Владимир Димитријевић: СРПСКИ ЗАВЕТ И СРБОЦИДНИ АПРИЛИ 1941-1944: УОЧИ СТРАДАЛНЕ СЕДМИЦЕ И ВАСКРСА 2026.

ТЕРОРИСТИЧКО БОМБАРДОВАЊЕ И ХЕРОЈСКИ ОТПОР 

Године 1941, 27. марта, Срби су Хитлеру рекли НЕ. Његов гнев био је огроман. Наредио је напад на Краљевину Југославију, знајући да ће је бранити само Срби које, наравно, треба казнити. Као и углавном, били смо неспремни. Војска Југославије не може да одоли здруженом нападу Немаца, Италијана, Мађара и Бугара. Влада се из Београда повлачи ка Никшићу, а усташе формирају НДХ већ 10. априла. Капитулација је потписана 16. априла. 

Једна од најсуровијих чињеница било је бомбардовање Београда у рано јутро, 6. априла 1941. Дејан Зец о томе пише:“Ваздушни напад на Београд је пре свега осталог био терористички чин, који је поред војних циљева (напад на аеродроме је требао да уништи југословенско ваздухопловство пре него што би оно могло да се супротстави инвазији и евентуално успори или заустави немачко напредовање) требао да допринесе и ширењу панике и дефетизма, услед потенцијално великог броја страдалих цивила и уништених објеката. Циљани су цивилни објекти, као и установе културе и просвете, док су индустријска постројења и комуникације поштеђене, јер су по окупацији требали да послуже циљевима окупатора.(…) 

Највећу панику међу Београђанима изазвала је појава авиона Јункерс Ју 87 (Штука), лаког ловца-бомбардера, који иначе није био превише ефикасан, али који је у ниским налетима ширио панику звуком сирене која је била инсталирана управо у ту сврху. Такође, у ниским прелетима немачки авиони су митраљирали градске улице, како би убили што више цивила и додатно прошили панику.“

Отпор је био херојски. Дејан Зец пише:“Југословенски пилоти су показали изузетно залагање и пожртвовање, успевши да агресору нанесу значајне губитке. Колики су тачно били немачки губици није познато. Мухарем Кресо наводи како је током прва два дана бомбардовања југословенско ваздухопловство успело да обори бар 10 немачких летелица, док је према другим изворима изнад Београда у априлу 1941. године оборено 18 ваздухоплова.“

Ипак, отпор надмоћнијем непријатељу није спречио пораз наше војске и распад државе. 

СВЕДОЧЕЊА ИЗ АПРИЛА 1941. 

Наш чувени научник Милутин Миланковић је сведочио:„Пошто се зујање авиона изгубило у даљини, оставих своје склониште и изађох на улицу. Ту видехњену чврсту макадамску калдрму уздигнуту у вис у облику шатора, разјапљеног горе по свој својој дужини. Ту је, као што су то обелоданила каснија ископавања, велика разорна бомба продрла дубоко у земљу, ту експлодирала, разорила на дужини од двадесет метара канализационе и водоводне цеви, уздигла калдрму у виду седла, претурила ограде зидова суседних вила и разлупала њихове прозоре.“

Ни склоништа нису помагала. У Карађорђевом парку у склоништу је погинуло преко двеста несрећних људи. Ево једног сведочења које наводи Зец:„Страх је изобличио људе (…) Још једанпут нас је протресло. Хистеричног смијеха није више било. Око нас је мирисало на чађ и земљу. У устима ми је било као да лижем рђу (…) Настаде тишина која ми је била тиша од иједне коју сам дотада запазио (…) Нијесмо имали снаге да загледамо у разбојиште. Онај први, летимични поглед открио је призор пун разбацаних откинутих удова, просутих очију и угљенисаних лобања. Ослушкивали смо који тренутак. Јаук се није чуо. Схватили смо куда је нестао онај смијех“.

Људски смех је нестао.

Почео је страх до сржи у костима. 

СВЕДОЧЕЊЕ ЖАНА ИЗАРА 

Француски новинар Жан Изар пише:“Немачка је најзад прекинула тишину! Прекинула је на себи својствен начин, као крволочна дивља звер која у сенци прорачунато припрема напад и изненада се баца на жртву да би је лакше и брже раскомадала. Без објаве рата и без других јавних упозорења (осим буке сопствених авиона).(…) Са дедињског брда које надвисује град могли смо да видимо смо ватру и дим како покривају кварт за квартом. Железничка станица је уништена и најважније грађевине у центру пламте у пожарима. Фабрике на периферији одјекују од сирена и експлозија, док су крици и безнађе усмерени ка убицама придошлим са неба. Противавионска одбрана овог града декларисаног као отворен отвара слабу импровизовану ватру дочекујући разбеснеле хорде, које без задршке настављају уништавање. Кад је око девет часова њихов први напад завршен, ескадриле су одлетеле према својим одредиштима и настаде узнемиравајућа тишина као увод у ново пустошење.“

Изар је био потресен призорима ужаса: “Покрај тротоара су преврнута шинска кола. Један коњ лежи мртав, други коњ стоји поред њега. Испод преврнутих кола је тело човека, окренутог лицем према земљи. Застао сам и преврнуо тело. Угледао сам рупу на глави. Он није дисао, а укоченој руци је још увек стискао иконицу! Постоји ли нека божанска сила која ће се сажалити на овај народ предан жртвовањима и зауставити ово убијање? Људи као да се не усуђују да подигну поглед према небу и да замоле за ту највишу помоћ, једину која им још остаје. Одозго им, за сада, само смрт даје одговор. Авиони су данас истовремено њихове убице и гробари. Огромна бомба пада и удари у центар склоништа, уби и сахрани за трен седамсто особа.“

Изар је гледао страшне слике смрти и пустошења:“Ево, жена носи у рукама дете иза угла улице у близини болнице. То је била болница у чијем дворишту бројни рањеници безнадежно очекују помоћ. Несрећна мајка је изгубљеног погледа (ветар јој мрси косу, боса), стеже на грудима напола обученог дечака коме је гелер преломио ногу и сад се њише онако сломљена. Нико и не помишља да јој пружи помоћ. Предложио сам јој да њу и дете превезем у неку другу болницу. Тада ми је ова безнадежна жена објаснила да је од јутрос посвуда покушавала да збрине дете, али да је увек одговор исти: причекајте, причекајате. Њене реченице су прекидане плачем и јецајима а поглед усмерен према детету, које је изгледа заувек затворило очи. Емоције ме потпуно савладаше као и неколицину других људи, који су немо посматрали ову трагедију. Неподношљива патња нас прикова за место, спречавајући нас да јој било како помогнемо, па макар да јој упутимо реч утехе.

Наједном, мајка погледа на своје дете и у трену схвати сву трагедију. 

Одједном је разумела разлог за наш жалостан изглед. Проломи се, наједном, крик од којег смо се следили; Рат, господине, рат, господине! викала је сирота жена, окрећући према мени своје уплакане очи. Одмах затим оде некуда, трчећи као безумна и покушавајући својим телом да загреје тај мали леш који јој је рат сместио у наручје.“

Мајка, која га је отхранила од колевке, показивала је своје детенце Небу. 

Али, како рече Његош, „земља стење, а небеса ћуте“!

РАЗАРАЊЕ И ОТПОР

Разарање је изгледало страхотно. Ево још једног сведочења које наводи Дејан Зец:„А затим сам пошао полако, – било је око 10 часова пре подне и сунце је топло и ведро сјало са пролетњег неба, – пошао сам кроз разрушену варош. Била је слика страшна и упечатљива. Огромне многоспратне зграде биле су порушене. Трамвајски колосеци изривени, издигнути у небо. Бандере, претурене, лежале су преко улица. Неки трамваји су горели, полу разлупани. Тротоари прекривени здробљеним стаклом из излога који су прсли. И свуда дим, свуда пламен, свуда смрад. У целом том хаосу људи, избезумљени од страха, бледожутог лика, на брзу руку одевени, са малим свежњевима подмишком, јуре улицама безглаво, готово бесвесно.“

Народ је почео масовно да бежи из Београда. Свуда се осећао задах паљевине и лешева. 

Срби се нису предали. Наставили су борбу. Изар је писао: „Кад се све оконча, да се тад присетимо да ниједан Србин, упркос свему, није прихватио пораз. Напротив, стоички је прихватио своју нову судбину, чувајући у себи идеју о побуни у инат онима чији су немар и несавесност дали допринос његовом паду.“

Борба Срба се наставила. Срби су веровали да је њихов антинацизам несумњив, и савезништво са Америком, Енглеском и совјетском Русијом неупитно.

Међутим…

„САВЕЗНИЦИ“ НАС „САВЕЗУЈУ“ И ПРЕДАЈУ БРОЗУ

„Савезници“ нису хтели да Срби буду победници, упркос свим напорима које су у заједничку борбу против Тројног пакта уложили. Била им је, „савезницима“, потребна нова, Титова Југославија, у којој ће, после свега, опет Хрвати бити пресудан чинилац. Амерички шеф обавештајне службе ОСС, генерал Донован, хтео је да се, поред партизана, подрже и припадници легалне Југословенске војске ђенерала Михаиловића, али је, гле чуда, Черчил 6. априла 1944, три године после мучеништва и херојства Београда, то одбио. Како у својој књизи о Операцији „Халијард“ пише Милош Тимотијевић:“Черчил је 6. априла 1944. поручио Рузвелту да би таква мисија лоше утицала на већ предузету акцију уклањања генерала Михаиловића, и изазвала несугласице Британаца и Американаца на Балкану. Рузвелт је на крају 8. априла 1944. одустао од мисије.“

Требало је подржати Хрвата Броза.

И бомбардовати Србе ( наводно – „само Немце“ ) у име победе Броза. 

НАШИ „САВЕЗНИЦИ“ АПРИЛА 1944. 

Април 1944. донео је нова бомбардовања напаћене Србије, овог пута „савезничка“. Ниш је авионским бомбама разаран 5. априла, и погинуло око деведесет људи, а многи су рањени. Тимотијевић каже:“Бомбардовање Ниша и других градова осудила је и емигрантска влада, посебно због извештавања ББС-а од 9. априла 1944. да је напад извршен како би се помогло снагама маршала Тита, и разбила места отпора на које наилазе партизани.“

Наравно, „савезници“ су, и тада и увек и у векове векова, тврдили да све чине ради нашег добра. Тимотијевић пише:“Савезнички авиони бацали су 6. априла 1944. летке у којима је писало да ће се осветити за немачко бомбардовање Београда 1941. и да то већ раде уништавањем Берлина. За окупациону штампу такви поступци били су цинизам, а највећа „брука и срамота” англоамериканаца био је позив Србима да се придруже Титовој војци која је „поклала милион Срба”. Антизападна пропаганда додатно је појачана после бомбардовања Никшића 7. и 8. априла 1944, на црквени празник Врбицу (настрадали су и свештеници у цркви), што је искоришћено да се нападну Енглези и Тито по чијој жељи је и бомбардован град у коме је погинуло 200, а рањено 200 људи. Није пропуштено ни да се напомене како је југословенска влада баш из Никшића авионима побегла из земље, подсети на савезничка митраљирања Цетиња и бомбардовање Подгорице, уз уобичајена проклињања Божјом казном. Никшић је заиста бомбардован на захтев партизана, погинуло је око 150, а рањено преко 200 људи. До краја рата бомбардовани су многи градови на простору који обухвата данашња Црна Гора, а број жртвава процењује се на преко 2.000 људи. Партизани су због погибије четника у Никшићу и Подгорици славили бомбардовање ових градова, али су пред крај рата и сами протествовали због наставка разарања.“

Ако су протестовали чак и партизани, могу се замислити размере разарања Црне Горе.

БЕОГРАД ЗА ВАСКРС 1944.

А онда је дошао Васкрс 1944, и бомбе, англоамеричке ( углавном америчке ) су пале на престоницу напаћеног Српства. 

Милутин Миланковић је писао:“Било је то 16. априла 1944, на први дан нашег ускрса, у подне, баш када су сви житељи Београда седали за трпезе да прославе тај празник васкрсења. У томе часу запишташе сирене, а англо-американски авиони сручише своје разорне бомбе на унутарње квартове Београда и разорише, као да су од карата, целе редове кућа. Побијени становници тих кућа остадоше, мртви, одељени једни од других рушевинама међуспратних таваница.“

Иво Андрић сведочи:“Тада је од Чукарице наишло девет авиона, па за њима још девет. Били су метално бели (…) Загледан у висину нисам ни приметио шта се дешава на станици. Тек у једном тренутку сам приметио како се један вагон пропиње као коњ, а око њега лети земља у млазевима. Док су авиони летели према ушћу Дунава, вагони су већ почели да горе и пуштају црн, тежак дим. Кад сам поново погледао авионе у висини, видео сам да на једном из прве групе поиграва црвен пламен. Он је летео и даље, и кад је био испод Калемегдана, искочила су из њега најпре три бела падобрана, а затим четврти. Одмах после тога авион је почео да пада у широком луку. Када сам вратио поглед ка станици са два места дизао се црни густи дим, са пламеном при дну. Настала је тишина у којој је тек човек могао да схвати право значење и сву изузетну снагу онога што се десило. Све је прошло брзо, лако и без тежине стварних догађаја, као призор на филму. Падобранци су летели једно време над Савом, а онда их је ветар занео даље на исток, док се нису изгубили у зеленилу Топчидерских брда.“

Последице бомбардовања биле су надужасне.

ВАСКРШЊИ ДАРОВИ „САВЕЗНИКА“

Милош Тимотијевић пише:“Погинуло је најмање 780 људи, 1.200 тешко је повређено, а 3.000 лако. Немци су имали око 200 мртвих војника. Према проценама равногорских обавештајаца погинуло је 1.260, рањено 1.600 људи, разорено око 600 кућа. Процењивало се да ће се из разрушених кућа извући још 200 до 250 страдалих људи. Недићева влада инсистирала на 2.000 мртвих. Константин Фотић је у емиграцији писао о чак 4.000 погинулих. Страдање је свакако било велико, а број мртвих повећавао се како је време одмицало не само због потреба пропаганде, већ и због откопавања тела испод рушевина и умирања услед последица рањавања.“

Тако су нам „честитали Ускрс“.

Слично су поновили и 1999.

СВЕДОЧЕЊЕ ИВАНКЕ АЈДАРИЋ – ВУЈИЋ

У разговору који сам водио са Иванком Ајдарић – Вујић, ћерком угледног српског философа и књижевног критичара Владимира Вујића, она је описала своје искуство априла у Београду под англоамеричким бомбама:“16. април 1944. Био је Ускрс, леп пролећни дан, чисто плавонебо. Многи људи су изашли на улицу, осећало се празнично расположење. Када су се чуле прве сирене, нико није обраћао пажњу, па чак и када су се појавили први авиони, неки људи су
мислили да наши савезници хоће да нам пожеле срећан Ускрс.Тек када су почеле да падају бомбе, Срби су схватили страховиту
истину, коју су многи већ и наслућивали али нису имали ни храбрости да је прихвате, а то је да су нама наши ’савезници’
окренули леђа. Неки људи су одбили да прихвате ту истину, оправдавајући тај ’савезнички’ потез као уперен само против
немачких војних циљева, мада је било више него јасно да су Немци имали своја специјална склоништа и да њима бомбардовање није наносило скоро никакву штету. Нас је тата већ био припремио
за ту тешко прихватљиву истину. Сви ми смо до тада некако још и веровали да ће се рат ускоро свршити, да ће Немци бити
поражени, исто тако и партизани, да ће се савезници у датом моменту искрцати на мору и доћи у нашу помоћ, када ће се најзад
Немци повући, цела Србија (ако већ и без Хрватске) ће се вратити у нормалан живот и питање партизана би било лакше решено.
Савезничко бомбардовање је пореметило све те наше наде. Идућег дана после тог првог бомбардовања, изашла сам на
улицу да видим шта се десило са кућом једне моје пријатељице и пролазећи поред рушевина, приметила сам да неки младићи
са кошуљама са ознаком ’Хитлерјугенд’ раде на рашчишћавању руина. Тај призор је изазвао у мени једну стравичну реакцију.
Зар ми Срби да дозволимо да се немачка омладина посвећује рашчишћавању бомбама разорених рушевина и да евентуално
спасава оне који су преживели и стара се о мртвима? То моје српско срце није могло да прими. Отишла сам одмах у надлежни
полицијски кварт и пријавила се добровољно да радим у оквиру пасивне заштите на ’спасавању, вађењу лешева и рашчишћавању
рушевина’. Била сам примљена у једну групу где су сви били мушкарци, осим мене и једне болничарке. И ја сам имала курс за
болничарку, али не профисионални. Радила сам са том групом, на том језовитом послу, све до краја рата. И ту сам стекла богато
искуство, научила сам да се контролишем у моменту сусрета са било каквим тешким догађајем или трагедијом. Научила сам да
будем заиста неустрашива у моменту суочавања са било каквом опасношћу, нарочито ако тај моменат захтева моју непосредну помоћ посвећену другом људском бићу.

После првих напада, моја мама је решила да оставимо наш стан у центру (тата је све ређе био у Београду) и да проведемо једно време у кући једне њене рођаке која је живела на Пашином Брду, претпостављајући да ће тај крај бити поштеђен. Склонили су се ту и син и ћерка Светислава Стефановића и још неко из њине породице, не сећам се ко. У ствари, тамо смо доживели најгоре бомбардовање, мада нигде ни близу ни у даљој околини
није постојао никакав војни циљ. Тај напад остао је дубље урезан у моме сећању него сви други. Ту је непријатељ употребио систем
’тепиха’, са намером да заиста разори све. Кућа у којој смо се налазили била је мала, није ни имала подрум и није пружала
никакву могућност склоништа. Звук авиона који су летели ниско и експлозије бомби које су падале једна за другом без интервала
давале су утисак да је дошао смак света. Када се све свршило и ми изашли из куће, напољу је био потпун мрак. Када се мрак
мало разбистрио могли смо да констатујемо да су све, буквално све, куће око нас биле погођене и у некима је још горео пожар.
Само Бог је спасао ту малу трошну кућу и нас који смо били у њој. Ја сам одмах после звука сирена које су објавиле крај, обукла
моју тренерку и обула ципеле са дрвеним ђоном (одавно већ није било коже за ђон) и одјурила на место састанка са мојом екипом.
Тог дана радили смо на спасавању скоро све до зоре, уз дозволу немачких власти. Призори су били тако страшни да нисмо успели
да ставимо у уста ни једно парче хлеба. То се све догађало док сам се спремала за матуру (те године није било дозвољено ослобађање
испита матуре за одличне ђаке као што је то пре било правило). Имам овде још (не знам како је то моја мама сачувала), докуменат
издат од XI кварта где се званично потврђује да се ’г-ца Иванка В. Вујић , ученица VIII разреда гимназије пријавила на добровољан
рад при XI кварту и радила на спасавању, вађењу лешева и рашчишћавању рушевина у саставу XX техничке екипе пасивне
заштите’. И додаје се још да ’у своме раду г-ца Вујић се истакла као веома савестан и пожртвован члан екипе и као таква заслужује
сваку препоруку и похвалу’.“

Морали смо, опет и опет, да лечимо ране. Матурирало се херојском борбом за рањене и рашчишћавањем рушевина. 

НЕВЕРИЦА БОГДАНА ПОПОВИЋА 

Срби, чак и највећи српски интелектуалци, наивно су мислили да имамо „савезнике“. Милутин Миланковић је посетио Богдана Поповића, и рекао му те, 1944, с раног пролећа, да се прича како ће „савезници“ бомбардовати Београд. Поповић му је рекао:“ Немогућно! – Искључено! Као што знате, први светски рат провео сам у Енглеској и упознао њен џентлменски народ. Сваки Енглез зна добро да смо ускочили у овај рат да останемо верни нашим савезницима из првог светског рата. Може ли се и замислити да ће Енглеска напасти на свог до гроба верног пријатеља обореног надмоћним непријатељем и раскрвављеног стотинама рана? Та зар енглески листови, кад, ево већ три године, жигошу зверске нападе Немаца на незаштићене вароши, не спомињу, поред Варшаве и Амстердама, стално и Београд? Зар се може замислити да ће учинити својим пријатељима оно што Немци учинише својим противницима? Јавно мишљење Енглеске која бди над части своје нације неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним делом.“

После васкршњег разарања Београда, Миланковић је опет посетио великог професора:“Посетих Богдана Поповића. Нађох га телесно и душевно изнуреног, бледог, тужног и резигнираног. Рече ми: ᾽Не желим да живим у овом избезумљеном свету.᾿ Покушах да га охрабрим разумним разлозима па и шалом, но он се не даде разуверити: ᾿Избезумљен свет! Не желим, не тражим, не очекујем ништа од њега. Најбоље је умрети. Умрети што пре!᾿Жеља му се испунила.“

Као и многима. 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА 

Да нема Христа и вечнога живота, историја Срба би била најбесмисленији водвиљ на свету, ђавоља њушка изнад нашег лица, нож у гркљану кога се никад нећемо ослободити. Да нема Христа, сваки Србин би имао пуно право да постане самоубица. Јер, зашто живети на таквом свету? Зашто живети на свету у коме би после земног живота почињало ништавило, а судбина Хитлера и Светог Саве била иста? 

Али, има Христа и има вечног живота, у коме смо и ми, увек и заувек, живи. 

Жарко Видовић о томе каже:“Тајна Небеског царства – којем Срби треба, по Косовском завету, да припадају – је у ВАСКРСЕЊУ ХРИСТОВОМ. Литургијска химна Васкрсењу је и једини начин да се Васкрсење „објасни“, те да се тиме, коначно, „објасни“ и тајна Небеског царства. Наиме, Васкрсење Христово, као и само Небеско царство,  није нешто што би требало „објашњавати“: то се не „објашњава“. То је могуће САМО СЛАВИТИ и само на тај начин – СЛАВЉЕЊЕМ – објаснити. У погледу Васкрсења и Небеског царства стоји сасвим исто као и у погледу БИТИЈА: битије („биће“) се не објашњава. Оно може бити само СЛАВЉЕНО и само на тај начин објашњено! Васкрсење Христово је догађај којим је човеку омогућено да битије слави и поред смрти, и поред смртности човека! Наиме, смрт је – по самом православном учењу – НАЈВЕЋЕ ЗЛО и основ и узрок свих зала људских, а човек је према смрти немоћан. Међутим, ту је Христос: „Воскресењем смрт си ПОРАЗИО“! Поражено је зло, те је сад могуће да човек – и поред своје смртности – СЛАВИ БИТИЈЕ!“

Срби славе битије упркос СРБОЦИДУ: живи Срби у Живоме Богу. Живеће овај народ! 

Зато је Жарко Видовић сушти мудрац од Христове светлости када нас подсећа да је тајна Српског Завета управо у устајању са Христом. Из праха у сјај! Из рушевина у Небески Јерусалим! Из крвавог блата у Небеску Србију – ТАМО АЗ ПОЈДУ, рекао би Вук Исакович, показујући Русију, а мислећи на Васкрслога, чија је историјска икона у српској историји повремено била управо православна Русија. 

Вреди се тога сетити и ове, 2026, уочи Страдалне седмице и Васкрса. 

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА

1.Дејан Зец: Свакодневни живот у окупираном Београду : (1941-1944), https://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/11486?locale-attribute=sr_RS

2.Жан Изар: Југославија 1939-1994, превео Раденко Ћурчић, издање преводиоца, Чачак 2022,https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/knjiga_zan_izar_2022.pdf

3.Милош Тимотијевић, Мисија „Халијард”: ратна пропаганда, бомбардовање српских градова и евакуација савезничких авијатичара 1943-1944. Године, Службени гласник 2020. 

4. Богољуб Шијаковић: Три Васкрса под бомбама 1941, 1944. и 1999, https://mitropolija.com/2019/04/10/tri-vaskrsa-pod-bombama-1941-1944-i-1999/
5. Владимир Димитријевић: Преписка и интервју са Иванком Ајдарић – Вујић, https://www.ljudigovore.com/issue/ljudi-govore-35-36/article/prepiska-i-intervju-sa-ivankom-ajdaric-vujic/9/
6. Жарко Видовић: Срби и Косовски завет у Новом веку, Пријатељи Жарка Видовића, Београд 2021.