Слободан Иконић: Административни егзорцизам Срба

Док се албанска политичка сцена у Приштини распада у уставном клинчу између премијера и председнице, Аљбин Курти користи институционални вакуум за финализацију административног притиска на српску заједницу. Европа, у међувремену, укида санкције „на реч“, док терен шаље сасвим другачију поруку.

Декрет о распуштању Скупштине, који је Османи потписала с видним огорчењем, гурнуо је Приштину у трећи изборни циклус за само годину дана. Али, док се албански лидери сукобљавају око тога ко је коме „украо кворум“, суштина кризе крије се у Куртијевој амбицији да апсолутизује власт, чак и по цену уставног пуча. Све је опет у рукама Уставног суда.

У тој игри престола, Срби остају једина страна која губи, без обзира на то ко ће у Приштини на крају „победити“ устав. Јер, док се они свађају око процедура, на терену се убрзано завршава процес у којем за Србе више неће бити ни процедура ни места. Курти није губио време јер, уз свађе „албанских елита“, за Србе на северу и у енклавама стижу „честитке“ у виду нових законских решења. Од 15. марта ступио је на снагу Закон о странцима, који се у српским срединама већ назива „законом о протеривању“.

Механизам је једноставан, али бруталан: сви који немају косовска документа (а таквих је хиљаде због административних препрека и бојкота) били би третирани као страни држављани са привременим боравком. У пакету са тим иде и најава „интеграције“ (читај: гашења) српског здравства и просвете. Без српске болнице и школе, српска заједница постаје празна љуштура. Курти овај процес води хируршки прецизно, користећи тренутак када је пажња међународне заједнице усмерена на уставни рат у самој Приштини.

Највећи апсурд тренутне ситуације је потез Брисела. У тренутку када Курти једностраним акцијама мења крвну слику на терену, Европска унија одлучује да награди Приштину укидањем рестриктивних мера уведених 2023. године.

Образложење да је дошло до „деескалације“ делује цинично свакоме ко данас живи у Сувом Грлу или северном делу Митровице. Одмрзавање преко 200 милиона евра из ИПА фондова Курти чита искључиво као дозволу за наставак политике свршеног чина. Док се европски званичници задовољавају вербалним апелима за „владавину права“, на терену та иста „права“ значе хапшења због наводних ратних злочина без јасних доказа и фабриковане оптужнице. Управо је ухапшен један Срби, осумњичен да је наводно починио кривично дело „ратни злочин“ на Косову и Метохији, у селу Матичане, Општина Приштина у периоду 1998. до 1999. године.

Срби губе

У албанској игри престола, Срби остају једина страна која губи, без обзира на то ко ће у Приштини на крају “победити” устав. Јер, док се они свађају око процедура, на терену се убрзано завршава процес у којем за Србе више неће бити ни процедура ни места. Ни високе политичке битке које се наводно воде између Београда и Приштине Србима на КиМ не значе много јер они остају поново заглављени у „правном међупростору“, својеврсној „административној окупацији“.

Најновији изазов – Куртијев Закон о странцима – само је последња у низу административних омчи која се стеже око врата преосталог српског живља. И док званични Београд овај акт назива антицивилизацијским, реалност на терену је немилосрдна: косовска документа, некада симбол издаје, данас су постала неопходан реквизит за голи опстанак.

Закон о странцима, који Приштина настоји да примени, није само технички пропис. У политичком контексту севера Косова, он је моћно оруђе за редефинисање статуса Срба. Третирати лекаре, професоре или свештенике из централне Србије као „странце“ на КиМ значи директан удар на виталне стубове заједнице – здравство и просвету. Међутим, питање које пара уши јавности јесте: зашто Срби ипак стоје у редовима за документа са грбом „Републике Косово“?

У албанској игри престола, Срби остају једина страна која губи, без обзира на то ко ће у Приштини на крају “победити” устав

Одговор није у идеолошкој промени, већ у бруталном прагматизму. Након укидања српских таблица (КМ), затварања српских општина и пресецања канала за платни промет кроз Поштанску штедионицу, Срби су доведени пред зид. Без приштинске личне карте немогуће је регистровати аутомобил, остварити право на имовину, подићи социјалну помоћ или једноставно проћи кроз интегрисани прелаз без вишечасовних малтретирања.

Изнуђено решење које је тренутно на снази и које Београд и Приштина (уз посредовање ЕУ) спроводе јесте модел „статусне неутралности” кроз техничко прихватање докумената. Тако је на КиМ почело пријављивање Срба који немају тзв. косовска документа за папире које издаје лажна, самопроглашена држава. Срби који живе на Космету, а немају личне карте Приштине, моћи ће да се пријаве за та документа на основу српских личних карти издатих до 15. марта ове године, извода из матичне књиге рођених или венчаних… Рок за добијање ових докумената, на основу усмене изјаве изасланика Европске уније Петара Соренсена и његовог договора са приштинским властима јесте 16. јун ове године.

Из Српске листе су пре неколико дана позвали Србе да узму тзв. косовска документа и  саопштили да су „након мукотрпне дипломатске борбе, уз помоћ нашег државног врха, успели да се изборе да нема депортације наших сународника због недостатка документације, да нема раздвајања мајки, очева, деце, да нема забране уласка лекарима, професорима, студентима чиме би се угрозио рад Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, али и рад наших здравствених и образовних институција“.

У саопштењу су навели и да „одлично знају однос наших људи према овим документима али у овом тренутку је овим решењем спречено да нам 10.000 људи остане ван Косова и Метохије, да се блокира рад здравствених и образовних установа, и да после 27 година храбре борбе свих наших грађана наше општине и села остану без Срба“.

Уз много недоумица и нејасноћа, за сада је једини званични извор ЕУ која је објавила да ће боравишне дозволе радницима и студентима бити издате на иницијални период од 12 месеци; да ће српска документа издата до 15. марта бити прихваћена од стране косовских власти, и биће омогућен упис у косовски цивилни регистар у складу с „косовским правом“.

Закон о странцима је само последња у низу административних омчи која се стеже око врата преосталог српског живља

Занимљиво је запажање професора Душка Челића са Правног факултета Универзитета у Приштини, који је за „Спутњик“ приметио да је „јако интересантно то што спискове оних који бораве на Косову и Метохији без приштинских докумената треба да прикупе општине – институције које функционишу у оквиру система привремених приштинских институција“. „То је нека врста по први пут, да тако кажем, симбиозе српских образовних и здравствених институција које раде у систему Републике Србије са општинама у такозваном косовском систему“, изјавио је Челић.

По његовом мишљењу, ти спискови би вероватно били основа за истовремено издавање и радних дозвола, тако да је, с једне стране добијен временски „бајпас“, јер би пуна примена Закона о странцима значила, тотални колапс, најпре универзитета, који је и најосетљивији по том питању.

Дакле, тај сценарио је за сада избегнут, међутим, по цену колаборације институција из система Србије са институцијама такозваног Косова, с једне стране и, с друге стране по цену тога да се сва та лица и званично од стране Приштине сматрају странцима и да ће ући у њихов квазиправни систем који је предвиђен за странце. Са том „бенефицијом“ да ће за почетак дванаест месеци бити мирни, моћи ће да бораве на КиМ без ограничења и да раде у институцијама које су, за сада још увек у систему Републике Србије. То су речи Челића. А шта ће бити после 12 месеци. Треба се само присетити шта је било са аутомобилским таблицама.

Удар на СПЦ

Већ се поставља и питање да ли се иза „димне завесе“ од Куртијевог Закона о странцима по „европским стандардима“, намере насилног преузимања српских школа и болница на Косову и Метохији, крије још погубнија и по Србе тежа мета – директан удар на Српску православну цркву, њено свештенство и монаштво на Косову и Метохији?

Јасно је да део монаха и свештеника СПЦ на КиМ из различитих разлога немају приштинска документа и да ће се сходно томе наћи на удару новог закона, мораће да се пријаве у полицију а да затим и чекају хоће ли добити боравишне дозволе. Без дозвола чека их протеривање из манастира. Сетимо се само случаја протеривања игумана манастира Девина вода крај Звечана, протосинђела Фотија који је по хитном поступку, и без примене тзв. закона о странцима депортован са Косова и Метохије октобра 2023. године.

Поводом захтева за прикупљање личних података запослених у српским здравственим и просветним институцијама на Космету, неформална организација професора Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици – ПроАктив, упутила је отворено писмо Европској унији, ОЕБС-у, Савету Европе, као и Ректорском колегијуму и Поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, затраживши да се прикупљање личних података запослених у српским здравственим и просветним институцијама на Космету хитно обустави као и додатна разјашњења.

Професори „посебно изражавају забринутост због чињенице да се тражени подаци достављају органима локалне самоуправе, односно градоначелницима, иако није јасно на основу ког прописа би такви органи имали надлежност за обраду личних података у поступцима који се односе на боравишне и радне дозволе“.

Иронија је очигледна: док се у медијима води рат речима против „Куртијевог терора“, на шалтерима у Северној Митровици и Грачаници одвија се тиха, административна предаја. Узимање докумената за просечног Србина са Косова није чин прихватања косовске државности, већ очајнички покушај да се остане свој на своме у условима када је право на кретање и рад постало луксуз условљен папиром из Приштине.

Председник Србије је најавио успостављање непосредне комуникације са српским народом на КиМ како би се пронашли начини за очување њиховог присуства упркос примени овог закона. Ипак, поједини опозициони политичари у Србији критикују власт тврдећи да је овај закон резултат ранијих договора или прећутне сагласности. Односно, критичари власти у Београду често истичу да је ово само логичан наставак Бриселског споразума из 2011. године и каснијих договора о слободи кретања. Оно што је некада представљано као „техничко олакшање“, данас се испоставља као потпуна интеграција у систем који српска држава формално не признаје.

Давни договори

Још 2011. године договорени су споразуми о слободи кретања који су предвидели коришћење докумената издатих у Приштини. Каснијим договорима (попут оног о регистарским таблицама и енергетици) Срби су практично потиснути у правно-административни систем Косова како би могли да функционишу.

Након што су Срби напустили косовске институције (полицију, судство, локалне самоуправе), притисак Приштине се појачао. Без њихових докумената, Срби губе приступ основним услугама попут социјалне помоћи, пензија које исплаћује Приштина или здравственог осигурања унутар тог система. Како Приштина гаси институције Србије на северу (затварање општина, Поштанске штедионице итд.), људи су приморани да користе једину преосталу администрацију како би решили основна животна питања.

На шалтерима у Северној Митровици и Грачаници одвија се тиха, административна предаја

Београд је 2022. пристао да укине издавање „улазно-излазних докумената” за грађане са косовским личним картама, док је Приштина пристала да их не уводи за грађане са српским личним картама. Тиме је Србија практично признала валидност приштинских личних карата за кретање, али уз „дисклејмер“ (одрицање од одговорности) на прелазима у којем стоји да то не значи признање независности.

Присетимо се и преласка на РКС таблице: Након дугог отпора и барикада, изнуђено решење је било да Срби са севера пререгиструју возила са КМ (Косовска Митровица) на РКС (Република Косово) таблице. Београд је то омогућио дозволивши слободно кретање возила са РКС таблицама кроз централну Србију без налепница, што је био услов да Срби на КиМ не буду кажњавани и искључивани из саобраћаја.

Да би Срби могли да региструју та иста возила, купе некретнину, гласају на локалним изборима или подигну косовску пензију/социјалу, морају поседовати косовску личну карту. Изнуђено решење је овде „двојно држављанство“ у пракси – Срби имају српска документа за везу са централном Србијом, а косовска за живот на терену.

У том сукобу права и реалности, Срби на Косову остају једини који заиста плаћају цену и то у валути коју нису бирали, са документима које презиру, а без којих не могу да преживе дан. Питање више није да ли је Србија „прихватила“ закон, већ да ли је оставила икакав други избор свом народу осим административне капитулације пред немилосрдном свакодневицом.

Дакле, за већину Срба то није питање избора или лојалности, већ механизам преживљавања у систему који им је наметнут, а који Београд, упркос реторици, кроз техничке споразуме са ЕУ није успео да спречи. Изнуђено решење је тиха административна интеграција. Србима је суштински омогућено (и сугерисано) да узму приштинска документа како би избегли свакодневне санкције, хапшења или одузимање имовине, док Београд то на политичком нивоу и даље назива „принудом“ и „чувањем мира“. И, да, „ЕУ нема алтернативу“.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Visem/CC BY-SA 4.0