ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА: Ко су заиста били Срби католици и зашто је Дубровник писао ћирилицом?

Приликом доласка на Балкан, Срби су се нашли под утицајем ширења хришћанске вере из Константинопоља и Рима. У западним деловима превладала је Римокатоличка црква, а у источним Православна црква. Пред турско освајање постојали су патријарх српски у Пећи и надбискуп барски и примас српски у Бару.

Дипломатска преписка вођена је на српском језику. Филип де Диверсис у „Опису славнога града Дубровника” о томе пише: „…Али пошто у суседству тога града владају словенски господари који пишу уговоре, повластице, споразуме и погодбе са дубровачким господарима ћирилицом, потребно је да Дубровник има и канцелара или писара који је подједнако изучио италијанско и словенско писмо.” О називу писма: писар Лука Примојевић тражио је од Сената допуштење за отварање штампарије која би штампала и „српским писменима” 1514. године. (1) Све до друге половине 16. века у Дубровнику је било опорука које су записане ћирилицом. (2)

Књижевник Марко Цар је, пишући о старом Дубровнику, истакао да је његов најлепши украс била његова књижевност, која је скоро три века представљала једину литерарну делатност нашег народа. Дела старе литературе дубровачке поникла су већим делом по летњиковцима у околини Дубровника. Силом прилика, поводила се за прекоморским обрасцима. Истакао је да, ако је калуп позајмљен од италијанске књижевности, грађа је већином била домаћа. (3) У дубровачкој књижевности било је мотива из средњовековне Србије. (4) Игњат Ђурђевић (Ђорђић) испевао је „Даворију у смрт Марка Краљевића”. (5)

Православни Срби под турском влашћу отварали су своје штампарије. О томе се наводи: „Срби православне вере су већ 1493. у Црној Гори, у Србији и Босни имали своје штампарије, у којима су штампали углавном књиге религиозног садржаја, које су биле популарне и међу Босанцима католичке вере.” Истовремено, протестантске секте шириле су своје књиге. Сарајевски трговци католици упутили су писмо 2. маја 1581. папи Гргуру XIII. Писмо је писано босанским ћириличним словима. Један део потписника своје име је потписао на италијанском језику, а други део је написао своје име и занимање ћирилицом. Доставили су папи 6. јуна 1581. своје ћирилично писмо и верници из Доње и Горње Тузле. Сви су се потписали ћириличним словима. Трговци из Дубровника и Босне су 6. фебруара 1582. упутили папи писмо написано ћирилицом. (6) Светосавска и босанска књижевност писане су ћирилицом. У Босни су фрањевци ћирилицу звали српским писмом. (7)

Милан Решетар приредио је ново издање „Српског молитвеника” што га је штампао 1512. у Фиренци ћирилицом Дубровчанин Франо Мицаловић, а што је била прва књига писана народним, а не црквеним језиком за Србе католике, коју је, уз пратећу студију, 1938. године објавио у транскрипцији Милан Решетар у „Посебним издањима Српске краљевске академије”. (8) За фрањевце и Рељковића ћирилица је била српско писмо. Осорски бискуп Матија Караман писао је римској Конгрегацији за пропаганду 1744. о Србима у млетачкој Далмацији: „Но пошто се ту налази и известан број Срба католика, они би хтели за епископа Србина католичке вере”. (9)

Поводом обележавања 700. годишњице смрти Св. Саве, у часопису „Феријалац” објављена су два чланка: „Личност Светога Саве” др Јакше Херцега и „Путовање Св. Саве” Милије Станића. Др Јакша Херцег је истицао да су, сем православних, и муслимани и католици поштовали Св. Саву, чак и после спаљивања моштију од стране Синан-паше на Врачару. Написао је да је и Мрнавић у свом животопису Св. Саве истицао противан ефекат Синановог нечасног дела: „Успомена на светог човека (Саву) остала је и код Турака… и код шизматика… па и код наших католика… остало је оно исто поштовање које је било и пре, и које су нарочито исказивали Илири својим ходочашћем“. За њега то није била само прошлост, јер су „у неким нашим крајевима католици у литанијама зазивали у помоћ и Светог Саву.” (10)

Др Иво Јелачић, старешина Соколског друштва Коњиц (Соколска жупа Мостар), у свом предавању је истакао: „Ми Хрвати опет сматрамо ћирилицу српским писмом, а фратар Андрија Качић Миошић пише ћирилицом своју ’Корабљицу’ и ’Разговор угодни народа словинскога’. Па и спомен-плоча на његовом гробу у Заострогу исписана је ћирилицом.” (11)

Владика црногорски Сава Петровић у писму Дубровчанима написао је да су „нашега српскога језика”. (12) До повезивања књижевности Срба православних и католика дошло је пре настанка Илирског покрета у Хрватској. Остојић је сматрао да је „Сатир” била прва књига која је пробила „кинески зид” који је делио православну књижевност од римокатоличке. Треће издање „Сатира” било је 1793. на ћирилици, а четврто у Будиму 1807. такође на ћирилици. (13) Прво издање Качићевог „Разговора угодног народа словинског” ћирилицом било је 1818. Рељковићев „Сатир илити дивљи човик” имао је једанаест издања, од којих су два штампана ћирилицом. (14) Гундулићев „Осман” штампан је у Дубровнику 1826, а будимско ћирилично издање Јефте Поповића 1827. (15)

Јован Мушкатировић био је први Доситејев следбеник. Своје практичне савете саопштавао је народним језиком. Да би народну мудрост употребио за васпитање, скупљао је и штампао пословице. Његово главно дело било је „Причте, илити по простому пословице, тјемже сентенције илити рјеченија”. Издао их је у Бечу 1787, а други пут умножено 1807. у Будиму. У збирци је било и страних изрека и цитата, али и низ први пут прикупљених и штампаних народних пословица. Један буњевачки писац их је објавио на „илирском” и латиницом штампао у Пешти 1808. (16)

Матија Петар Катанчић истакао је да се „наши Илири свуда Србљима зову” и „свако зна колико је далеко између Илира што живе на Дунаву и Дубровника, па ипак нема друге разлике у говору него да их је обоје родила иста мајка”. (17)

Мара Ђорђевић Малагурска је у књизи коју је уредила, „Буњевка о Буњевцима”, донела чланак о Јосипу Крмпотићу, буњевачком песнику и свештенику, и његовом спеву којим је величао поход капетана Филипа Вукасовића у Црну Гору. Филип Вукасовић је био родом из Лике, и у његовом су одреду били официри и војници Срби Личани, православни и католици. Донела је одломке из спева написаног о догађајима из 1788. године:

„Кличе вила са високе планине, Одјекују брда и долине. Разбуђује Србе изненада По свој Зети чак до Скадра града. Пак набраја она без пристанка Редом Србом и слатка и мила: ’Веселите се, српски витезови! Ето лете сиви соколови; Преједрише преко сиња мора, Хватају се црногорских гора. Пред њима је племић од старине, Вукасовић од Личке крајине. Витешког је рода и племена, Млад Филипе од стара колена.

Остали су рода витешкога, Прави Срби, право славе Бога.’”

Крмпотић је позвао српске старешине и Србе из Црне Горе да се удруже са Србима из Лике и да нападну Турке:

„Видећете, кад од Лике равне Храбра чета изненада бане, Да лошији нису витезови, Нег су били стари соколови. Људи, ко је од рода српскога, Нек извади бритка мача свога! Нек загрне до лаката руке, Нек удари витешки на Турке! Нек зазвони нова по том свету Српска слава у пролетњу сету!”

„Српкињице вичу твоје: Здрав, Филипе Вукасовић! Свилен теби барјак кроје, Славна рода сив соколић!

Није л’ Србин Краљевићу Марко Од ког Србин знаде певати свако? Није л’ било славна од колена Силно царство Немањић Степана? Не слави ли славни Србијан цара Од својега народа Лазара?

Две хиљаде већ имаде лета, Откад Србин славом пуни света.”

На крају чланка, а и целе књиге, коментар одломака песме био је: „Као што се из свега види, наш стари буњевачки песник и католички свештеник Јосо Крмпотић сматрао је и самога себе, и јунака Вукасовића, и остале његове војнике и официре за Србе, иако су једни били православне, а други католичке вере.” (18) У чланку „Буњевци и рацки језик” у истој књизи истакнуто је да су стари Буњевци, кад год су хтели да кажу ко су и којим језиком говоре, увек одговарали: „Ми смо Буњевци и диванимо рацки!” Тек од Боже Шарчевића и браће Кујунџића почело је улазити у обичај да се одговори: „Ми смо Буњевци и диванимо буњевачки.” (19)

Матија Бан је окупио водеће дубровачке интелектуалце око новог књижевног годишњака „Дубровник”. (20) Часопис „Дубровник – цвет народног књижевства” покренули су 1849. Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић, да би издавањем сачували књижевна дела старих Дубровчана и омогућили да се огласе младе генерације дубровачких писаца. (21) У другој свесци „Дубровника” Матија Бан је написао: „Хрвати одабрали наречје српско и нешто га похрватише.” Истакао је своје схватање односа вере и нације: „Ми Срби, неки смо источне вјере, неки западне, неки унијатске, а неки прешли смо на турску вјеру – ништа мање сви смо Срби”. (22) Годишњак „Дубровник” изазвао је Анту Старчевића на његов први јавни наступ против српског национализма у Дубровнику 1851. (23) Хрвати су покушавали да присвоје дубровачку књижевност као да је њихова. Медо Пуцић је реаговао: „…примили српски језик као свој званичан, српску литературу као своју рођену, обележавајући их само хрватским именом.” (24) Са хрватске стране, Иван Кукуљевић Сакцински тврдио је да су дубровачки песници хрватски. У свом писму Казначићу 1858. године је написао: „Наш Орсат Почић заузет је истинабог за име српско, али ја сам осведочен из хисторије, етнографије, језика живућих и старих Дубровчана да ово име њима не припада”. Због Босне и Херцеговине дошло је до раскола у далматинској Народној странци 1879. Срби су иступили из странке и основали Српску народну странку 1880. (25)

У другој половини 19. века почели су католици у Дубровнику масовно да истичу своје српско порекло. Луцијан Марчић је, пишући о том времену, истакао: „Срби католици у Рабу, Задру и Каштелима појавили су се у исто доба, а узрок им је био у мржњи према Аустрији и нерасположење према Хрватима, који су се силом прилика борили са Аустријом против Италијана и Мађара 1848.” (26)

Медо Пуцић полемисао је са Мијом Павлиновићем који је порицао постојање Срба у Далмацији и држао да је зато сувишан „Словинац”. Часопис „Словинац” био је нападан од „Католичке Далмације” због „шумадијског духа”, сем тога називали су га „хрватождером”, „србинцем” и оптуживали га за либерализам. „Католичка Далмација” упутила му је „пророчанство”: „Јако се бојимо да ће и дубровачку Словинију стићи иста коб која је укобила и загребачку Илирију и ђаковачку Југославију.” (27) Дубровачки Срби католици тежили су очувању своје књижевне традиције. Њихов рад наставио је секретар дубровачке Матице српске др Франо Кулишић. Његову књигу „Џиво Бунић Вучићевић” штампала је Српска дубровачка штампарија 1911. као издање Матице српске у Дубровнику, књига 3.

Хрватски притисак се настављао. О кроатизацији Дубровника дубровачки бискуп Мате Водопић рекао је: „Синци, сила нам је да будемо Хрвати, и то ваља бити ако нећеш да те многи прогоне, премда ни ми у детињству, ни наши оци, ни наши дедови, нисмо знали за то име.” (28) Борбу је наставила Српска народна странка. Ловро Павловић, адвокат у Макарској и посланик Српске народне странке у Далматинском сабору, писао је о тежњама и сарадњи Срба православних и католика: „Пре смо мислили да су нам пути одељени, да православни Срби теже к истоку, а католици к западу; сад знамо да смо један компактан народ, да смо природна целина ми католици са православним Србима; целина која не тежи ни истоку ни западу, већ хоће да се развија на свом земљишту…”. (29) Аустријске власти су заједно са Римокатоличком црквом помагале хрватско ширење. Срби католици на Приморју били су изложени покушајима аустријске власти да са делом католичког клера угуши српску народну свест. О томе је писао лист Срба католика „Дубровник”: „Још од осамдесетих година прошлог века доводило се ученике са свих страна, надасве у гимназију, размештало професоре и чиновнике, колонизовало пензионере и уопште елементе наклоњене аустријским тежњама, проводио се терор и спречавало се свим средствима католичко Српство у његовом спасоносном деловању. У доцније доба и злогласни управник Босне и Херцеговине Венијамин пл. Калај бејаше упрегао сав свој апарат против католичког Српства, бојећи се да му оно не би деловало не само на католике босанско-херцеговачке, но чак и на муслимане.” (30) Калај је истакао: „Хрватско снажење, с обзиром на нас, чим се чини на штету Срба, не може бити опасно по Аустроугарску јер границе хрватског ширења биће корисне и за нас. Не само да ћемо разделити Јужне Словене, него ћемо и за даље дељење (на Балкану) добити одрешене руке.” (31)

Срби католици постојали су, сем на Приморју, и у другим крајевима. Игњат Брлић био је присталица ћирилице и члан Српског ученог друштва. Издао је на немачком граматику славонског говора. (32) Андрија Торкват Брлић истицао је: „у целом илирском троуглу живели Срби римокатоличког и источног закона.” (33)

У тадашњој Босни католике Турци нису питали за народност, него за веру. Истицали су тада да су они Латини, а не православци. Босански народ није заборавио своју народност и своју светлу прошлост. (34) Грубковић је посетио Штросмајера у Ђакову. О томе је написао: „У Ђакову одемо походити самостан фратара босанских. Сачекавши нас ту старешина самостана (огроман неки фратар босански), и када је њему др Рачки почео нешто навијати на хрватство босанско, издере се тај босански фратар – ни пет ни шест – већ овако: ’Ај бога ти, махните се ви тога хрватства. Ви ћете с тим вашим хрватством упропастити и Србе и Хрвате! Та ми знамо да нисмо Хрвати него Срби, ама не смемо од Рима звати се Србима…’” (35)

После ослобођења и уједињења 1918. године Срби у Дубровнику сматрали су да је њихова борба завршена. У чланку „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти”, објављеном у листу „Дубровник”, изражава се послератно расположење Дубровчана: „…Католичко Српство, које је целу ову борбу изводило, ценило је након рата борбу завршеном и да ће оно мирно без борбе и без запрека моћи, у јединству и слободи, наставити и довршити велике замисли свог великог учитеља Меда на спас и напредак заједничке домовине…”. (36) Срби католици на Приморју који су били део Српске напредне странке пришли су Народној радикалној странци. Тежили су да се што више повежу са српским друштвима у Београду. Друштво Св. Сава из Београда дало је Дубровачком културно-научном друштву Св. Влахо већу помоћ. Утемељивач Друштва Светога Саве у 1925. години из Дубровника био је Балдо Кристић. (37) Повереник Друштва Св. Сава из Дубровника био је Божо Хопе. Утемељивачи Друштва Светога Саве у 1926. години из Дубровника били су Мирко Ђаја и Тодор Споровала. (38)

Срби из Дубровника и њихови пријатељи у Београду тежили су да стара дубровачка књижевност што више допре до осталих делова народа. У издавачкој књижарници Геце Кона из Београда изашли су Гундулићев „Осман” који је приредио др А. Халер и „Дубравка” коју је приредио др М. Павловић. У збирци „Школски писци” између осталог изашли су као књига 14 „Избор дубровачког песништва, Љубавна лирика” коју је средио др М. Павловић и књига 17 „Избор дубровачког песништва, краћи спевови”, као друго издање, 1930. Књигу је приредио Светозар Матић, а штампала је Штампарија „Привредник” у Београду. У свом предговору приређивач је истакао да нека дела наши ученици нису могли ни читати, јер су се налазила само у ретким старим издањима или у научним издањима Југословенске академије. Биле су то непознате ствари за читаоца: Менчетићев „Радоња”, Сквадријев „Мачуш и Чавалица”. Извесне архаизме нису могли протумачити јер није било речника дубровачког књижевног језика. У „Избору дубровачког песништва” штампана су дела: „Јеђупка”, „Дервиш”, „Сузе Марункове”, „Радоња”, „Мачуш и Чавалица”, „Сузе сина разметнога” и „Мандаљена покорница”. (39)

Залагањем др Николе Добречића, 20. јуна 1935. отворено је Надбискупско семениште Примасије српске у Бару. Приликом освећења семеништа Примасије надбискуп је изјавио да је „био и јесте увијек највећи пријатељ свог народа без разлике вјере“. Семениште је великим делом финансирала Краљевина Југославија. Радило је до 1941, када је због рата распуштено. После рата 1945. барски надбискуп је безуспешно покушавао да га обнови. Др Никола Добречић основао је при Надбискупији сиротиште и забавиште. У забавиште су била уписана деца све три вере. Најсиромашнијим ученицима је на дан Св. Саве упућивао помоћ преко школа. (40) У Дубровнику је прослављан Свети Сава још од времена под влашћу Аустрије. Српски лист „Дубровник” истицао је за прославу Светог Саве: „У Дубровнику је увијек био обичај да и православци и католици, нарочито омладина, прославе тај дан заједнички. И то је било под Аустријом, која је, зна се са каквом ’симпатијом’ гледала на те манифестације; али их ипак није никад забрањивала. Од ослобођења, невјероватно али истинито, католичкој школској омладини забрањује се присуствовање прослави Св. Саве, која се осим црквеног дијела, састоји у предавању о Св. Сави у школи, и скромној вечерњој забави у друштвеним локалима.” (41) Дубровачко српско певачко друштво „Слога” прослављало је сваке године своју славу Светог Саву. План прославе објављен је 1939. у листу „Дубровник”. У цркви је мешовити хор „Слоге” извео литургију Чајковског. У друштвеним просторијама, у присуству чланова и њихових породица, представника власти и корпорација, сечен је славски колач уз кратак пригодни програм. Увече се одржавао свечани светосавски бал са концертом у просторијама хотела „Империјал”. Формиран је нарочити одбор дубровачке младости који се бринуо о успеху светосавске забаве. (42)

Група хрватских сепаратиста, предвођена др Мишетићем, спалила је 1938. године пред посету Милана Стојадиновића Дубровнику лист „Дубровник” уз поклич: доле „Дубровник”, „крвави” Београд, Стојадиновић, Влада итд. Дубровчани Срби католици, без разлике страначког опредељења, приложили су у фонд листа „Дубровник” 1.430 динара уз пропратно писмо: „Као одговор на онај некултурни атак на Ваш лист, на Вас и на Србе католике у Дубровнику, ког је неодговорна шака елемената извела у понедељак вече пред црквом Св. Влаха, изволите примити овај наш скромни прилог као знак наше привржености према ’Дубровнику’, молећи вас да и надаље неустрашиво браните образ нашег српског Дубровника… јуначки и неустрашиво били на бранику свих наших националних светиња а понајвише образа нашег дичног града. Само напред, сви смо уз Вас! – Срби католици. П.С. Наш прилог можете слободно кроз лист објавити уз текст који Вам уз прилог додајемо. Живели!” (43)

У име Срба католика, Лука Боне, Божо Хопе и др М. Грацић из Дубровника упутили су 15. јуна 1939. барском надбискупу и примасу српском др Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару. У листу „Дубровник” објављена је представка писана уочи Видовдана 1939. под насловом „Једна потреба и једно право Срба католика”, послата бану Зетске бановине на Цетињу, а достављена надбискупу барском и примасу Србије, председнику владе и министарствима правде и просвете у Београду. У представци се износи: „За католике Београда и предратне Србије, за католике Црне Горе, Војводине и Далмације, потребни су нам родољубиви српско-католички свећеници. Данашњи свећеници нису српски родољуби. Нека ови примјери илуструју рад њихов: Позната је вриједност соколства у нас; оно је цемент у темељима Југославије… Католички епископат је заузео негативни став према соколству… Али дјеца из мјешовитих бракова изосташе са соколских часова, јер им мајке забранише да више иду у Соко. Приликом посјете у цркви мајке су добиле наредбу да своју дјецу више не дају у Соко. Па други примјер: у царском Скопљу излази већ 12 година католички лист ’Благовест’, па у мјесто да служи ширењу и јачању српског имена у тим крајевима, он проналази у католицима Старе Србије Хрвате, као што их о. Петар Влашић налази у најисточнијем дијелу Баната. Ми нисмо у стању да контролишемо шта се све не наређује путем цркве нашим католицима, али су ово очигледни докази да католичка црква у Србији, Црној Гори, Војводини и Далмацији иде насупрот интенцијама српског народа.” У одговору на ову представку др Никола Добречић наводи да би „прије богословије овдје требали отворити једно сјемениште са потпуном класичном гимназијом за све српске крајеве”. (44)

У чланку „Дубровачке масе и хрватско име” Александра Мартиновића разматрала се подршка Католичке цркве хрватској пропаганди: „…У службу Старчевићеве великохрватске идеје била се ставила и католичка црква. Она је проповиједала да је припадник хрватског народа сваки онај католик који говори српским језиком… Те отада и поједини Дубровчани почињу се називати Хрватима, идентификујући народност и вјеру, наиме мислећи да је једно исто: хрватство и католичанство, а српство и православље, не знајући да има и Срба католика, што признаје и сама Света столица, и то још од давнина, још 1067, када је основана српска католичка арцибискупија… Према томе, хрватство Дубровчана није плод њихове националне свијести, већ одјек великохрватске политичке пропаганде, а то није ни хрватство српског католичког становништва у Босни, Далмацији, Лики, Сријему, Славонији и Бачкој.“ (45)

Споразумом Цветковић–Мачек 26. 8. 1939. Дубровачка област је одвојена од Зетске бановине и предата новоствореној Бановини Хрватској. Поводом забране прославе Дана уједињења 1. децембра 1939, у листу „Дубровник” је објављен чланак који је потписала „Цавтатска омладина” и у коме се истиче: „…Цавтат се давно потпуно одгојио у духу народног јединства, и под девизом: ’Брат је мио које вјере био’ није никада разликовао православца од католика… Ради тога свог вјеровања, још под мрском Аустријом тешко је страдао изгнанством, таоштвом, мучеништвом у утамничењу, невољама у дезертерству и осталим многобројним малтретирањима, која су црножуте авети искаљивале на многим патриотима нашега родољубивог мјеста… Али Југославија… остати ће вјечно чиста и сјајна као сунце… А Ти, стара наша мајко Србијо, као некоћ када су тебе ради очеви наши, браћа и сестре наше у изгнанству, у тамницама и прогонству, у мукама и патњама свој дух челичили; као онда када су у Теби сва слободарска уздања била, обраћа се Цавтат твој и моли те и преклиње: Устај Србине, сложи се, не клони – правда те зове, на ово наше сиње Јадранско море!” (46)

Сем Срба католика на Приморју, и Буњевци су били изложени хрватском притиску. Лист „Дубровник” преузео је из „Буњевачких новина” од 7. јуна 1940. чланак „Самоодбрана Буњеваца” у коме се истицало: „Али Мађари нису никада толико безобзирно, просто наређујући, захтевали од Буњеваца да се одрекну свога имена и да постану Мађари… него да је Буњевац Хрват.” „Буњевачке новине” су одговориле да ће се Буњевци бранити од присталица „тисућлетне” културе који хоће да их претворе у Хрвате. (47) Буњевци су се угледали на приморске Србе. Поп Блашко Рајић истакао је у „Нашим новинама” од 9. марта 1913: „Има Срба… ено католика у Црној Гори. А има Срба римскога обреда, ево ми Буњевци!” Алба М. Кунтић, први секретар Буњевачке просветне матице у Суботици, и Мара Ђорђевић Малагурска су у својим књигама наводили речи дум Ива Стојановића из 1898. године: „Било би најбоље кад бисмо нашли једно заједничко име; на пр. Словинци, Југословени… Ја бих то име ончас примио. Али ако ми неко хоће наметати име хрватско, онда сам ја Срб, јер нећу лажи ни насиља од никога.” Мара Ђорђевић Малагурска је у својој књизи „Буњевка о Буњевцима” из 1941. штампала чланак Србина католика из Сплита „Далматински Срби католици”. (48) Такође је истицано да Буњевци желе да постану Хрвати онда када почну да говоре српском ијекавштином. Сматрали су да око 6 милиона Срба говоре штокавско-ијекавским наречјем, а само око 2.000.000 Срба штокавско-екавским. За њих је прави хрватски говорни језик био чакавски и кајкавско-екавски. (49)

После стварања Бановине Хрватске 1939. године, српске културне институције у Београду решиле су да појачају везе са истакнутим дубровачким Србима католицима. За редовне чланове Краљевске српске академије наука изабрани су 16. фебруара 1940. професори др Милан Решетар и Марко Мурат. Дубровачке установе упутиле су адресу Решетару у Фиренцу, а делегација је посетила сликара Марка Мурата. На поздравну депешу госпар Милан је одговорио: „…Најтоплије захваљујем ’Матици српској’ мојега незаборавнога роднога Дубровника што се сјетила мене врло старога Дубровчанина… али се веселим, вјерујте ми, ради нашега Дубровника више него ли ради себе, а особито ми је мило што је та иста почаст дата г. Марку Мурату – још једном Дубровчанину из броја старих бораца Срба католика…”. (50) У листу „Дубровник” истакнуто је: „Одлуке Краљевске српске академије наука… да у коло својих редовних чланова уведе два еминентна представника старе Српске гарде, видимо још један увјерљиви знак обнављања старих духовних веза…”. Честитали су писмено и проф. др Јорју Тадићу избор за дописног члана. (51)

После Другог светског рата, нове власти су наредиле да се Буњевцима издају нови документи у којима су они били уписани као Хрвати. (52) У Суботици се Ана Бешлић, академски вајар, јавно изјашњавала да је „Српкиња (Буњевка)” 1957. године. (53) Као реакција на МАСПОК 1971, Срби у Дубровнику писали су графите „Ово је српски Дубровник” и „Живио српски Дубровник”. Као крунски доказ српства служили су Срби католици, па се почело понављати: „На врх Срђа вила кличе / Здраво, српски Дубровниче!”. Тоља је приметио да је у Србији тих месеци ширена литература о Србима католицима у функцији одбране од великохрватског национализма, навевши Јорја Тадића и његов чланак „Сабласти круже Југославијом”. (54)

После увођења вишестраначја, Буњевци су основали своје организације. После победе ХДЗ-а, основан је 1991. Покрет за аутономију Републике Дубровник. Појавиле су се пароле „Србе на врбе” и „Живјела Дубровачка република”. Док је ове друге власт брисала, пароле о Србима на врбама су остајале. Васиљко Вукоје је у књизи „Дубровник, адио” описао расположење: „Сусрећем дубровачке Србе. Старији говоре како је данас горе него ’41. г. Млади се страше… Данас су балкони умјесто шугаманима, пеленама и другом робом окићени шаховницама… Накнадно сазнајем да је ово дан-годишњице стварања тзв. Павелићеве НДХ. Шок”. (55)

За разлику од Дубровника, у Цавтат је ЈНА ушла без борбе. Тамо је 24. новембра 1991. године одржан састанак покрета за аутономију „Републике Дубровник”, на чијем се челу налазио Александар Аполонио, дугогодишњи дубровачки окружни јавни тужилац. Учесници су били решени да, упркос разбијању земље, остану у саставу Југославије. Ипак, након повлачења ЈНА, вођство покрета се повукло из Цавтата како би избегло хрватску одмазду.

Током боравка у Београду, познавао сам Наду Дабчевић-Кастрапели, Српкињу католкињу пореклом из Доброте, која је живела на релацији Београд–Дубровник. Моја тетка је често морала да објашњава београдским студентима ко су, заправо, Срби католици. Нада ми је причала како је на почетку сукоба позвала једну туристичку агенцију да се распита о аутобуским линијама за Дубровник. Када јој је службеница одговорила да линије раде „ако четници не зауставе аутобус”, Нада је узвратила питањем: „А шта ако га зауставе усташе?”. Са друге стране везе уследила је само тишина и спуштена слушалица. Такође, путем интернета сам ступио у контакт са Миљенком Рељићем, избеглицом из Дубровника и потомком чувеног Мате Грацића.

Срби католици су се изјашњавали као Срби јер су говорили српским језиком и неговали српске обичаје. Писали су ћирилицом и дубоко поштовали Светог Саву, а до књижевног повезивања Срба православне и католичке вере дошло је знатно пре настанка Илирског покрета у Хрватској. Бивали су под константним притиском Римокатоличке цркве и аустријске управе да приме хрватски национални идентитет. Испоставило се да је њихова највећа слабост била прихватање „словинства” и „југословенства” као заједничког имена за све Јужне Словене.

Дубровачки Срби су преко свог листа „Дубровник” заступали интересе свих Срба католика, без обзира на то да ли су живели у Цавтату или Суботици. Попут Дубровчана, и буњевачки прегаоци су се снажно опирали хрватизацији. Међутим, послератне власти су наредиле да се Буњевцима у лична документа уписује хрватска националност. Истовремено, богатим дубровачким Србима одузета је имовина, чиме им је онемогућена даља борба против притисака. Тек након увођења вишестраначја, Буњевци су успели да обнове своје националне организације.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене:

1. Никола Тоља, Дубровачки Срби католици истине и заблуде, Дубровник, 2011, стр. 147, 149.

2. Исто, стр. 150.

3. Марко Цар, „Дубровник и околица”, Јадранска библиотека III, Јадранска стража, Београд – Љубљана, 1928, стр. 10, 11.

4. А. Барац, „Српско-хрватска књижевност”, у: Станоје Станојевић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, друго фототипско издање, Нови Сад, 2001, књига IV, стр. 378.

5. М. Решетар, „Игњат Ђурђевић (Ђорђић)”, у: Станоје Станојевић, Енциклопедија СХС, књига I, Загреб, 1925, стр. 699.

6. P. Bernandin Unyi, Istorija Šokaca, Bunjevaca i bosanskih franjevaca, Budimpešta, 1947 (Суботица: Буњевачка матица, 2001), стр. 95, 103.

7. А. Барац, „Српско-хрватска књижевност”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, том IV, Загреб, 1929, стр. 377.

8. „Стара словинска гарда – Наш понос”, Дубровник, Дубровник, 15. јула 1939, бр. 28, стр. 1, 2.

9. Лазо М. Костић, Католички Срби, Торонто, 1963, стр. 10.

10. Др Јакша Херцег, „Личност Светога Саве”, Феријалац, Београд, новембар 1935, стр. 265.

11. Др Иво Јелачић, „Значење великих људи у развоју народа”, Соколски гласник, Љубљана, 12. маја 1932, бр. 20, стр. 4.

12. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, Љетопис Матице српске у Дубровнику, Београд, 2010, стр. 117.

13. Тих. Остојић, Српска књижевност од велике сеобе до Доситеја Обрадовића, Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија, 1905, стр. 110, 124.

14. Др Тих. Остојић, Историја српске књижевности, Београд, 1923, стр. 111, 114.

15. Злата Бојовић, „Милан Решетар као издавач дубровачких писаца”, Српски молитвеник – Споменица Милану Решетару, Београд, 2016, стр. 82.

16. В. Петровић, „Мушкатировић Јован”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, том II, Загреб, стр. 928.

17. Момчило Суботић, оп. цит., стр. 117.

18. Мара Ђорђевић-Малагурска (ур.), „Буњевачки писник XVIII вика Јосип (Јозо) Крмпотић Лички Буњевац…”, Буњевка о Буњевцима, Градска штампарија Суботица, 1941, стр. 121, 122.

19. Мара Ђорђевић-Малагурска (ур.), „Буњевци и рацки језик”, Буњевка о Буњевцима, Суботица, 1941, стр. 92.

20. Иво Банац, „Вјерско правило и дубровачка изнимка: Генеза дубровачког круга Срба католика”, Дубровник, 1990, бр. 1–2, стр. 196, 197.

21. Ирена Арсић, „Од српске Атине до југословенске провинције…”, Српски молитвеник – Споменица Милану Решетару, Београд, 2016, стр. 44.

22. Момчило Суботић, оп. цит., стр. 118.

23. Иво Банац, оп. цит., стр. 206.

24. Момчило Суботић, оп. цит., стр. 119.

25. Никола Тоља, оп. цит., стр. 152, 189, 259.

26. Луцијан Марчић, Дубровник и околина, Београд, 1937, стр. 42.

27. Никола Иванишин, Дубровачке књижевне студије, Дубровник, 1966, стр. 31, 90, 91.

28. Милорад Буха, „Хрватска крађа српског културног блага”, Летопис Матице српске у Дубровнику, Београд, 2010, стр. 47.

29. Момчило Суботић, оп. цит., стр. 121–122.

30. „Кратка и безначајна епизода у хисторији Дубровника”, Дубровник, 24. јула 1937, бр. 26, стр. 1.

31. Милорад Буха, оп. цит., стр. 46.

32. А. Б., „Брлић Игњат”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, том I, стр. 275.

33. Момчило Суботић, оп. цит., стр. 117.

34. P. Bernandin Unyi, оп. цит., стр. 120.

35. „Др Паштровићу врху Србствохрваства Грубковић”, Дубровник, Дубровник, 26. марта 1938, стр. 3.

36. „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина”, Дубровник, 3. јула 1937, бр. 23, стр. 1.

37. „Друштво Св. Саве у 1925. години”, Браство, XX, Београд, 1926, стр. 212, 220.

38. „Друштво Св. Саве у 1926. години”, Браство, XXI, Београд, 1927, стр. 331, 340.

39. Светозар Матић (прир.), Избор дубровачког песништва, краћи спевови, друго издање, Београд, 1930.

40. Шербо Растодер, Јасмина Растодер, Др Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски, Будва, 1991, стр. 18, 47, 62, 90, 91, 112, 113.

41. „Доље са предрасудама”, Дубровник, 30. децембра 1939, бр. 52, стр. 1.

42. „Светосавска забава”, Дубровник, 21. јануара 1939, бр. 3, стр. 3, 4.

43. „У фонд листа ’Дубровник’”, Дубровник, 30. јула 1938, бр. 30, стр. 3; „У знаку хиљадугодишње културе”, исто; „’Самоуправа’ о демонстрацијама”, Дубровник, 6. августа 1938, бр. 31, стр. 4.

44. „Једна потреба и једно право Срба католика”, Дубровник, 1. јула 1939, бр. 26, стр. 1; Ш. и Ј. Растодер, оп. цит., стр. 112–115.

45. Александар Мартиновић, „Дубровачке масе и хрватско име”, Дубровник, Котор–Дубровник, 22. фебруар 1941, бр. 8, стр. 2.

46. „Цавтат о дану Уједињења”, Дубровник, 16. децембра 1939, бр. 50, стр. 4.

47. „Самоодбрана Буњеваца”, Дубровник, 15. јуна 1940, бр. 24, стр. 3.

48. Алба М. Кунтић, Буњевац – Буњевцима и о Буњевцима, Суботица, 1930, стр. 47; Србин католик, „Далматински Срби католици“, у: Буњевка о Буњевцима, Суботица, 1941, стр. 22, 31, 101–102.

49. „Српска ијекавштина и буњевачки Хрвати”, Буњевка о Буњевцима, Суботица, 1941, стр. 67, 68, 69.

50. „Захвала госпара др Милана Решетара”, Дубровник, 9. марта 1940, бр. 10, стр. 4.

51. „Дух нашег старог Пјемонта и Словинске Дубраве”, Дубровник, 9. марта 1940, бр. 10, стр. 1; „Дубровачке вијести”, Дубровник, 16. марта 1940, бр. 11, стр. 4.

52. Буњевачке новине, Суботица, октобар 2011, бр. 76, стр. 32.

53. Лазо Костић, Католички Срби, Торонто, стр. 22.

54. Никола Тоља, оп. цит., стр. 575.

55. Васиљко Вукоје, Дубровник, адио, Београд, 1995, стр. 6, 14, 16, 23, 26, 41.