Милош Ковић: Никад више!
У Дому Народне скупштине Србије, 9. априла 2026. године, одржана је међународна конференција „Страдање Срба у Независној држави Хрватској у периоду 1941-1945. године“ . Учесницима се обратио и професор Филозофског факултета Универзитета у Београду Милош Ковић. Следи транскрипт његовог излагања.
Поштоване даме, уважена господо.
Последњи пут сам крочио ово здање пре готово 10 година. Тада је Демократска странка Србије коју је тада водила др Санда Рашковић Ивић, покренула иницијативу да Скупштина усвоји Резолуцију о геноциду у Независној држави Хрватској над Србима, Јеврејима и Ромима.
Та резолуција није добила већину и она је пропала у овом дому баш онако како се догодило и са свим наредним иницијативама.
О самом геноциду и о свему што се догодило од `41. до `45 а што је уствари почело 1914. и што се наставило 1991. и до `95 године, ви довољно тога знате.
Оно што бих уствари само кратко хтео да кажем је потреба да се одговори на питање: Какву политику сећања водимо данас?
Какав је однос данас према сећању на геноцид у Независној држави Хрватској?
А то је у ствари наставак ове приче од пре 10 година. Дакле, у овој Скупштини се упорно одбијају предлози Резолуција о геноциду над Србима. Ова држава нема Дан сећања на геноцид над српским народом. Она памти холокауст, и треба да га памти, памти дакле страдање и Рома и Јевреја, али свест о томе шта су Срби претрпели три пута у XX веку.
Овај трећи покушај, наравно, њему се део српског народа у Републици Српској одупро али није успео да се одбрани народ у Крајини. Свест о томе није заживела у српском народу.
Ова Скупштина је била кадра да усвоји резолуцију о Сребреници, али кажем не и о Јасеновцу.
Ја мислим да је то главно питање на које треба одговорити и верујем да је то у ствари оно што би требало да буде циљ целог овог покрета и целе ове иницијативе.
Наравно, по мом мишљењу. Јер оног часа, када освестимо, када разумемо шта се догодило од 1941 до 1945. И када то уђе у темеље Српског националног идентитета, онако као што смо у те темеље поставили Светог Саву, Светог Симеона и можемо тако да идемо све до Карађорђа и до краља Петра и до данашњих дана.
Дакле, када Јасеновац, Јадовно, Стари Брод, Гаравице и да не набрајам буду у темељима српског идентитета, и када будемо на питање ко смо то ми, одговарали, ми смо народ из Јасеновца из Јадовна… са Старог Брода, то ће значити суштинску, дубинску промену у јавном животу ове земље, а наравно онда и Републике Српске и српског народа у окружењу.
То ће значити коначни почетак ослобођења од југословенских илузија и то ће значити почетак коначно трезвене политике Републике Србије. Република Српска води по мом мишљењу трезвенију политику. Када кажем трезвена, шта то значи? То значи свест о томе одакле нам прети опасност.
Не говоримо само о `41, ми говоримо и о војним споразумима суседних земаља, говоримо у војном споразуму Републике Хрватске са делом наше територије.
И наравно са суседном државом Албанијом.
Дакле, да ли је готово, да ли је завршено?У каквим условима живе Срби у Хрватској?
Овде није реч о позиву на нове конфликте, нити на нове сукобе.
Нико не жели ратове, сукобе. Овде је реч само о томе, да наша политика у региону буде одређена, обележена, дефинисана речима: Никада више. Дакле, никада више нећете ставити руке на нашу децу, онако као што се десило `41. године и онако као што се догодило `95 године.
Дакле никада више!
Значи циљ, није политика конфронтација, сукоба, неговања непријатељства, нити учења наше деце у школама да било кога мрзе. Циљ је само сачувати духовну и биолошку супстанцу овог народа.
Дакле, по мом мишљењу требало би да уђемо у време у коме неће бити од суштинске важности јесмо ли левичари или десничари, јесмо ли монархисти или републиканци.
Циљ политике ове земље требало би да буде биолошка одбрана српског народа, која онда подразумева наравно и духовни опстанак, не само у Србији и на Косову него и у Републици Српској и у Републици Хрватској и свуда где српски народ живи, пре свега на територији Босне и Херцеговине и Федерације, Македоније а онда и на другим крајевима.
Дакле данас је реч о физичком опстанку српског народа и мислим да је то оно што треба да одреди свеукупно наше понашање у будућности.
Дакле, сваки сусрет са страним дипломатама треба да подразумева питање шта је њихов став о Јасеновцу?
Ако са друге стране дође игра бројевима или нешто слично нисте дужни да му пружите руку.
Са друге стране ми имамо државу, која не само да спречава доношење Резолуције о геноциду над Србима, него преко академских институција на државном буџету води политику смањивања броја жртава Јасеновца.
Такву политику воде дакле државне структуре и такву политику воде људи без икаквих академских референци у тематици о којој је реч.
Дакле то је такође важно питање које морамо да поставимо. Дакле, зашто се ова држава бави смањивањем броја жртава Јасеновца, броја који је давно утврђен и о коме говори цео низ историјских извора из оног времена и касније.
То мислим да треба да буде наш циљ у будућности.
Тиме бих завршио оно што сам хтео да кажем.
Дакле, никада више не сме да се понови оно што се догодило `41, то треба да буде идеја водиља целокупног нашег поступања у будућности.
Хтео бих на крају да захвалим овој парламентарној групи која је организовала овај сусрет.
Хвала Вам.
Приредила редакција портала Јадовно 1941.
