Танасковић: Ко то тамо исламофобише?
© fakti.rs
ВЕЛИКИ део бошњачке политичке, верске и интелектуалне јавности као да је обузело некакво симптоматично фебрилно стање и грозничави активизам у супротстављању нечему што доживљавају као кампању „говора мржње, исламофобије и лажних наратива о Бошњацима и Босни и Херцеговини“.
Откуд сада та пометња и узнемиреност? Ко води ту кампању?
Ако се мисли, а вероватно се мисли, на неке гласове који се у земљи и у иностранству чују од појединих српских и хрватских политичких представника, међу којима је свакако и неизоставни Милорад Додик, онда се не може приметити ништа суштински ново у односу на пређашња указивања са истих страна на то да исламизму, односно политичком исламу у муслиманским/бошњачким срединама припада више друштвеног и политичког простора но што би то било примерено једној секуларној држави, а коју Бошњаци/муслимани деле са два уставно равноправна хришћанска народа.
Бошњаци/муслимани се са таквим оценама, наравно, не слажу, што је и логично и легитимно, али није јасно зашто су се сада одједном толико узврпољили због оваквих судова који су и раније јавно изношени и већ постали уобичајени сегмент међунационалног надгорњавања у БиХ.
Биће да је по среди наслућивање да би у садашњој узаврелој ситуацији на Блиском истоку, у знаку израелског и америчког покушаја војног обрачуна са Ираном и, ако буде могуће, свргавања исламске власти у Техерану, однос Вашингтона, а и неких других западних чинилаца, према камуфлираним манифестацијама исламизма на европском тлу могао бити мање толерантан него до сада.
Нема сумње да су, рецимо, не тако давни, непромишљени, али по свему судећи искрено мотивисани контакти министра одбране БиХ Зукана Хелеза са иранским војним званичницима евидентирани тамо где треба, тако да је чак и један Бакир Изетбеговић, чији је отац за неке полетне ставове у својој „Исламској декларацији“ био надахнут успехом Хомеинијеве „Исламске револуције“, изјавио да су САД током рата у БиХ објективно више помогле Бошњацима/муслиманима од Ирана.
Прошло је, међутим, оно време кад је амерички амбасадор у Југославији Ворен Зимерман потписника ових редова убеђивао да Алија Изетбеговић није исламски фундаменталиста, јер му је он лично поверио да је „Исламска декларација“ била плод његових младалачких маштања и заблуда, а да је у зрелој доби схватио да његовом народу највише одговара демократија америчког типа.
Додуше, учинио је да „Декларација“ буде поново објављена 1990. године, кад ја дошао на власт, а син му, по сопственим речима, овај манифест панисламизма и данас држи на радном столу.
На неком нивоу бошњачке дубоке државе очигледно је процењено да треба ступити у акцију и свим расположивим средствима јавне дипломатије кренути у оркестрирано супротстављање ономе што се перципира као нови талас „исламофобије“ и клеветничког оптуживања босанскохерцеговачких муслимана за склоност исламском радикализму, укључујући и антисемитизам.
Тако је, рецимо, председавајући трочланог Председништва Денис Бећировић на Капитол Хилу у Вашингтону, заједно са Елемдином Конаковићем и Златком Лагумџијом, као очигледан и провидан гест подилажења јеврејској заједници у САД, представио чувену сарајевску „Хагаду“, којом се бошњачка пропаганда и раније у више наврата инструментално служила. Рекао је том приликом „да је Босна и Херцеговина држава где се сусрећу различите културе и религије. Наша држава је увек била мост. У главном граду Сарајеву, на малом простору налазе се џамије, цркве и синагоге. За нас је то богатство. Манипулација религијским наративима, потицање антисемитизма и исламофобије супротни су бићу Босне и Херцеговине“.
Пошто је поносно истакао да је „Хагада“ преживела Други светски рат, када су је босански муслимани, ризикујући властите животе, сачували од нациста“ и да је „преживела великосрпску опсаду Сарајева 1990-их година, када су је спасили храбри радници Земаљског музеја Босне и Херцеговине, док је град био под гранатама /…
Пошто је у причу о „Хагади“ уведена „великосрпска опсада Сарајева“, уследило је и рутинско посезање за аргументом „геноцида“. Бећировић је, наиме, истакао да се тридесет година након агресије на Босну и Херцеговину и почињеног геноцида над Бошњацима, поново суочавамо са злочиначком пропагандом.
Посебан циљ бруталне пропаганде 1990-их година био је да се Бошњаци демонизирају и компромитирају у очима Сједињених Америчких Држава и Запада. Не заборавимо, управо је застрашујућа политичка и медијска кампања била увод у једини геноцид у Европи након Другог свјетског рата – геноцид над Бошњацима. Овај опасни циљ дискредитирања Бошњака поново је активиран. Нажалост, поново смо свједоци монструозне пропаганде против Босне и Херцеговине – државе која је поуздан дио Глобалне антитерористичке коалиције“.
И на крају – историчар Бећировић стереотипно доцира да je „Босна и Херцеговина држава која има миленијску прошлост и сигурну будућност“ и да „ми“ (вероватно Бошњаци, пошго ваљда не мисли да има право да говори и у име Срба и Хрвата) „будућност видимо у евроатлантској породици држава. Улазак Босне и Херцеговине у НАТО је улагање у колективну сигурност, а не само наш национални интерес. Стабилна Босна и Херцеговина и југоисток Европе значе сигурнији евроатлантски свет. Босна и Херцеговина остаје трајни доказ да је америчко лидерство важно за цијели свијет. Ми остајемо одговорни и поуздани партнер САД-а и ЕУ“.
Слуга покорни! Е, так сад, после овог израза неупитне бошњачке лојалности, у Вашингтону и ЕУ могу мирно да одахну и посвете се другим пословима, укључујући и дисциплиновање великосрпских опадача исконских Европејаца, добрих Бошњана.
За сваки случај, Бећировић је у вашингтонску мисију укључио још један адут из арсенала „меке моћи“, своју супругу Мирелу Бећировић. У првој вести (свакако за унутрашњу употребу) о њеном боравку у Вашингтону речено је само да је тамо путовала на лични позив Меланије Трамп. После јавних замерки због наводног начина на који је финансиран одлазак госпође Миреле, нагласио је да за то није потрошен државни новац, али је био принуђен да пружи и додатно објашњење да је његова лепша половина у Вашингтону учествовала на „међународном скупу супружника високих званичника држава региона, укључујући Црну Гору, Словенију, Србију, Албанију, Северну Македонију и Косово“.
Да у погледу сумњи у бошњачко европејство не треба разуверавати само Американце, већ и западне Европљане посведочио је не тако давно, на најблаже речено чудан начин, бивши реис-ул-улема Мустафа Церић. Он је наиме, на једном скупу у Загребу критиковао Американца Макса Приморца због залагања за трећи, хрватски ентитет, али се том приликом обратио и хрватској европарламентарки Жељани Зовко (ХДЗ): „Јако ми је драго што је госпођа Зовко овдје. Чуо сам ваш говор у Парламенту. И јако ми је драго. Дат ћу и вама поклон за то. Знате зашто? Тражите кршћанског владара да дође у Босну јер су кршћани у опасности од муслимана, од Османлија. Не говоримо о Османлијама и Турцима. О Турцима причате само у Београду и у Загребу. Али допустите ми да вам кажем, имамо кршћанског владара, Кристиан Шмит, легитиман кршћански католик. И он влада Босном. Он је alter ego кршћанског краља Фрање II од Аустро-Угарске, чије је рођендане с минбера славио мој претходник реис-ул-улема Џамалудин Чаушевић“.
Церић је од раније познат по својим неодмереним изјавама и необичном испољавању „оригиналности“ и „духовитости“, али је овим суманутим иступом заиста прешао сваку меру доброг укуса, а можда и дао доказа о неким озбиљнијим менталним проблемима са којима се суочава.
Велики и мудри реис-ул-улема Чаушевић овакво помињање у савременом контексту невеселих босанскохерцеговачких прилика свакако није заслужио. А још мање је то, из другачијих разлога, заслужио недостојни беамтер Кристијан Шмит. Ипак, овај Церићев вербални каламбур сазнајно није баш сасвим некористан.
У бошњачким круговима се, како изгледа, процењује како је ђаво, или можда шејтан, однео шалу и да ситуација у погледу могуће ерозије уверљивости њиховог патентираног евроатлантистичког дискурса на Западу постаје све озбиљнија, што је недвосмислено јавно предочила иницијатива Исламске заједнице, Бошњачке заједнице културе, „Мерхамета“ и Вијеће Конгреса бошњачких интелектуалаца, да се прибегне давању колективне изјаве најистакнутијих представника муслиманске политичке, интелектуалне и верске елите.
Свечано потписивање „Изјаве о осуди говора мржње, исламофобије и лажних наратива о Бошњацима и Босни и Херцеговини“ уприличено је 18. марта у просторијама Гази Хусрев-бегове библиотеке. Укупном режијском поставком церемоније потписивања сугерисани су озбиљност и значај тренутка – сви потписници, њих 33, у тамним оделима (сем Мустафе Церића, који је и овом приликом демонстрирао своју апартну „оригиналност“), мирног, одмереног хода, у тишини, смењивали су се код стола са документом.
На крају им се краћим говором обратио реис-ул-улема Хусеин еф. Кавазовић.
Изјаву су потписали Денис Бећировић – предсједавајући Предсједништва БиХ, Ејуп Ганић – бивши члан Предсједништва БиХ, Харис Силајџић – бивши члан Предсједништва БиХ, Бакир Изетбеговић – бивши члан Предсједништва БиХ, Шефик Џаферовић – бивши члан Предсједништва БиХ, Хусеин еф. Кавазовић – реисул-улема Исламске заједнице у БиХ, Сањин Кодрић – предсједник БЗК, Касим Трнка – предсјденик ВКБИ, Кенан Врбањац – предсједник Мерхамет МДД БиХ, Мустафа Церић – реисул-улема Исламске заједнице у БиХ 1993.- 2012, Енес Љеваковић – замјеник реисул-улеме Исламске заједнице у БиХ, Едхем Бичакчић – предсједник Сабора Исламске заједнице у БиХ, Денис Звиздић – предсједавајући ПД ПС БиХ, Кемал Адемовић – предсједавајући ДН ПС БиХ, Сафет Софтић – делегат у ДН ПС БиХ, Џенан Ђонлагић – делегат у ДН ПС БиХ ,Зукан Хелез – министар одбране БиХ, Елмедин Конаковић – министар вањских послова БиХ, Севлид Хуртић – министар за људска права и избјеглице БиХ, Златко Лагумџија – амбасадор БиХ при УН, Рефик Лендо – потпредсједник ФБиХ, Ћамил Дураковић – потпредсједник РС, Нермин Никшић – премијер ФБиХ, Амина Ризванбеговић Џувић – директорица Бошњачког института, Мурис Чичић – предсједник АНУ БиХ,Тарик Заимовић – ректор УНСА, Емир Суљагић – директор Меморијалног центра Поточари, Шемсудин Мехмедовић – предсједник Напријед БиХ, Фахрудин Радончић – предсједник СББ БиХ, Нермин Огрешевић – предсједник НЕС-а БиХ, Рамо Исак – предсједник „Снага народа“, Елзина Пирић – предсједница ПДА БиХ и Фуад Касумовић – предсједник БХИКФ.
Наведени списак говори да су сви најугледнији и најутицајнији бошњачки државни и верски званичници, политичари, културни посленици и представници академске заједнице, уз тек неколико изузетака (можда случајних, а можда и индикативних) потписали ову декларацију, што свакако изискује пуну пажњу и њено помно аналитичко разматрање.
Иако је по много чему тенденциозна, неоснована и необјективна, она је акт колективног става и воље чије се последице не смеју преценити, али ни потценити. Ево, стога, интегралног текста овог бошњачког самозаштитног манифеста:
1) Ми, Бошњаци и муслимани, грађани Босне и Херцеговине, представници академског, политичког, културног, друштвеног и вјерског живота, категорично одбацујемо лажне конструкције о „угрожености кршћана од стране муслимана“ и „широко распрострањеном антисемитизму“ у Босни и Херцеговини, који се пласирају као оправдање за антидржавну сецесионистичку политику и припремање новог геноцида над Бошњацима. То је злонамјерна кампања демонизације Бошњака због чињенице да културно припадају и исламском цивилизацијском кругу.
Исте такве конструкције из 80-их година прошлог стољећа претходиле су агресији на Босну и Херцеговину и геноциду, етничком чишћењу и ратним злочинима над Бошњацима.
Најоштрије осуђујемо такве конструкције и свим дозвољеним средствима ћемо се супротставити недопустивом говору мржње против бошњачког народа и босанских муслимана.
Посебно нас забрињава прешутно одобравање оваквих иступа у домаћој и међународној јавности, а нарочито у круговима у чије име се такве оптужбе износе.
Од правосудних институција Босне и Херцеговне тражимо да санкционирају сваки такав облик говора мржње.
2) Одлучни смо да се супротставимо шовинистичким пријетњама миру у Босни и Херцеговини и осудимо сваку манифестацију говора мржње према Бошњацима, Србима, Хрватима, Јеврејима, Ромима или припадницима било које друге заједнице у нашој земљи.
3) Сматрамо својом обавезом да и ми данас, на исти начин на који су бошњачки прваци у Другом свјетском рату иступили с муслиманским резолуцијама, у којима су осудили нацистичке злочине на расној и националној основи, и као што су иступили 2015. године са Заједничком изјавом о насилном екстремизму, а у духу ЗАВНОБиХ-а и антифашистичких тековина бошњачког народа, изнесемо свој став о новом валу нетолеранције који пријети свијету, а нарочито бошњачком народу и Босни и Херцеговини.
4) Као представници Бошњака, одлучни смо да у својим државним, академским, политичким, културним, хуманитарним и вјерским институцијама устрајемо у заговарању отворености, толеранције и разумијевања, градећи Босну и Херцеговину као мост између Истока и Запада. Наша земља није и не може бити полигон за „сукоб цивилизација“. Њена хисторија свједочи о сусрету традиција, култура и религија. За Бошњаке је Босна и Херцеговина плурално и секуларно друштво у којем различити вјерски и етнички идентитети чине легитимни дио њеног хисторијског и друштвеног бића.
5) Систематско пласирање хисторијских неистина, кампања замјењивања улога жртве и агресора у вријеме агресије, те отворена исламофобија против Бошњака, имају за циљ поткопавање темеља државе Босне и Херцеговине и представљају наставак отворене сецесионистичке политике.
6) Бошњаци, као европски народ, имају право на пуни политички субјективитет, као и сви други народи. Тврдње да не могу бити слободан политички народ, са свим својим посебностима, наставак су геноцидног пројекта.
7) Подсјећамо да је над Бошњацима почињен геноцид, доказан пред међународним и домаћим судовима. Током агресије и геноцида на територији Босне и Херцеговине систематски је уништавано исламско културно наслијеђе, укључујући и 614 џамија, док су на територији под контролом легалних власти и Армије РБиХ, чији су састав већином чинили Бошњаци, очувани кључни објекти и садржаји вјерског и културног идентитета других заједница.
И поред ових чињеница, Бошњаци су прихватили Дејтонски мировни споразум с увјерењем да ће с другим народима и грађанима, уз подршку међународне заједнице, изградити заједничку државу.
8) Као носиоци одговорних дужности у државним и цивилним институцијама, одлучно ћемо се супротставити наративима који покушај остваривања властитих великодржавних политика на рачун Босне и Херцеговине желе представити вјерским сукобом. Не пристајемо на поларизацију босанскохерцеговачког друштва и креирање дискурса о „сукобу цивилизација“.
9) Сматрамо како је ислам у хисторијском конституирању бошњачког народа, а тиме и Босне и Херцеговине, имао конструктивну улогу, какву је имало кршћанство у формирању других европских народа, па тако и народа који с нама живе у Босни и Херцеговини и у сусједним државама. Не сматрамо исламски идентитет препреком демократском и секуларном уређењу државе.
10) Босна и Херцеговина и Бошњаци територијално, политички и цивилизацијски припадају Европи и њеној културно-повијесној традицији. Стога, снажно подупиремо стратешке вањскополитичке циљеве наше државе, који нас воде у пуноправно чланство у Европској унији и НАТО-у.
11) Поздрављамо одлучност Исламске заједнице у Босни и Херцеговини да, на принципима Платформе за дијалог из 2024. године, настави бити лидер међурелигијског дијалога и разумијевања, како у Босни и Херцеговини, тако и у другим државама гдје дјелује.
Поздрављамо конструктивну улогу Међурелигијског вијећа у Босни и Херцеговини, које својим јавним иступима досљедно брани наук традиционалних босанскохерцеговачких вјерских заједница и цркава, и заједнички осуђује говор мржње у јавном простору.
12) Нећемо дозволити угрожавање слободе и урушавање мира као највећих вриједности, које у протекле три деценије уживамо са својим суграђанима, као наслијеђе Дејтонског мировног споразума. У складу с тим, опредијељени смо да наставимо штитити мир и слободу свих грађана Босне и Херцеговине, те очекујемо да потписници и свједоци Дејтонског мировног споразума с нама дијеле ове вриједности.“
Шта би се основано могло рећи после првог читања овог текста, с напоменом да га накнадно ваља темељније размотрити?
Пре свега, очигледан је напор састављача да суштинске, крајње проблематичне и дефанзивно агресивне поруке заодену у рухо принципијелног и толерантног дискурса бриге за добробит дејтонске Босне и Херцеговине и свих народа који у њој живе.
Јасно је да је реч о шећерној обланди у коју су увијене отровне поруке. Те поруке нису одређено и изричито адресиране, али је, с обзиром на вишекратно виктимистчко помињање отужне мантре о геноциду над Бошњацима/муслиманима, замењивања улоге жртве и агресора у време агресије и покушаја остваривања властитих великодржавних и сецесионистичких политика, белодано да се оптужбе односе на Србе, али овога пута и на Хрвате.
Оно што је посебно злонамерно, друштвено неодговорно и опасно, а потпуно неаргументовано. јесте наговештавање могућности, па чак и припремања неког новог геноцида над Бошњацима/муслиманима, што је фантасмагорична тврдња којој се у реторици бошњачког хибридног рата против комшија често прибегава.
Инсистирање на томе да Бошњаци, као европски народ, имају право на пуни политички субјективитет је беспредметно, јер им нико то право не оспорава.
Ауторима и потписницима „Изјаве“ нарочито сметају наводна „исламофобија“ и дискурс о „сукобу цивилизација“ (а зна се да је С. Хантингтон своју тезу о „судару цивилизација“ илустровао управо сукобима у Босни и Херцеговини). Ово треба засебно анализирати, особито употребу појма/термина „исламофобија“ који се углавном злоупотребљава, а и сâм по себи је вишеструко проблематичан.
Изворно, лексички, „исламофобија“ значи „страх од ислама“, а одавно се већ употребљава искључиво у значењу „мржње према исламу“, што је последица једне лукаве замене теза. У „Изјави“ се помињу „лажне конструкције о угрожености хришћана од стране муслимана“. А шта ако неки хришћани ипак стварно осећају страх од ислама, исламофобију?
Страх обично има реалну основу, иако поседује и мање или више развијену ирационалну димензију. Страху се не може разумски наређивати да нестане, али се могу отклањати разлози који га изазивају.
Стицајем различитих околности у међународној заједници и организацијама поодавно је усвојен појам/термин „исламофобија“ и он се начелно осуђује. Поједини актери у светским збивањима запазили су да би било поштено и симетрично увести и појам/термин „христијанофобија“, што је ишло много теже, али је на крају, поред осталог захваљујући нарочитом ангажовању Ватикана, и он усвојен. Још увек се, међутим, мање користи.
Шта мисле потписници „Изјаве“ о „христијанофобији“ и да ли се сматрају баш потпуно имуним на њу?
Осуђују „говор мржње“, а њихов колективни исказ управо њиме потмуло одјекује. Не би ли се у њиховом случају могло помишљати на „србофобију“?
Харис Силајџић, један од забринутих потписника „Изјаве“ недавно је изјавио да се у Београду наставља са великосрпском националистичком политиком, утемељеном још у Гарашиновом „Начертанију“. Како он, а и неки други бошњачки прваци, који стално и најгрубље јавно гибете Србе и Републику Српску („Ерес“, како они кажу), замишљају да њихова „Изјава“ може изгледати уверљива?
Вероватно су и сами свесни тог зјапећег раскорака између козметички дотераних фраза из „Изјаве“ и ружне стварности, па амбасадор БиХ у УН Златко Лагумџија налази за потребно да нагласи да она представља „јединство политике, религије, академије и културе, какво се никада није догодило у Босни и Херцеговини /…/ фузију државе и друштва /…/ и да се ова порука лако може пренети међународној публици“.
Верује ли он заиста у то? Сумњам. Како би је учинио прихватљивијом на Западу, овај дугогодишњи, неуништиви политички мешетар углађене грађанске спољашњости и наступа, а битно другачије, ендемски „зелене“ нутрине, наглашава „симболичку тежину документа у контексту односа између секуларизма и религије: иницијатива долази од Исламске заједнице, а ипак се више пута залаже за секуларну и демократску Босну и Херцеговину“.
Да боље познаје оно о чему жели да говори, Лагумџија никако не би употребио термин „секуларизам“, јер је он неспојив са системом вредности било које религије и религијске заједнице. Говорио би, евентуално, о „секуларности“, али би и у том случају Исламску заједницу БиХ било тешко доживети као друштвеног заговорника световности. Али, у функцији покушаја обмане „међународне публике“ свако лажно представљање је допуштено.
Улепшавање своје и нагрђивање туђе, превенствено српске слике, опробани је метод у бошњачком апологетском наративу, а ова „историјска Изјава“ његова је савршена парадигма.
На путу ка „фузији друштва и државе“, што је необична, али и вишеструко индикативна формулација, пружен је још један доказ немогућности складног саживота заснованог на истрајној мржњи мрзитеља који се, да се послужимо језиком „Изјаве“, заменом улога стално приказују као жртве, омражене од стране оних које стално и обилно засипају сопственом мржњом.
Ту не може доћи ни до какве никакве „фузије“, већ само „фисије“. А фисија је, под одређеним околностима, праћена експлозијом.
У праву је Лагумџија кад каже да рат почиње речима, а не одмах пуцњавом. Он и остали потписници опасне „Изјаве против говора мржње, исламофобије и лажних наратива о Бошњацима и Босни и Херцеговини“ ту истину упорно пренебрегавају.
Докле?
(Текст је написан за портал Све о Српској)
