ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ИМЕ ЈЕ ЗНАМЕЊЕ ИЛИ ХРАБРОСТ ЈЕ БИТИ ЈУСТИН: НА БЛАГОВЕСТИ 2026. ГОДИНЕ

Свети ава Јустин Поповић

БЛАГОЈЕ ПОСТАЈЕ ЈУСТИН

Данас, на Благовести 2026, Црква Божја слави дана када је Мајка Божја понела у свом пречистом Телу Христа Богочовека. Данас се такође слави дан када се међу Србима родио Свети Јустин Ћелијски, који се на Благовести и упокојио. Овај велики човек Цркве читавог живота је служио Христу као Истини човека и света. Благоје ( такво му је било име у свету, које је добио по Благовестима ), постаје Јустин, што значи Праведник. Име је у монаштву добио по Светом Јустину Философу, апологети хришћана пред Римском империјом, који је пострадао за веру почетком другог века по Христу. 

Бити праведан значи борити се за правду, и за правду страдати. Српски Бог је Бог правде, Коме пева наша химна. А правда је увек и Љубав и Истина, то јест Христос. Зато је Свети Јустин Ћелијски увек био спреман да за правду себе принесе на жртву. Зато је говорио смело и одлучно, иако је трпео последице – и од својих и од туђих. 

ДОГМАТИКА И ЕТИКА

Свети Јустин Ћелијски није бранио само догматску, него и етичку страну хришћанства; био је спреман да свагда устане у одбрану људи Божјих поверених му на старање. Због тога је био спреман да истину каже свима, па и онима „власт имајућим“.

Такав је он био од младости. Као професор богословије у Сремским Карловцима, устао је против формално исправних (и „благочестивих“) ставова СА Синода СПЦ, који су од младих богослова захтевали испуњавање свих правила, док су деца живела у тешким и нехигијенским условима. 

ОТАЦ ЈУСТИН БРАНИ ОМЛАДИНУ

Ево писма Јустиновог („Хришћански живот“, 10/1924.):

„Отворено писмо Св. Синоду

Октобра 3. заступник ректора Богословије Св. Саве добио је одлуку Св. Синода којом се наређује „да наставници и ученици редовно посећују свакодневна јутрења и вечерња богослужења“. Одлука је донета и достављена Управи Богословије у осуству Његове Светости Господина Патријарха, зато се моје писмо односи само на Високопреосвећену и Преосвећену Господу Архијереје, чланове Синода, који су одлуку и донели.

И пре ове наредбе Управа Богословије старала се да теориски и практично учини молитву главним подвигом у животу својих питомаца. Ученици су редовно посећивали јутрења и вечерња богослужења. Али од почетка ове школске године Богословија Св. Саве престала је бити завод у коме су заступљени најелементарнији хигијенски услови. По наредби одозго примљено је несразмерно много ученика. Управа се нашла у очајно тешком положају: у орахову љуску требало је сместити јато галебова; и Управа се осетила неспособна за такво чудо. Чињене су преставке Св. Синоду; чињене и Министарству Вера, али се на њих одговарало није. Ученици су се гушили у тескобним собама, малаксавали од бедне хране, и у самом почетку школске године почели нагло побољевати. Под ужасним хигијенским условима ученици су морали обављати све законом прописане дужности. Њима се давао минимум услова, а тражио максимум енергије. Хтело се да орао лети са два воденична камена о крилима. Примораван, он се напрезао, али се осетило како му пуцају кости у крилима. Реците, могу ли издржати ученици који 12 сати дневно напрегнуто раде? Ево Вам чињеница: од 7-8 они су на јутрењу; од 8-1 сата по подне на часовима; од 2-4 по подне  на  часовима; од 4-41/2   на вечерњу;  од 5-7 на  занимању:  припремање за сутрашње часове; од 8-91/2 на занимању. За одмор им не остаје ни један цео  сат. Ко и то јадно парче слободног времена већина је употребљавала на спремање, јер је немогуће за 31/2 сата спремити се из шест и седам предмета. Управа је увидела да им је време за спремање апсолутно недовољно; ученици су се почели жалити на немање времена за спремање. Управа се дуго   мучила  како да им  помогне;  најзад је поводом тога  заступник  ректора са васпитачима одржао седницу. Приморани стањем  ствари ми смо решили да сви ученици посећују сваки дан јутрење, а вечерње само појци, чтеци и црквењаци; но да не би остали без вечерњих молитава, завели смо вечерње богослужење: Молитве на сон грјадушчим, које је обављано пре спавања, после пола десет. После неколико дана, на оправдани захтев наставника појања, наша је одлука ревидирана у толико што су ученици место јутрења посећивали  вечерње. Но на јутрењу, сем одређених певача, чтеца и црквењака, увек је  бивало још доста ученика, који су успевали да се  спреме за предавања.

Као васпитач ове школе ја смело одбијам сваки приговор да се код нас „даје на вољу  ученицима да лабаве  везу према Цркви и њеним богослужењима“, како се то вели у наредби Св. Синода. Ако  икада – сада се у нашој  школи обраћа искључива пажња православној  црквености и незаменљивим православним богослужењима. Наша горња одлука изнуђена је била  убитачном по ученике сложеношћу  немилих прилика, које је Св. Синод могао уклонити да је хтео и имао ревности. Из ревности за добро деце ми смо донели горњу  одлуку. Ја волим да мислим да је наредбу Св. Синода  инспирисала  једино – ревност за  Цркву  Христову. Но, против ове моје жеље устаје страшна чињеница, која пориче  да је ревност за Цркву  Христову инспирисала поменуту наредбу Синода.   Ево те чињенице: ниједан од Високопреосвећене Господе Синодалаца није посетио ниједно јутрење ни вечерње од како смо своју одлуку почели спроводити. Чуди ме само како су онда могли приметити дз сви богослови не посећују јутрење. Но ако је уз пркос ове страшилне чињенице ипак ревност била главна побуда ове наредбе, ја смело тврдим да је Ваша ревност у овом случају излишна, јер је ми и без Ваше  наредбе  имамо у  изобиљу. Ми се жудно, ми се вапајно нуждавамо  Ваше високопреосвећене ревности, али само у другим стварима.

Због очајних хигијенских прилика наша  деца  у  маси пате од грудних болести; на очи наше она вену; а многа су већ увенула; ми  смо   молили, ми смо богородили, Ви  нас чули нисте. Јесте ли чули колико је наших ученика умрло од туберкулозе? јесте ли чули колико их је оболело? Јесте ли чули колико ће њих још оболети? А  оболеће   их   много, јер   по овогодишњем буџету  на  сваког   ученика дневно долази по 8.30 дин. на исхрану. А знате ли, Високопреосвећена Господо,  да је данас килограм хлеба 51/2 до 6 динара? – Ту, ту нам је потребна, потребна до суза и јаука Ваша ревност, а Ви је нисте пројавили. Никада ниједан од вас, свете владике, није посетио ову школу, која је само стотину корака удаљена од Ваше синодалне резиденције; ниједан од Вас никада дошао није да обиђе ову нашу добру, нашу намучену децу; ниједан од Вас никада није дошао да види шта једу ова многонапаћена деца; ниједан од Вас никада обишао није њихове тескобне спаваће собе, у којима се деца формално гуше. А ја Вас молим, ја Вас преклињем, Господа Христа ради који је губаве посећивао, посетите само једном добру дечицу нашу, зађите са мном у поноћ по њиховим спаваћим собама, и ја верујем, ја хоћу да верујем да ћете Ви бити толико осетљиви да заплачете заједно са мном за красном дечицом овом која се гуше у својим собама. 

Тада ће се у срцима Вашим родити ревност, која ће кључем Христове љубави  oткључати   многобројна   врата празних одаја у згради Црквених Фондова, која су закључана тврђом срца људских и нељубави нехристовске.

Ја сам сигуран, трегубо благодатна господо, да би Вас све наша свеколика богословска омладина убројала у Исповеднике Православља, када би Ви изменили овај пагубни наставни план. Пројект за то већ постоји.  Пре годину и више дана Св. Арх. Сабор оставио Вам је тај пројект: да га  озаконите. Ви ни прстом мрднули нисте да га озаконите. А јадна дечица наша стењу под бременом неудобоносимим. Да ли Вам је то познато? Ах, да – како Вам може бити познато када ниједан од Вас никада није посетио предавања у нашој школи. – Ја држим  да овде деци нашој може помоћи ревност, и то ревност свештена и света, ревност Ваша, Високопреосвећена Господо. Покажите је што пре да нам олуја очајања не угаси жмиркаво кандило љубави наше према Вама.

По свему судећи,  угашена је  свака помисао да се Богословија Св. Саве може почети зидати у Београду, а  камоли сазидати. Реците, Високопреосвећена Господо, која је то мрачна сила која неда да се Скадар  озида на Бојани? То што је неко за дан  ревносног  старања сазидао, други је за ноћ  неревности   Ваше   одзидао.   А  ту   је потребна ревност, ревност подвижничка, ревност оснажена високопреосвећеном благодаћу Вашом. Покажите је, ја Вас молим у  име многонамучене дечице наше, и у устима њиховим начинићете себи хвалу, једину хвалу коју је Господ Христос волео, и Ви с Њим.

Ја сам жеравично свестан  свега  што Вам  пишем,Високопреосвећена   Господо;   нема леда   који   може угасити моју ревност за добро наше богословске  омладине. Ако копијем непристрасног суда разгрнете ма коју моју написану овде реч, наћићете у свакој по сузу, у свакој по бол. Васпитачка дужност и љубав, наставничка дужност и љубав нагнале су  ме  да   Вам све  ово напишем,  Високопреосвећена Господо.

Последњи и најмањи Христов слуга

јеромонах Јустин васпитач и суплент Богосл. Св. Саве.“

Тако је писао отац Јустин. 

ОДГОВОР СИНОДА ЈУСТИНУ 

Дакле, Синод проповеда и заповеда, али ништа не чини да би деци – будућности Српске Цркве – живот учинио лакшим и подношљивим. Синодалци – иако је, у то време, Патријаршија у Сремским Карловцима – „немају времена“ да посете ђаке богословије, и увере се у беду у којој живе, оптерећени тешким плановима и програмима. Зато млади јеромонах Јустин Поповић устаје у заштиту „јата галебова“, и тражи од синодалаца да издвоје новац да би помогли деци, да би се градила нова, потребама примерена, зграда богословије.

Због оваквог и сличних ставова и представки, отац Јустин, крајем двадесетих година 20. века, бива премештен у Призрен – „по потреби службе“. Да је било православне богословије на Гаурисанкару, и тамо би ме преместили, „по потреби службе“, вели он горко, и пише „Apologia de via mea”, тврдећи да је сваки човек, попут Господа Исуса Христа, рођен и дошао у свет да сведочи Истину.

Такав ће Старац остати до смрти; заточен у ћелијској светињи, под паском УДБЕ, он никада неће правити компромисе са законима Божјим и својом савешћу.

КАКАВ ТРЕБА БИТИ?

Увек ревнуј, не колебај се, буди са својим народом: то је порука Светог Јустина Ћелијског.

Шта је нашим свештеницима и првосвештеницима својевремено рекао отац Јустин? Ево шта:“Светосавски је, православно је: свештеник, првосвештеник је духовни вођ народа, и као такав припада целом народу; стога и изнад сваке партије, изнад сваког режима на висинама вечних народних светиња и идеала. Живети ради тих светиња и идеала, њих исповедати, њих проповедати, њих чувати под свим режимима и околностима, – дужност је и позив светосавског свештеника и светосавског првосвештеника. И још: страдати за њих и умирати за њих, попут многобројних светосавских страдалника и мученика за народне светиње и идеале, и још ово: деси ли се да политички дилетанти и моралне партизанске наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, онда је императивна дужност светосавског свештеника: да иступи као спасилац народа у улози једног новог проте Матије Ненадовића, или једног новог проте Атанасија Буковичког, или једног новог Хаџи Ђере и Хаџи Рувима. Деси ли се да народ, у саблажњивим тренуцима своје историје, напусти своје светосавске светиње и идеале – светосавско свештенство се не сме повести за ниским нагонима народним, него високо држати заставу светосавског идеализма.“

Морамо остати на заветном путу. Јер, отац Јустин нам је поручио:“Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, – и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он – вечни епископ Српске Цркве: свети Сава. А са њим – сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. И непоколебљиво веруј: светосавска застава ће у српском роду увек наћи свог неустрашивог заставника, можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер је главно: да нас свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо и земља, и све што је свето и честито било у нашој историји од почетка до данас.“

И пре рата, и после рата – исто: Богу Правде клањај се и служи, па макар те УДБА не остављала на миру, па макар те држали у конфинацији, па макар ти не дали да дишеш. Јер, име ти је Јустин – Праведник. Мораш бити са својом омладином, и са својим народом. Јер мораш бити са Христом. 

Име је знамење, говорили су стари Латини. Ако си Јустин, страдај за правду! И нека сваки православни Срби буде Јустин у срцу и души, да би га Бог правде познао и признао као свога! О томе је и ово мало подсећање на Благовести 2026. године.