датуми који су заједнички свима. Један од ријетких јесте онај везан за концентрациони логор Јасеновац – дан када су заточеници кренули у пробој ка слободи. То су датуми савјести, тренуци када се из таме покушава искорачити у свјетлост.

Годишњица пробоја у Јасеновцу за мене је далеко више од пуког подсјећања на до тада незамисливу храброст. Она је опомена на бездан у који човјек може потонути када се одрекне људскости, као што је то учинила Независна Држава Хрватска, марионетска творевина нацистичке Њемачке.

Јасеновац није био само логор, био је сложен систем стратишта и губилишта. Мјесто гдје су нељудска окрутност и непрекидна патња постали свакодневица, а нада ишчезавала из људи који без ње губе и посљедњи смисао постојања. Усташка НДХ није само убијала; она је успоставила монструозан механизам зла, гдје су људи претварани у бројеве, а бројеви у трајну тишину. Као најмрачнији печат тог злочина остаје чињеница да је НДХ била једина држава у Европи која је имала логоре за дјецу. Дјецу , ријеч која би требало да значи радост и будућност, а овдје је постала синоним за страдање.

Пробој тих неколико стотина очајника био је чин који надилази људски страх. То није био бијег од смрти јер смрт је већ била свуда већ вапај против заборава. Корак ка слободи кроз пакао говори више о достојанству него о спасу, јер послије Јасеновца сама идеја спаса дјелује готово недостижно.

Касније сам схватио да име Јасеновац носи посебну симболику.

Јасен, дрво снаге и издржљивости, дубоко укоријењено, а опет савитљиво.

Као народ који је страдао, али није нестао. Као памћење које се из нас не може ишчупати, дан који је јасан и постојан, чак и када око њега све нестаје.

На овај дан у мени се рецитују стихови Ивана Горана Ковачића из „Јаме“:

„Крв је моје свјетло и моја тама.“

Тешко је пронаћи снажнију истину о времену у којем је човјек човјеку постао амбис, понављајући српски образац братоубилаштва.

Балкан носи свој сурови парадокс који је тешко разумјети је онај да је најпотреснију поему о страдању Срба написао је Хрват, а исти тај пјесник страдао је од српске руке у вихору рата.

Као да нас историја непрестано подсјећа да зло нема једно лице, нити једну нацију, иако остаје чињеница да су српске жртве у Другом свјетском рату на овим просторима биле немјерљиво велике.

Овај дан није само сјећање на жртве, већ и питање на које, нажалост, знамо одговор – шта смо научили?

Да ли смо достојни оних који су у јасеновачком паклу пронашли снагу за пробој? Чини се да нисмо.

Побој није завршен тог дана. Тада је започео

Пробој траје и данас, у сваком покушају да сачувамо истину о страдању у Јасеновцу, и Срба и свих других народа, од заборава, и да одбранимо човјечност од мржње.

(Мишљења и ставови у рубрици Колумне/Други пишу нису нужно ставови редакције Борбе)

Пише: Марко Кентера, некадашњи секретар за привреду и финансије и директор ЈУ Град театар и ТВ Будва