Фјодор Лукјанов: Потцењивање Ирана ће скупо коштати САД

Исход рата са Ираном одредиће способност Сједињених Држава да делују на светској сцени у годинама које долазе. Управо зато је актуелни сукоб у Западној Азији толико значајан – далеко изван оквира самог региона. Америчка политика према Ирану постајала је све непредвидивија. Уместо да се пажња усмерава на променљиву реторику председника, корисније је сагледати логику која стоји у основи ове  конфронтације. Чини се да је Вашингтон себе уверио да је баш овај тренутак погодан за одлучну акцију против Техерана, водећи се представом о рањивости Ирана.

Сам циљ, посматран изоловано, садржи и извесну хладну рационалност. Један прецизно изведен удар могао би, бар у теорији, да истовремено оствари више дугогодишњих намера: да затвори историјско питање кризе у амбасади из 1979. године, уклони режим који се сматра непријатељским према Израелу, обезбеди утицај над кључним енергетским ресурсима и транспортним правцима, као и да ослаби новонастале евроазијске интеграционе пројекте. Чини се да су саветници то представили као ретку прилику, коју је председник прихватио.

Међутим, такве амбиције почивају на суштински погрешној процени. Иран није Ирак из 2003, нити Авганистан из 2001. године. Његове војне способности знатно су веће од било ког противника са којим су се Сједињене Државе директно суочиле у последњим деценијама. Реч је о великој и отпорној држави, са великом стратешком дубином и способношћу да озбиљно поремети глобалне трговинске и енергетске токове.

Стратешки положај

Управо је та последња чињеница пресудна. Географски положај Ирана даје му утицај какав поседује мали број земаља. Чак и ограничена ескалација могла би угрозити поморске руте и економску стабилност далеко изван Блиског истока, директно погађајући интересе Сједињених Држава и њихових савезника. Та реалност сама по себи отежава сваки покушај брзе и „чисте“ победе.

Штавише, политички контекст данас се битно разликује од оног у време ранијих америчких интервенција. Садашња демонстрација силе, лишена чак и формалних оправдања која су пратила претходне кампање, узнемирила је партнере Вашингтона. Савезници који су некада можда осећали обавезу да подрже Сједињене Државе сада показују већу уздржаност, пажљиво одмеравајући ризике учешћа у односу на неизвесне исходе.

Полазна претпоставка, чини се, била је да ће Иран брзо капитулирати. Међутим, шта би та капитулација конкретно значила, никада није било сасвим јасно: да ли слом режима, принудно прилагођавање по узору на Венецуелу, или пак преговарачки споразум који би драстично ограничио моћ Техерана. У сваком случају, дуготрајан сукоб није био део плана.

Како се сукоб одужио, наметнуло се суштинско питање: шта уопште представља успех? Ова дилема одражава шири заокрет у америчкој спољној политици. Парола „Америка на првом месту“ често се тумачи као изолационизам или уздржаност. У пракси, међутим, она значи нешто сасвим друго: настојање да се амерички циљеви остваре без преузимања одговорности и, по могућству, без трошкова. Основни принцип је једноставан: постићи максималну корист уз минималне обавезе.

Извесно време овај приступ је деловао успешно. Током прве године, Доналд Трамп је успео да притисне партнере да прихвате америчке услове, често ослањајући се на надмоћну економску позицију Сједињених Држава. Међутим, та стратегија зависи од изостанка стварног отпора. Она постаје знатно опаснија када се примени на ситуацију која се не може држати под контролом.

Иранске војне способности знатно су веће од било ког противника са којим су се Сједињене Државе директно суочиле у последњим деценијама

Стварање велике геополитичке кризе уз очекивање да ће други сносити последице, док Вашингтон извлачи корист, представља сасвим другачију и далеко ризичнију рачуницу. Такав приступ може дестабилизовати не само противнике, већ и читав систем унутар кога делују саме Сједињене Државе.

У претходним деценијама, америчко вођство представљано је кроз концепт „либералног светског поретка“, у коме се напредовање америчких интереса приказивало као општа корист. Из тог периода проистекла је и идеја о „бенигном хегемону“. Трампов поглед на свет одбацује ту премису. Уместо тога, полази од претпоставке да амерички просперитет мора доћи на рачун других и да је дошло време да се дотадашња равнотежа преокрене.

Погубљени хегемон

Тај заокрет носи дубоке последице. Хегемон који више не настоји да обезбеди стабилност мора се у већој мери ослањати на принуду. Али да би принуда била делотворна, неопходан је кредибилитет. Доминантна сила мора јасно показати да је у стању да наметне своју вољу када то сматра нужним.

Иран је постао тест тог приступа. Сједињене Државе су, практично, саме себи наметнуле овај изазов. Улози су стога изузетно високи. Неуспех да се постигне одлучујући исход не би био тек још један неуспех, већ би довео у питање способност Вашингтона да делује као глобална сила у оквирима нових правила која настоји да успостави.

У томе се овај сукоб разликује од претходних кампања. Ирак и Авганистан окончани су без јасних победа, али су вођени у оквиру другачије стратешке парадигме. Данашње суочавање је отвореније трансакционо, изразитије усмерено на пројекцију моћи и мање ограничено правним или идеолошким обрасцима.

То чини дефинисање победе истовремено хитнијим и тежим. У рату који је ствар избора, критеријуми успеха нису унапред чврсто задати. Ипак, извесни исходи би очигледно били недовољни. Тешко је замислити, на пример, да би се било каква операција могла сматрати успешном уколико Иран задржи ефективну контролу над Ормузским мореузом, једном од кључних тачака светске трговине.

Што сукоб дуже траје без јасног разрешења, то ће притисак на Вашингтон бити већи. Неодређеност није опција за силу која настоји да редефинише своју улогу у међународном систему.

Закључак је јасан: Сједињеним Државама је сада потребна јасна победа. Алтернатива – дуготрајан сукоб без јасног исхода – би поткопала њихов положај не само на Блиском истоку, већ и глобално. Слаби су изгледи да ће се доћи до споразумног решења. Захтеви страна остају сувише удаљени. То ескалацију оставља као највероватнији правац даљег развоја догађаја. Ризици су очигледни. Али за Вашингтон, цена неуспеха могла би бити још већа.

Аутор је уредник часописа „Русија у глобалним односима“

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод са енглеског: Михаило Братић/Нови Стандард

Извор: Rossiyskaya Gazeta/RT International

Насловна фотографија: The White House