Ненад Кецмановић: Три дипломатије у „јединственој Босни”

Дино Конаковић (Фото: Министарство спољних послова БиХ)

Да ли сте приметили да су министри спољних послова БиХ деценијама све сами Бошњаци с муслиманским именима – Харис, Мухамед, Ирфан, Елмедин? Нигде, рецимо, неког Милоша, Душана, Александра, али ни Анте и Мате, или тек за лек. Чудно, али још је чудније да се из Бањалуке због тога не буне, иако жустро и промптно реагују и на ситније неправде.

Да бисте видели како ствари стоје у БиХ не морате да одете на лице места ни да путујете између Сарајева, Бањалуке и Мостара, а да вам ипак много шта остане нејасно. Довољно је да седите негде у иностранству и пратите спољну политику БиХ па да уочите да ту не постоји три у један, него три у три. Све што изјаве или ураде Бећировић и Конаковић истог дана демантује српска, понекад и хрватска страна: „То није став Председништва, ни Савета министара.” Као што и није.

Али није ни чудо што тако бива, јер Муслимани (Харис Силајџић, Ирфан Љубјанкић) и Бошњаци (Мухамед Шаћирбеговић, Златко Лагумџија, Бисера Турковић, Елмедин Конаковић) деценијама држе кадровски монопол на то министарство, још од 1990, иако је међустраначки договор победника на првим изборима био да се министри у том ресору мењају, а исто је било предвиђено и после Дејтона. Међутим, од 10 министара спољних послова БиХ само двојица су били Срби (Младен Иванић, Игор Црнадак), један Хрват (Јадранко Прлић) и један Јеврејин (Свен Алкалај).

Ако додамо да је Лагумџија на тој позицији био у два мандата, онда доминација представника једног народа постаје још изразитија. А колико је ово министарство важно, указује да су у великом броју држава министри спољних послова истовремено и потпредседници владе или други по рангу уз премијера.

Напослетку, али још важније, спољни послови су по изворном Дејтону једно од једина три министарства у Савету министара, што значи заједнички, па би требало да буду синтеза или резултанта спољних интереса три народа у два ентитета. Али, опет, по Уставу спољну политику БиХ води трочлано Председништво, а министарство је само „помоћни орган”. Но, пошто овај колективни орган на челу државе најчешће нема консензус готово ни о једном спољнополитичком питању, министарство може само да обавести медије, амбасаде, иностранство, да напросто „БиХ нема став”. И крај приче.

Подела функција

Међутим, не бива тако, него министар спољних послова, у правилу Муслиман, води муслиманску спољну политику и не обазире се на разроке ставове комшија. Штавише, још их и наруже кад га демантују. Како се утемељила таква пракса супротна политичким принципима равноправности и традицији земље с три конститутивна народа још из социјалистичког периода?

Иако матори боснољуби воле да причају како се у та добра времена у Босни није знало ко је које нације, комунистичка власт је кадрирала стриктно поштујући национални кључ. Ако је Хрват Бранко Микулић био на челу СКБиХ, Муслиман Хамдија Поздерац био је на челу републичке Скупштине, а Србин Миланко Реновица на челу Владе. У националну слагалицу биле су укључене и функције у савезним органима СФРЈ, али и у општинама, предузећима, на клиникама, факултетима.

Зачудо, иако су национални принципи кадровске политике остали, до промене је дошло управо у време власти националних странака. Први је то прекршио, а ко би други, Алија Изетбеговић, који о свом одласку на Конференцију конгреса исламских земаља није ни обавестио колеге у седмочланом Председништву. Али, прави почетак био је у време Хариса Силајџића на челу дипломатије БиХ. За Муслимане је добро обавио посао зато што је више него добро одговарао слици Муслимана какву је Запад хтео да пошаље у свет.

„Европски муслиман”, без галабије и ахмедије, без браде, без мејтефа, бледолик, у скупом оделу, урбаних манира, докторирао на тему албанско-америчких односа. Крстарио је по европским престоницама и свугде је срдачно дочекиван, ширио је муслиманску истину о „грађанској Босни”, те будио наде ратног Сарајева да оружана интервенција САД против Српске само што није, али у њега се сам није враћао читаву годину.

Штавише, о својим потезима није обавештавао ни Владу у којој је био министар, ни Председништво, које је било уставно надлежно за спољну политику, него само приватно – Алију. Уз то, син имама бегове џамије и до 1990. шеф кабинета реис улеме, у муслиманским масама постао је популарнији од Алије, па га је овај повукао „навише”, на незахвално место премијера. Истина, и Српска је имала свог министра Буху, а спољним пословима махом су се бавили председник Караџић и потпредседник Кољевић, али је њихове гласове Запад нерадо слушао.

Бошњачки министри

И после Дејтона је остало да за министра спољних послова БиХ Запад хоће Муслимане/Бошњаке, а и да они опет од почетка рата решење траже на другој страни океана, а не на босанском терену, односно да за Србе и Хрвате нема вајде да користе право на националну ротацију.

Преломно је било кад се открило да Мирсада Чолаковић, амбасадорка БиХ у Холандији, поверљиву дипломатску пошту не шаље председавајућем Председништва Младену Иванићу него свом страначком шефу Изетбеговићу. Амбасадорка је после Иванићевог немоћног протеста наставила. Њена „колегица” у Загребу Бисера Турковић која је ратне 1993. правила документе за муџахедине у транзиту за средњу Босну, постала је 2019. чак шефица дипломатије БиХ, а као пензионерка највише воли да се дружи с дервишима у текији на Ковачима.

Њено последње оглашавање било је јавно лелекање поводом суђења генералу Сакибу Махмуљану, надлежном за угошћавање муџахедина који су буквално клали српске заробљенике код Возуће. Смирила се тек кад је њен ахбаб Сакиб под правоснажном пресудом стругнуо на лечење у Турску, где му се губи траг. Ето, таква је заступала и интересе Срба у иностранству, а тако и претходници и наследници, укључујући и актуелног Елмедина.

Постоји и мрежа дипломатско-конзуларних представништава (ДКП) по свету која би требало да су подређена министарству, али како су Мирсада и Бисера Турковић прошле некажњено, а потоња је још и унапређена, тај модел се проширио и на све амбасаде. Првобитно је било предвиђено да се у свим престоницама амбасадори БиХ ротирају по националном кључу, али се брзо испоставило да српски или хрватски амбасадори у исламским земљама осећају „као крмад у Техерану”, као и обратно.

Тако се усталило да нпр. Бошњак иде у Саудију, Србин у Грчку, Хрват у Ватикан, итд, мада има и доста изузетака. Али, сваки амбасадор сарађује са својим националним чланом Председништва БиХ, који га уосталом и предлаже, практично и именује за ту функцију, а постоји и директна хоризонтална координација.

Са министарством и министром иностраних послова одржавају углавном материјално-техничку и протоколарну сарадњу. Уколико је исте нације, утолико и више од тога, а пошто је најчешће Бошњак и министарство лоцирано у Сарајеву, то су се у њему, током деценија на разуђеним административним и помоћним пословима, нагурали припадници једне нације, што ентеријеру ове институције даје оријентални шмек одговарајућих мириса, укуса, боја, односа, манира, вокабулара. Право муслиманско министарство.

Немогућа дипломатија

Срби и Хрвати успоставили су паралелне дипломатске линије, а Српска има и разуђену мрежу парадипломатских представништава по свету – од Београда и Москве, преко Беча, Париза, Штутгарта, Солуна, Тел Авива, и не показује велико интересовање за челну функцију у овом значајном ресору Савета министара БиХ.

Најзад, постоји и интерна трговина неупадљивим местима у мање важним амбасадама (министар саветник, подсекретар, аташе, први секретар), у којој љути политички противници размењују приватне услуге: „ти мени мог тамо, а ја ћу твог онамо”. Боснољуби би овај рад „по ућинку” или „ућиним ја теби, ућиниш ти мени” могли узети као доказ да заједничка дипломатија БиХ ипак живи, макар и на маргини.

Од 10 министара спољних послова БиХ само двојица су били Срби

Кажу да је спољна политика једне земље израз њене унутрашње политике, а важи и обрнуто. Бар у Босни су у потпуном складу. Каква држава, таква јој и дипломатија. „Немогућа држава, па и немогућа дипломатија”, пише Дарко Танасковић.

Запад је, међутим, истину о БиХ прихватао онакву какву су презентовали високи представници за БиХ у СБ УН, а знамо на којој су, увек истој, страни били. Шмит у толикој мери да је једну страну покушао да укине. Није успео захваљујући лидеру Српске. Додик је жртвовао фигуру да би добио надмоћну позицију у којој су Бошњаци не само у Москви и Пекингу, него и у Вашингтону постали доњи. Уосталом, ако хоће да јединствена БиХ из њихових снова има три дипломатије, нека им буде.