Игор Ивановић: Процес Милоша К.
фото: Снимак екрана/Јутјуб/Press centar UNS
Када неко данас прочита садржај решења хрватских власти, не може се отети утиску како је несрећни Кафкин јунак Јозеф К. имао смисленију оптужбу од Милоша К. Скоро све написано у решењу хрватских власти о забрани уласка је кафкијанско.
„Неко је морао оклеветати Јозефа К, јер је, иако није учинио ништа лоше, једног јутра био ухапшен“ – овом реченицом почиње чувени роман Франца Кафке Процес, у коме аутор слика апсурдну судбину главног јунака, кога хапси злокобна власт без икаквог конкретног доказа. Сличну реченицу бисмо могли да применимо у процесу против професора београдског универзитета Милоша Ковића, са назнаком да Милош К. није ухапшен попут Јозефа К. већ је забрањен, као и да се овога пута не ради о апстрактној власти из литературе, већ се прецизно ради о хрватској државној управи.
Ако смо догађаје којима је прво Милошу Ковићу од „прозападних“ колега са „Универзитета у Београду“ било организовано избацивање са радног места, а затим и када му је у марту 2022. године био забрањен улазак у Босну и Херцеговину, могли назвати случајевима против овог професора родом из Шапца, сада са већом прецизношћу можемо последњи догађај окарактерисати као процес.
Шта се заправо догодило? Професор Ковић је пре неки дан кренуо, заједно са аутором Браниславом Станковићем, на промоцију књиге Тесла, Србин сам, која је требало да се одржи у Градишци. Због тога су уместо коридора кроз Републику Српску одабрали да путују аутопутем кроз Хрватску, с обзиром на то да им је време до почетка промоције било прилично скучено.
Међутим, после некултурно дугачког задржавања на граничном преласку „Батровци“ (делимично условљеног и новом „удбашком“ процедуром уласка у ЕУ), професор Ковић је позван у граничну полицијску станицу, где му је уручено решење о забрани уласка у Републику Хрватску. Након што је овај Мачванин прочитао решење и одбио да га потпише, постаје сасвим оправдано да уместо сопственог имена и презимена Милош Ковић добије у кафкијанском духу литералну идентификацију, као „Милош К.“.
Када неко данас – више од једног века од настанка Кафкиног великог романа – прочита садржај решења хрватских власти, не може се отети утиску како је несрећни Јозеф К. имао смисленију оптужбу од Милоша К. Скоро све написано у решењу хрватских власти о забрани уласка Милоша К. је кафкијанско: на општем формулару на коме је потенцијално могућа забрана уласка у лијепу нашу због тога што нека особа „нема довољно средстава за уздржавање с обзиром на трајање и врсту боравка или средстава за повратак у матичну земљу или земљу транзита“ или „има кривотворену путну исправу“, компјутерски је штиклиран и разлог забране за Милоша К.
Нејасна оптужница
А на њему пише – веровали или не – следеће: „представља пријетњу јавном поретку, унутарњој сигурности, јавном здрављу или међународним односима једне или више држава чланица ЕУ“. Нејасно је да ли је овом „крајње опасном и субверзивном“ професору издата тренутна или трајна забрана уласка у Хрватску. Нејасно је и да ли му је овим чином ускраћена могућност уласка на територију Европске уније, или можда након овог решења убаченог у заједнички евроунијатски компјутер свака држава појединачно процењује да ли је Милош К. потенцијална опасност за њену безбедност.
„Сад неко, ко је можда потомак злочинаца, покушава да забрани потомку жртава да дође на те гробове“, казао је Ковић
Све је нејасно у оптужници против професора Ковића, једино је јасно да у исто време када је овом интелектуалцу забрањен улазак нарко дилери су добродошли у ЕУ, јер је „Евростат“ као званична европска статистичка кућа јавно почео да сабира трговину опијатима у буџет европских држава.
Али је јасно да је груба повреда слободе кретања – једног од светих људских права на списку европских вредности – почињена кафкијански апстрактно и кафкијански бирократизовано. Нажалост није ова суспензија једино што данас подсећа у Европи на тридесете године прошлога века, када је и Томас Ман био један од многих забрањених. И тада, као и данас у процесу против Милоша К, нису пронађени никакви конкретни докази против прогнаника, нити су власти сматрале да су докази уопште потребни за нечији прогон.
Можда је од самог садржаја решења апсурднија реакција оног дела наше јавности који се упитао како је могуће да се овакве ствари догађају унутар ЕУ, или зашто Брисел не реагује на овај очигледни политички прогон једног ствараоца, изазван једино његовим интелектуалним ангажманом. Слика коју један романтични део наше јавности има о некаквим магловитим европским вредностима у поређењу са реалним стањем бриселске политике, различита је више него супротност између црних и белих крајева видног спектра.
Зашто би Брисел реаговао на идеолошки прогон професора Ковића када европске државе искључиво на националној основи забрањују руске ствараоце и руску уметност? Зашто би реаговао када тај исти Брисел политички саботира и поништава, такође на идеолошкој основи, Калина Ђорђескуа у Румунији, Марин ле Пен у Француској или Виктора Орбана у Мађарској? Зашто би реаговао када вољно жмури над кукастим крстовима свуда где ратују против Русије или где ван ратишта прогоне источно православље?
Континуитет политике
Колико год да су официјени мотиви за забрану професора Ковића били бирократски стерилни или кафкијански злокобни, ипак се могу наслутити прави разлози ове срамне суспензије. Милош Ковић се већ дуже времена као интелектуалац бави геноцидом над српским народом у НДХ. У ту сврху он је активан на терену данашње Хрватске и данашње БиХ – на просторима где је овај геноцид извршен – што му доноси велику видљивост у медијима и на друштвеним мрежама.
У једном медијском гостовању је изјавио: „Нико не може да буде потпуно објективан када говоримо о геноциду. Део моје породице је страдао од 1941. до 1945. године. Ја јесам потомак жртава геноцида. И сад неко, ко је можда потомак злочинаца, покушава да забрани потомку жртава да дође на те гробове“.
Професор Ковић је као историчар обилазио сва српска стратишта и фотографије са тих места објављивао на друштвеним мрежама. Било га је у бившим логорима у Јасеновцу, Старој Градишки, Јадовну. Било га је и у градићу Јастребарско, а у оквиру овог насељеног места обишао је некадашњи логор где су била заточена искључиво деца, махом мали Срби. Данас морбидно и цинично стоји натпис да Јастребарско носи међународну титулу „град пријатељ деце“. Толико о томе да се неко чуди „зашто Брисел не реагује“.
Професор Ковић је пре него што је постао Милош К. обилазио савремену српску заједницу у Хрватској у намери да преко културе подржи њен опстанак и очување идентитета. Недавно је изјавио за РТ Балкан: „У једној од ваших емисија, када сам се вратио из Хрватске, рекао сам да и даље тамо живи више од 120.000 Срба, да у Крајини и Далмацији и даље живи наш народ, да би било добро да реке наших ходочасника који иду на КиМ, бар један део се усмери ка Крајини. Да се дође мало у Лику, да се виде светиње, манастири Далмације, да се посете стратишта и гробнице невиног српског народа, да се дође на Јадовно, Јасеновац. Верујем да је то неко видео (сад нагађам) да сам говорио о преосталом српском народу у Хрватској. Они не продају своју имовину, они остају иако се све чини да буду изоловани“.
Дакле, очигледно је да и данас у хрватској политици према „српском питању“ постоје трагови Еухаристичког католичког сабора из 1930. године у Загребу, када је усташки идеолог Миле Будак изнео формулу за решавање српског питања формулом: трећину побити, трећину протерати а трећину покатоличити. Након свођења броја Срба на статистички инцидент, Хрватска је постала културна маргина препуна католичког радикализма.
Крлежа, који је свакако био чврсти хрватски националиста, био је уједно антиклерикалац јер је добро знао да ће оваква ватиканска политика направити од Хрватске духовну паланку. Изгледа да кривица професора Ковића лежи у томе што је као професионални историчар, на основу научних чињеница, изучавао размере геноцида у НДХ, али је и деловао интегративно, кроз културу, на преостали српски живаљ у Хрватској.
Реакција Београда
У Хрватској се ни у траговима није десило покајање због почињеног геноцида, за разлику од неких народа код којих се овај процес одиграо делимично или у целости. За овакву политику Хрватска има пуну подршку Брисела. На жалост, има и подршку од српских непријатеља у региону, али и од неких у самој Србији. Сви они користе авнојевску реторику у нападу на српске националне интересе, и нису се померили ни за педаљ од дискурса из времена владавине Јосипа Броза.
Рецимо, хрватски медиј Макспортал описује да је професор Ковић „познат по радикалним јавним наступима, релативизирању ратних злочина и својатању хрватских крајева“. У сличном авнојевском наративу је овај догађај испраћен у званичном Сарајеву. Варају се они који мисле да је најострашћенији напад на професора Ковића дошао са хрватске територије, колико год да тако нешто звучи логично.
Варају се они који мисле да је најострашћенији напад на професора Ковића дошао са хрватске територије
Као и увек у сличним околностима, срце великохрватске политике (жаргонски: неоусташке) усхићено куца у сред Сарајева. Новинар Драган Бурсаћ је написао текст за Радио Сарајево, у коме је превазишао сву актуелну конкуренцију у мржњи према професору Ковићу. Подржавајући наративе из тридесетих година прошлога века дословце је написао следеће: „Ковићу би требало забранити улазак у Србију – за добро и региона и Срба“. Дакле, једино што преостаје је насилни смештај професора Ковића у неки нови гето. Опет малигни трагови авнојевске политике. Посебно у Босни у којој је Јосип Броз још увек жив.
Занимљива је и реакција званичних власти у Србији на процес против професора Ковића. Прво је председник Вучић, најављујући протесну ноту у име Министарства спољних послова, рекао како заустављање интелектуалаца попут професора Ковића, са којим, како је нагласио, никада није „делио кључне политичке ставове“, није баш европска пракса.
Затим је изјавио нешто у стилу како је у питању дивљаштво у доношењу одлука о забрани уласка у ЕУ, незабелажено до сада на територији било које државе Европске уније. Међутим, није објаснио са којим се то политичким ставовима професора Ковића не слаже: о стању на Космету, о квалификацији злочина у Сребреници, о историјској улози Равногорског покрета, о идеологији трансџендеризма, о геј паради, о закону о родној равноправности, о измештању Куће цвећа са Дедиња, о Русији и православљу, о мрачној историјској улози Запада према српским интересима, о уласку Србије у ЕУ?
Такође није ништа рекао због чега су посланици СНС у четири наврата одбили у Народној Скупштини изгласавање декларације (резолуције) о геноциду над српским народом у Јасеновцу и широм НДХ. Овако испада да би можда неко могао да помисли како су у праву Хрвати који не признају почињени геноцид, пошто га не признаје ни српски парламент.
Ко зна, можда Милошу К. неке српске власти забране улазак у родну државу Србију, као што је авнојевска Црна Гора забранила професору Мировићу улазак у његову родну земљу. Живимо у нади да се неће поновити времена у којима ће нам се догодити покољ интелектуалаца попут идеолошких убистава Григорија Божовића, Ника Бартуловића, Саве Шумановића, Бранка Поповића или Михаила Миловановића. Читамо Кафку и памтимо како је његов књижевни јунак Јозеф К. убијен у каменолому, и како је изгледало да ће „срамота надживети њега“. Срамота коју изгледа немају хрватске власти.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.
