Владимир Коларић: Предизборне стратегије и изазови

Протест студената у блокади и грађана за Видовдан у Београду, 28. јун 2025. (Фото: Protesti.pics/Gavrilo Andric)

Већ одавно се у (пара)политичким кулоарима може чути како је „шеф“ незадовољан, јер интерна истраживања недвосмислено показују како подршка владајућој странци осетно опада, и то не само на нивоу опште популације, него и унутар њеног до сада релативно постојаног бирачког тела. Недавно одржани локални избори, који су од обе супротстављене стране посматрани и пропагандно обликовани као „лакмус папир“ за изборе на републичком нивоу, нису много тога променили у перцепцији овог са позиције власти неповољног тренда.

Иако је власт прогласила победу, натегнуто ликујући, осетан пад подршке и поред свих мера мобилизације сопственог бирачког тела и демотивисања противничког, солидна теренска организација и координација противника, као и све заоштренија поларизованост и конфликтност са којом се није лако изборити, свакако објашњавају видљиво „кисео“ израз лица председника државе, који нам је саопштавао изборне резултате.

Нажалост, на то да нам председник државе саопштава резултате локалних избора смо се одавно навикли, а не бисмо смели, и на то увек треба подсећати, како би се одржао макар какав-такав ниво политичке свести и културе, чији се ионако несигурни замеци својски уништавају од готово свих овдашњих политичких актера.

Подразумева се и да је ликовање противника власти због тобожње „моралне победе“, која (по ко зна који пут) најављује неминован пад „режима“, благо речено преурањено, мада је разумљиво као пропагандно и мотивационо средство, посебно у периоду смањеног активистичког ентузијазма и тешко достижног јединства унутар опозиционих кругова, а још теже достижне институционализације политичке енергије покренуте протестима.

Спремање власти

Што се тиче власти, она ће се за пре или касније расписане изборе, поред класичне пропаганде преко поузданих и разрађених медијских канала, рада на разједињењу опозиционих актера и максималној капитализацији њихових (благо речено бројних) слабости, посебно радити на успостављању контроле у областима просвете, науке и културе, који су се показали као ефикасна организациона и ресурсна база противљења.

Власт ће то радити – и већ ради – јачањем сопствене инфраструктуре у образовним, научним и културним институцијама, кроз промену руководстава, управних одбора, кадровске структуре, како би онемогућила понављање потенцијално субверзивних активности од стране њихових запослених, сарадника или клијената. Ово је због постојећих законских ограничења најтеже када се ради о установама високог образовања, али управо смо сведоци покушаја да се – иницирано забрињавајуће загонетном смрћу студенткиње Филозофског факултета у Београду – ове установе ставе под директну контролу.

Власт, затим, ово чини кроз ометање прилива новчаних средстава за противнике режима (нерасписивање или фингирање конкурса на основу којих се додељују средства за пројектне активности) и новчано мотивисање подржавалаца, што поред контроле и санкционисања има и улогу стварања утиска о великом броју мотивисаних припадника образовне, научне и културне заједнице који подржавају владајућу политику.

Властима је, дакле, поред мотивисања подржавалаца и демотивисања противника, важна и симболичка легитимизација, којом она ствара слику о себи као о озбиљној и одговорној државотворној опцији, која није лишена интелекталне, васпитно-образоване и  културно-идентитетске утемељености.

Ово је сасвим у сагласју са на овогодишњи Дан државности имплицитно, али релативно кохерентно, проглашеним идејним и идеолошким концептом заснованим на појмовима државе и државности, пре него народа, нације, друштва и сличних. Овим власт себе позиционира као градитеља, заштитника и браниоца државе као институције, чиме се постиже неколико циљева.

Негативан се, очекивано, тиче имплицирања да су противници власти уједно и противници државе, односно изједначавања сопствене политичке воље са ауторитетом државе, док се позитиван (не вредносно, него функционално позитиван) тиче тежње да се сопствена позиција пројектује као нестраначка и надстраначка.

Ово друго може да игра улогу димне завесе са остваривање партикуларних, партијских, клановских и личних интереса, али потенцијално може да има и интегративну или инклузивну функцију, односно да сугерише спремност на договор и компромис, који би умањили опасности од додатног заоштравања политичког конфликта, друштвене поларизације и ескалације. О томе колико се овде ради о пукој политичкој манипулацији или тактичком потезу у циљу било куповине времена било отварања простора за излазну стратегију, могло би се нашироко говорити, мада ниједан од мотива не би требало априорно искључити.

Идеолошки концепт

Такође, наглашавање интегративног концепта државе праћено је и инсистирањем да се ту не ради о било којој врсти државе, него о парламентарној демократији, чиме се опет постиже неколико ефеката, од пројекције власти као чувара демократског процеса и поретка нарушеног ванинституционалним (и понекад антиполитичким) деловањем опозиционих група, до стварног или симулираног позивања на дијалог и исказивања спремности на договор и потенцијални компромис, односно на спремност на одустајање од мера присиле уколико се за то стекну услови и постигне обострана воља.

Идејни и идеолошки концепт заснован на примату државе и државности такође нуди алиби интелектуалном ангажману појединаца и група који би био у корист власти. Пошто у јавној сфери, са пуно разлога, и даље није превладан претежно негативан став према отвореним апологетама власти, а нарочито владајуће партије и личности председника државе, неки од заступника власти из интелектуалне и културњачке сфере, нагласком на нужности очувања државе, која подразумева и висок ниво политичког реализма и прагматизма, а тиме искључује импулсивност и емоционалност, могу своју позицију и даље да представљају као неутралну и принципијелну.

Заступајући нужност политичког реализма и геополитичке перспективе, која локалне догађаје смешта унутар „шире слике“ међународних односа, што је у основи исправна позиција, код мање или више индиректних поборника власти по правилу подразумева извесне концептуалне и вредносне уступке.

Тако, на пример, апологете власти са „деснице“ прећуткују или релативизују усмерења и учинке „косовске“ политике владајуће гарнитуре, док апологете са патриотски оријентисане „левице“ прећуткују, минимализују и релативизују капиталистички и компрадорски карактер владајуће номенклатуре, који би очекивано требало да подвргну оштрој критици.

Наравно, апологете власти које бисмо могли назвати „либералним“, на сличан начин ће превиђати очити демократски дефицит власти по многим питањима, а о клијентилистичкој економској политици да не говоримо. Укратко, власт својим поборницима не даје много простора да је уверљиво представљају као патриотску, суверенистичку, социјално одговорну или демократски доследну опцију.

Власт се, дакле, за предстојеће изборе припрема изузетно озбиљно, не само кроз класичну медијску пропаганду и рад на делегитимизацији и структуралном подривању противника, већ и на концептуалном и симболичком плану, пројектујући себе као државотворног, институционално одговорног и демократског актера, спремног да се мења и учи на грешкама, али и спремног на сваку врсту изазова, користећи сваку прилику да противнике представи као агресивне, насилне, према држави неодговорне и некомпетентне актере са слабим демократским капацитетом.

Подразумева се да ће се оваква, „позитивно“ усмерена активност, имати и свог „негативног“ парњака у сталном одржавању репресивних и по противнике деструктивних активности, а методи ће се смењивати у складу са изазовима и околностима.

У последње време се, на пример, уочава учестала тенденција да се „блокадером“ назива свако ко беспоговорно не подржава власт, макар активно и не учествовао у акцијама опозиционих група. Ово би могло да имплицира спремност или намеру ка заоштравању репресије и контроле, али показује и веће самопоуздање власти, која се дуго суздржавала од конфронтације са неким ко јој није најотворенији противник са оперативним капацитетом.

Проблеми опозиције

Што се противника власти тиче, њихов највећи проблем је опадање (али после дугог периода ипак очуване) протесне енергије и организационо и концептуално нејединство, које доводи у питање могућност и ниво артикулације и институционализације уверљиве алтернативе владајућој групацији.

Ниједна опозициона партија и даље не налази начина да се наметне као актер кадар да мобилише озбиљнију политичку енергију, док је студентски покрет у раскораку између подршке коју неспорно ужива код значајног процента грађана Србије и сопствене политичке организације, артикулације и институционализације које би га учиниле политичким актером кадрим да победи на изборима и преузме одговорност за вођење земље.

Избор између јединственог фронта, који повремено занемарује идеолошке и друге разлике, концентришући се само на смену власти, и разуђенијег наступа, у „више колона“, није лак, и сваки од њих носи бројне замке, које би власт, али и спољни фактори – које овде никада не треба заборавити – лако могли да искористе.

Такође, анонимност и принципијелност, оријентација ка вредностима уместо ка лидерима, декларисани као почетне позиције студентског покрета, суочавају се са све извеснијом нужношћу проналажења лидера, или макар неколико израженијих фигура које би јасније артикулисале политичку позицију овог покрета и ефикасније мобилисали и каналисали бирачко тело.

Ниједна опозициона партија и даље не налази начина да се наметне као актер кадар да мобилише озбиљнију политичку енергију

Такође, патриотски елементи унутар студентског покрета, као и патриотски оријентисане опозиционе странке, морали би јасније да артикулишу и концептуализују сопствену позицију, како би успешније одговорили на примедбе присталица власти о томе како, макар и искрени патриоти, представљају само „пешадију“ и „димну завесу“, односно Тројанског коња, за неке потпуно другачије опредељене снаге.

Нејединство и недостатак оперативности национално оријентисаних група, која је у нескладу са декларативном подршком већине грађана националном и патриотском опредељењу, одавно је велики проблем наше политичке сцене, и питање је кад ће и како бити превазиђен.

Све ове неодумице које стоје пред противницима власти воде у опасност од тога да ће многи од њих своју једину шансу видети у повећању ескалације, као средства одржавања и појачавања протестне енергије и мотивације, која би нарасла толико да би могла да доведе до пада власти без избора или која би онемогућила владајућој гарнитури да власт сачува после – од њених противника потенцијално оспорених – избора.

Друга опасност,  поред опредељења за ескалацију, која стоји пред противницима власти је ослањање неких од њих на спољне факторе, који би владајућу гарнитуру принудили на уступке или чак одступање.

Како год то неки коментатори тумачили, као дефетизам, пасивност или колаборацију са властима, ваља веровати да већина грађана наше земље не жели ни ескалацију ни уплитање страног фактора и да ће свако ко буде препознат као заступник оваквих решења у најмању руку претрпети политичку штету. И подразумева се – својом кривицом или не – постати лака мета за пропаганду власти и њених (имплицитних или експлицитних) апологета, активиста и оперативаца, који ће несумњиво бити спремни на то да занемаре улогу власти у подстицању друштвене поларизације и конфликтности, као и њене проблематичне односе са спољним субјектима који се тешко могу сматрати пријатељима наше државе и народа.

Када се све узме у обзир, прави добитници процеса који и даље обележава и обликује наше друштво, могу бити само они који раде на томе да – средњерочно, а вероватно и краткорочно неизбежна – промена власти прође са што мање штете по државу и народ и да се што пре конституише структура кадра да земљу извуче из кризе и колико-толико стабилизује, што свакако неће бити лак задатак у овако нестабилним глобалним околностима.

То што се неки од најгорих сценарија још нису остварили, тешко да је само производ срећне случајности, и у томе лежи наша велика нада

Ваља веровати да такви постоје, и то не само у јавном простору, него и у институцијама, и да су до сада спречавали неке исходе који су се у оваквим околностима и те како могли (и још се могу) очекивати. Укратко, то што се неки од најгорих сценарија још нису остварили, тешко да је само производ срећне случајности, и у томе лежи наша велика нада.

А поменуте нестабилне глобалне околности се неће променити преко ноћи. Нити ће било ко преко ноћи од наше земље створити оно што би већина нас волела да она буде – стабилна, безбедна и релативно независна држава са потенцијалом за развој и добрим међународним положајем и имиџом. Нити се тако нешто подразумева, нити нам је ико обећао не само да ће нам бити добро, него ни да ћемо уопште постојати. Такав је свет, како за сваког од нас појединачно, тако и за државе и народе. Зато се мора пажљиво, са очима широм отвореним.

Што не значи неактивност, али свакако не значи ни лудост, у временима кад је лудост тако тешко избећи.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.