ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Прозападне невладине организације у Србији: 21 век

Владимир Димитријевић (Фото: УНС)

Када се приступа анализи рада НВО, битно је утврдити њихове идеолошке поставке и мисију, конкретне активности на пољу које се, често само наводно, тиче демократизације, људских права, изборних процеса, медија и правосуђа. Битни су и модели и извори финансирања (попут USAID, National Endowment for Democracy, Сорошевог Фонда за Отворено друштво, фондова ЕУ итд.). Треба утврдити њихов утицај на политички систем и странке, законодавни и изборни процес, јавно мњење и медије, образовни систем и младе, као и на верске заједнице.

ПОСЛЕ ПЕТОГ ОКТОБРА

Пети октобар 2000. године означио је преломну тачку за Србију: након пада Слободана Милошевића, отворен је простор за убрзану „демократизацију по западном моделу“ уз снажну подршку западних држава и организација. У том процесу, невладине организације (НВО) су усмерене ка наметању тзв. „европских вредности“, попут демократије, владавине права, поштовања људских и мањинских права и евроатлантских интеграција и одиграле су значајну улогу. Многе од ових организација постојале су још током деведесетих, да би после 2000. добиле знатну материјалну и политичку подршку са Запада ради изградње „отвореног друштва” у Србији. Њихове мисије су дефинисане идеалима неолибералне демократије у служби глобализма: развој плуралистичког друштва, заштита људских права, суочавање с прошлошћу, јачање „независних институција“ и укључивање Србије у „европске токове“. Све је то подразумевало, између осталог, прихватање свесрпске кривице за распад Титове Југославије и сва недела почињена у рату 1991-1999 ( чак и кад су их чинили други, Срби су криви јер су „први почели“), али и, у коначном смислу, раскид са заветним вредностима српског народа, које су тобож, „предмодерне“ и не помажу Србији да се укључи у глобализовани свет савремености.

НОВЕ „ВРЕДНОТЕ“

У ствари, кад су неолибералне НВО у питању, реч је о носиоцима идеолошке офанзиве Запада усмерене на преобликовање српског друштва и политике по мери геополитичких интереса САД и ЕУ. Још током НАТО бомбардовања 1999. видело се да је у питању својеврсна „НАТО пешадија” , јер су, под плаштом хуманитарних и демократских иницијатива, заправо спроводиле циљеве западних влада. Огромна већина НВО финансирана је са Запада да шири евроатлантску и антируску пропаганду.

У протекле две и по деценије НВО сектор се институционализовао и спровео низ пројеката који су утицали на политичке и друштвене процесе у Србији. Неке од ових група, попут покрета ОТПОР или удружења економиста Г17 плус, настале су као, на први поглед, чисто домаће иницијативе током 1990-их, да би касније добиле подршку страних донатора. Оне су користиле, често сасвим оправдано, незадовољство Милошевићевом влашћу као покриће за бацање Србије на колена, од политике до економије.

НВО ИДЕОЛОГИЈА

Прозападне НВО у Србији своје идеолошке основе црпу из либералне демократије и концепта отвореног друштва. У мисијама ових организација доминира реторика о изградњи демократске политичке културе, оснаживању грађанског друштва, заштити људских права и укључивању Србије у евроатлантске интеграције. Тако сваког часа можемо да налетимо на „независну, непартијску организацију посвећену развоју демократске културе и грађанског активизма”, која кроз контролу власти, залагање за владавину права и едукацију грађана тежи успостављању одговорних институција. Тако су чзвени „фондаши отвореног друштва“, оног фонда који је основао амерички милијардер мађарско – јеврејског порекла Џорџ Сорош, у Србију увек истицали унапређење демократије, људских права и толеранције као своје кључне циљеве.

Значајан сегмент идеологије ових НВО је и инсистирање на суочавању са ратном прошлошћу Србије из 90-их и прихватању „европских стандарда” у култури сећања. Хелсиншки одбор за људска права у Србији, основан средином последње деценије прошлог века под вођством Соње Бисерко, усрдно се бавио “нормализацијом српског друштва” након 90-их, залажући се за „морални минимум”: признање одговорности Срба за ратне злочине у БиХ, Хрватској, Косову и самој Србији. Зато је давао подршку раду Међународног кривичног суда за бившу Југославију. Хелсиншки одбор и сродне НВО (попут Фонда за хуманитарно право, Иницијативе младих за људска права, Жена у црном) организовао је бројне трибине, изложбе и комеморације посвећене ратним злочинима ( српским, свакако, и само српским ), инсистирајући на терминима као што је “геноцид у Сребреници”. За њих је суочавање са НАТО „истином“ предуслов „демократизације“.

ТОЛЕРАНЦИЈА И НАТО БОМБЕ

За прозападне организације карактеристично је и залагање против „етнонационализма“ и нетолеранције у друштву. Један од програмских приоритета НАТО НВО је борба против наводног фашизма у Србији и јачање „културе људских права”. То подразумева и критику појава које оцењују као шовинизам, расизам или верску нетрпељивост.

Неке организације, попут Центра за евроатлантске студије Јелене Милић, веома су гласне у осуди проруских и ултранационалистичких тенденција, упозоравајући на „малигни“ утицај Русије и „десничарских покрета“ у Србији.

Године 2016, Јелена Милић, коју је србијанска власт касније ( из разлога непознатих? ) послала у дипломатску службу у Загреб, а онда је примила у Министарство спољних послова Србије, правдала је НАТО бомбардовање своје државе спроведено 1999. Kоментаришући изjаву коjом jе генерални секретар НATO Jенс Столтенберг изразио жаљење због жртава бомбардовања 1999. године, Јелена Милић је тврдила да jе он експлицитно изразио жаљење због жртава, погинулих цивила, радника РTС и осталих невиних, али jе, каже, поновио да су сврха и циљ ваздушне НATO кампање били оправдани, а то jе да се заштите угрожени. По њој, у питању је била НАТО заштита пружена косовским Албанцима, коjе су српске оружане снаге убиjале и протеривале и подсећала да су поjедини генерали због тога завршили у Хагу. Тврдила је да је непојамно да 16 година после бомбардовања у Србиjи људи не знаjу шта се догађало, говорила је да jе она то jош тада знала, али пре свега због чињенице jе радила у Хелсиншком одбору за људска права.

ЗАПАДНИ ИНТЕРЕСИ И НАША „САВЕСТ“

Све западопоклоничке НВО у Србији отворено подржавају прикључење Србије Европској унији, а многе и интеграцију у НАТО. Подударност циљева НВО сектора са агендом западних амбасада види се у многоме. Тражи се промена устава због Косова, прихватање независности Косова, смањење утицаја СПЦ и Русије итд. Својевремено је професор др Мило Ломпар оценио да је реч о трајном напору да се редизајнира политичка мапа у складу са облицима титоистичке Југославије, што значи да се Косову обезбеди столица у УН и да се поспеши процес дезинтеграције СПЦ као јединог интегралистичког облика српске националне егзистенције. Јасно је да прича о демократизацији ( која је, иначе, Србији заиста насушна ) служи само као образина спровођење геополитичких интереса који нису нужно сагласни са вољом већине грађана Србије.

Идеолошки профил прозападних НВО који, како рекосмо, обухвата либерално-демократске вредности, залагање за људска права и мултикултурализам, проевропску оријентацију и антинационалистички дискурс, помаже НВО да се представљају као савест друштва која ће власт држати одговорном и гурати је ка реформама по западним стандардима.
Од тренутака рушења Милошеићевог режима 2000. године, па све до данас, ове организације су деловале на више фронтова. Циљ им је, наводно, био јачање демократских институција, надгледање избора, образовање грађана о њиховим правима, „мониторинг“ медија, заступање независног правосуђа, заштита мањина и сл.

НАДЗОР ИЗБОРНОГ ПРОЦЕСА

Један од првих задатака који су прозападне НВО преузеле био је обезбеђивање избора у постмилошевићевској Србији. Још током 90-их основан је Центар за слободне изборе и демократију (ЦеСИД), који су чинили самопроглашени независни аналитичари и истраживачи. ЦеСИД је на изборима 2000. године спровео паралелно пребројавање гласова и оптужио режим за покушај да фалсификује резултате, што је био окидач за масовне протесте који су довели до смене власти. Након 2000, уз подршку ОЕБС-а и других међународних актера, ЦеСИД је наставио да посматра све изборе у Србији, објављујући „независне извештаје“ о регуларности процеса.

ЕДУКАЦИЈА ДО БОЛА

Прозападне НВО су такође спроводиле програме едукације политичких странака и младих лидера, нарочито у првим годинама после 5. октобра 2000. Национални демократски институт (NDI) и Међународни републикански институт (IRI) – две америчке организације блиско повезане са NED-ом – организовали су од 2001. серију семинара за странке „демократске оријентације“ о темама попут страначке организације, комуникације са гласачима, израде програма и сл. Многе обуке реализоване су у партнерству са домаћим удружењима. Фонд за политичку изузетност, под вођством Соње Лихт, обучавао је младе политичаре како да ефикасније делују у парламенту и локалним самоуправама; кроз његове програме прошло је на стотине будућих функционера из готово свих партија проевропске оријентације. На њиховом сајту каже се, сасвим бајковито:“Београдски фонд за политичку изузетност је невладина и непрофитна организација, чланица Мреже школа политичких студија које раде под покровитељством Савета Европе. Београдски фонд за политичку изузетност доприноси мирној, демократској трансформацији и европској интеграцији целог региона југоисточне Европе, пружајући напредну политичку едукацију, промовишући и умрежавајући лидере промене и мишљења, радећи на дијалогу свих релевантних актера и изграђујући њихов капацитет за одговорно учешће у политичком животу.“

ГРАЂАНСКЕ ИНИЦИЈАТИВЕ

Поред тога, организације као што су Грађанске иницијативе фокусирале су се на ширење капацитета грађана да учествују у политичком животу ван страначких оквира – путем локалних акција, петиција, иницијатива за измене закона. Резултат тих напора био је замах оснивања нових удружења грађана након 2000. године; многа месна и омладинска удружења добила су мале грантове да покрену акције у својим заједницама (од чишћења паркова до праћења рада локалне власти). Европска унија је преко свог програма подршке цивилном друштву финансирала на стотине локалних пројеката.

НВО сектор је током година формулисао и више предлога за унапређење изборног система и изборних закона.

„ТРАНЗИЦИОНА ПРАВДА“

НАТО НВО се залагао за модел „транзиционе правде“ – настојање да се документују ратни злочини, обезбеди правда за жртве  ратних злочина ( само српских злочина, наравно ) и уведе култура сећања која уклања са јавног обзорја ратне злочинце – а ратни злочинци су само они које НАТО, преко Хашког суда, прогласи таквима.

Фонд за хуманитарно право ( ФХП )Наташе Кандић још од 1992. прикупљао је доказе о кршењима хуманитарног права; након 2000. активно је сарађивао са тужилаштвом за ратне злочине и Међународним трибуналом у Хагу, достављајући „документацију о масакрима, депортацијама и другим злочинима почињеним од стране српских снага“. ФХП је објавио бројне публикације (попут „Досијеа” о Сребреници, о злочинима на Косову, о логорима у БиХ).

СРБИЈА ПОД ПРИТИСКОМ

Иницијатива младих за људска права окупљала је нову генерацију активиста НАТО НВО сектора. Они су 2024. подржавали осуду  Срба за геноцид у Сребреници, и то у Уједињеним нацијама.
Сваког 11. јула, Жене у црном заједно са другим НВО организују перформанс у Београду у знак сећања на сребреничке жртве, захтевајући од власти да званично признају геноцид у Сребреници.

Под притиском НВО и међународне заједнице ( читај НАТО пакта и осовине Вашингтон – Брисел ), држава Србија је 2003. формирала специјално Тужилаштво за ратне злочине које је до данас подигло десетине оптужница (неке базиране на доказима Наташе Кандић). Такође, донета је, за време Бориса Тадића, Декларација о осуди злочина у Сребреници (2010) у Народној скупштини, што је делимично била последица континуираног апеловања НВО да се држава суочи са тим питањем.

„РАЊИВЕ МАЊИНЕ“

Поред ратних тема, прозападне НВО су се снажно ангажовале на тзв. „унапређењу“ права мањинских и рањивих група у друштву. Они су помагали жртвама тортуре, насиља у породици, ЛГБТ особама, Ромима који су били изложени полицијској бруталности итд. Ове организације такође су пратили положај националних мањина (Мађара, Бошњака, Албанаца, Рома), објављујући анализе и критикујући појаве попут говора мржње у медијима или дискриминације у запошљавању. Један од кључних исхода овог ангажмана било је доношење антидискриминационог законодавства: 2009. Србија је усвојила Закон о забрани дискриминације, а успостављена је и институција Повереника за заштиту равноправности. При изради тог закона консултовани су експерти из НВО сектора и унети су појмови и решења у складу са ЕУ директивама.

НА СТРАНИ ЏЕНДЕР РЕВОЛУЦИЈЕ

Још једна осетљива област била су права ЛГБТ заједнице. Про-западне НВО (попут Лабриса, Геј-стрејт алијансе, итд) биле су организатори и главни носиоци Параде поноса у Београду. После нереда 2001. и забрана следећих година, тек 2010. је одржан „Прајд” под невиђеним обезбеђењем и уз подршку страних амбасада. НВО су се активно залагале пред Владом Србије да обезбеди право на мирно окупљање ЛГБТ особа. Пратећи активности укључивале су едукације полиције о злочинима из мржње, правну помоћ припадницима ЛГБТ који су нападнути, кампање против хомофобије у школама итд. Године 2013. усвојена је Стратегија против дискриминације која обухвата и сексуалну оријентацију; 2020-их су одржаване Параде поноса уз присуство представника власти, што је нормализовало ову тему у друштву.

Ипак, отпор српског друштва није био занемарљив. Када је 2022. требало одржати паневропски EuroPride у Београду, власт је првобитно покушала да га забрани, јер је СПЦ са својим народом заузела јасан став. Ипак, „прајд“ је одржан, мада у ограниченом обиму.