Зоран Чворовић: Шта се крије иза напада на Резолуцију 1244?

Баш у време када су се Срби на Косову и Метохији суочили са још једним тешким искушењем за свој опстанак – почетком примене Закона о странцима, у остатку Србије је покренута кампања дискредитације кумановског Војно-техничког споразума од деветог јуна 1999. године, као и Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Занимљиво је да су се у ову кампању укључили како поједини аналитичари блиски властима (овде), тако и високи функционери пробриселске опозиције (овде).

Суштина најновије кампање дискредитације Кумановског споразума своди се на његово поистовећивање са капитулацијом, па се сходно томе износи закључак да је Србија свој суверенитет на Косову и Метохији изгубила 1999. године. Сходно томе, и Резолуција 1244 се у истој пропагандној кампањи оцењује као „смоквин лист који је једино занимао Слободана Милошевића“ и која је притом била „корисна за Русију и Кину“, али не и за Србију (овде).

Под капитулацијом се у међународном јавном праву подразумева „предаја дела оружане силе или комплетне оружане силе стране у сукобу“ (овде). У свом, сада већ класичном уџбенику Међународног јавног права, професор Правног факултета у Београду и некадашњи судија сталног Међународног суда правде у Хагу, Миленко Крећа, посебно истиче да, „строго говорећи, капитулација подразумева само предају оружане силе, у целини или делом, док је предаја бојишне просторије или ратишта само акцесорна последица предаје оружане силе“.

Други наш познати стручњак за међународно право, Борис Кривокапић, посебно указује на следећу карактеристику капитулације: „Као искључиво војни споразум (капитулација, прим. аут) садржи само војне одредбе (о судбини предатих трупа, о рањеницима, о забрани уништења наоружања и сл.) и не може садржати никакве политичке одредбе (о преносу суверенитета, разграничењу и сл.), а ако их садржи, надлежни политички органи могу их накнадно поништити“ (овде).

Као чисто војни споразум, капитулација је, како указују Крећа и Кривокапић, пуноважна са становишта међународног права и када је закључена противно одредбама унутрашњег права у оружаном сукобу поражене стране.

Када се одредбе Војно-техничког споразума закљученог у Куманову, деветог јуна 1999. године, тумаче у светлу општеприхваћеног дефинисања капитулације у доктрини међународног права, тада се јасно види да Кумановски споразум није капитулација.

Природа Резолуције

На кључне аргументе у прилог оваквог закључка својевремено је у ауторском тексту указао и бивши министар иностраних послова Живадин Јовановић:

„Стране потписнице Кумановског споразума су, представници Влада Србије и СР Југославије, с једне стране и представници Међународних безбедносних снага (КФОР), са мандатом Уједињених нација (под контролом Савета безбедности), с друге стране. То, дакле, није био споразум Србије и Југославије, на једној, и НАТО-а као агресора, на другој страни. У читавом тексту Кумановског споразума, НАТО се помиње само у једној одредби и то у контексту одређивања тренутка за суспендовање „ваздушних напада“ (члан два, тачка 2а). У Споразуму се, поред осталог, наводи да југословенско-српска страна даје сагласност на распоређивање међународних безбедносних снага, да је у њиховом мандату, поред осталог, гарантовање безбедносног окружења за све грађане (дакле и Србе и друге неалбанце), да се неће дозволити безбедносни вакуум након повлачења југословенско-српских снага, да ће КФОР обезбеђивати међународне границе Србије (СРЈ) према Македонији и Албанији, као и то да ће се делови Војске СРЈ и полиције Србије накнадно вратити на Космет“ (овде).

Да се Кумановски споразум не може оквалификовати као капитулација, јасно се види и из правног режима који је на територији Косова и Метохије успостављен након закључења овог Споразума – Резолуцијом 1244 Савета безбедности.

Као прво, Резолуција 1244 нигде помиње НАТО агресију на Савезну Републику Југославију, јер из неправа не може настати право (ex iniuria ius non oritur), будући да је оружана интервенција без мандата добијеног од Савета безбедности УН забрањена. С тим у вези, професор међународног јавног права из Салцбурга, Михаел Гајстлингер, својевремено је приметио да у Резолуцији 1244 „Савет безбедности једноставно игнорише рат који је вођен без његове ауторизације“.

Узимајући пре свега у обзир „садржај оперативног дела Резолуције, у којем тачка пет даје право међународним цивилним и безбедносним снагама да се под покровитељством Уједињених нација распореде на Косову“, Гајстлингер закључује да „ограничење деловања у оквиру Поглавља VII (Повеље УН, прим. аут) искључује свако правно повезивање активности НАТО-а пре усвајања Резолуције и значајно учешће НАТО-а у међународним безбедносним трупама (КФОР, прим. аут) на Косову под окриљем УН“. Стога овај аустријски професор међународног права истиче да се правни режим који је успостављен Резолуцијом 1244 на Косову и Метохији не може ни у ком случају сматрати примером формалне occupatio bellica (овде).

Правни режим успостављен Резолуцијом 1244 Савета безбедности, која се у Анексу два позива на Војно-технички споразум из Куманова, не може се поистоветити са капитулацијом, не само стога што Резолуција 1244 потпуно игнорише НАТО агресију, те на КиМ успоставља нови режим ab initio, него и из следећих разлога:

• Резолуцијом 1244 територија Косова и Метохије стављена је под мандат Уједињених нација, а не НАТО пакта;
• Резолуција 1244 гарантује територијални интегритет Србије, а за Косово и Метохију предвиђа успостављање „суштинске аутономије и самоуправе“ у оквиру СРЈ, тј. Србије;
• Резолуција 1244, као и Кумановски споразум, гарантују право на повратак до 1.000 чланова војног и полицијског особља на територију КиМ (овде).

С обзиром на ове чињенице, Миленко Крећа закључује, да „одлучујућа правна чињеница за квалификацију КиМ као дела територије Републике Србије под међународном контролом је Резолуција Савета безбедности 1244“. Крећа истовремено скреће пажњу на то да је ова „Резолуција створила једну објективну правну ситуацију која се може променити једино престанком њеног важења“. Уз то, Резолуција 1244 донета је на основу Главе VII Повеље УН, а такве резолуције Савета безбедности „поседују најважније правно дејство“ и „везују све државе-чланице УН“ (овде).

Замка из Рамбујеа

Следствено томе, ефективност поретка албанске сецесионистичке творевине на КиМ, као и подршка (легитимитет) коју тај поредак ужива од стране већине чланица западне војне алијансе, не могу поништити његову неспорну апсолутну противправност из угла правнообавезујуће Резолуције 1244 Савета безбедности УН.

Стога актуелна кампања обезвређивања Кумановског споразума и Резолуције 1244 није ништа друго него покушај накнадне конвалидације, у име ефективности, једног апсолутно противправног поретка који је на територији Косова и Метохије успостављен голим насиљем, нарочито после 17. фебруара 2008. године. Игнорисање права и позивање на начело ефективности је оно што повезује албанске сецесионисте, њихове западне менторе и српске клеветнике Кумановског споразума и Резолуције 1244.

У актуелној кампањи дискредитовања Кумановског споразума и Резолуције 1244 сва кривица за губитак Косова и Метохије се сваљује на Слободана Милошевића, при чему се прећуткују следеће чињенице. Агресија НАТО пакта на СРЈ била је унапред планирана казна за одбијање српске стране да прихвати „споразум“ из Рамбујеа, који је предвиђао да се о статусу Косова после три године одлучује на референдуму „вољом народа Косова“.

Суштина најновије кампање дискредитације Кумановског споразума своди се на његово поистовећивање са капитулацијом

По речима нашег главног преговарача у Рамбујеу и најбољег, уз Миодрага Јовичића, српског уставног правника после Слободана Јовановића, Ратка Марковића, „понуда из Рамбујеа била је пут за легалан излазак Косова из Србије, с њеним добровољним пристанком“. Имајући то у виду, Марковић закључује да је Милошевићева „кривица“ за рат са НАТО, за шта га неретко оптужују бројни критичари, „у томе што није пристао на „пузећу“ независност Косова, а то је била суштина америчке понуде у Рамбујеу“ (овде).

Агресија НАТО-а се завршила Кумановским споразумом, да би дан касније била донета Резолуција Савета безбедности 1244, која садржи јасну гарантију територијалног интегритета СР Југославије (самим тим и Србије као њене правне наследнице). У погледу тог најважнијег аспекта Резолуција 1244 је неупоредиво повољнија од „споразума“ из Рамбујеа, које је Слободан Милошевић одбацио (овде), чак и поред чињенице што је Резолуцијом 1244, речју Михаела Гајстлингера, „државна власт СРЈ… редукована искључиво на међународно признато право својине над територијом Косова, а остваривање свих права која произилазе из суверенитета препуштено је слободном одлучивању УМНИК-а и специјалног изасланика генералног секретара УН у име Уједињених нација“ (овде).

Уместо милом у Рамбујеу, Косово и Метохија су од Србије отети силом – НАТО агресијом и каснијим континуираним насиљем над Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Али „једно је“, како примећује Ратко Марковић, „кад се Косово предаје Албанцима у руке милом, што је била понуда у Рамбујеу, а друго је кад се оно Србији отима силом, што је било бомбардовање Србије од 24. марта до 11. јуна 1999. године“, јер у другом случају „право ревиндикације сопственика-непоседника према несопственику-поседнику никада не застарева и Србија је легитимисана да отето кад-тад поврати“ (овде).

Насупрот оном што говоре актуелни опадачи Резолуције 1244 – да приликом њене израде Русија није водила рачуна о српским, већ искључиво о сопственим интересима, кредибилна сведочанства неких од најважнијих учесника ових догађаја са српске стране сведоче нешто сасвим друго.

Ондашњи амбасадор Србије у Уједињеним нацијама Владислав Јовановић сведочи, да је у коначном тексту Резолуције 1244 од стране западних земаља „суверенитет Србије над Косовом прихваћен прилично невољно, под притиском Лаврова, односно Русије“, јер „с наше стране, ми нисмо могли директно већ индиректно, преко руске стране, да инсистирамо на том битном елементу“ (овде).

Уместо милом у Рамбујеу, Косово и Метохија су од Србије отети силом – НАТО агресијом

У послу око састављања Резолуције 1244 Лавров је, као руски амбасадор у Уједињеним нацијама, заправо најавио појаву нове суверенистичке руске политике, која је почела да се ствара под премијерском палицом великог стратега Јевгенија Примакова, а која је била сушта супротност колонијалној политици Горбачова и Јељцина, о којој је иначе наш први дипломата оног времена – Владислав Јовановић – мислио све најгоре.

И да нема овог Јовановићевог, иначе драгоценог сведочанства, из текста Резолуције 1244 може се јасно видети да су у њеном састављању учествовале две стране које су се потпуно различито односиле према интересима Србије. На инсистирање НАТО држава, предвођених САД, у текст Резолуције унети су никада потписани „споразуми“ из Рамбујеа (овде), који подразумевају референдум о коначном статусу Косова.

Русија је, с друге стране, инсистирала на помену у тексту Резолуције територијалног интегритета СРЈ и  на томе да ће „народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију у оквиру СР Југославије“, чиме је анулирана за Србију најнеповољнија импликација помена „споразума“ из Рамбујеа. Имајући у виду управо такву улогу Русије у састављању Резолуције 1244, „као сламке спаса Косова“, Ратко Марковић, иначе по образовању истински западњак и национални либерал, својевремено је рекао да би данашњи српски политичари, ако им је стало до Косова и Метохије у саставу Србије, требало да пале свеће „матушки Русији за здравље сваког боговетног дана“ (овде).

Смишљена кампања

Клевета је деликт, а српско име за деликт јесте – злочин. Још од старог Рима је примена максиме „у чију корист“ (cui bono) био један од најпоузданијих првих корака на путу откривања починиоца злочина. Следствено томе, коме иде у прилог садашња кампања дисквалификације Кумановског споразума и Резолуције 1244, а посредством њих стигматизације Слободана Милошевића и Русије?

То може бити само онај који се, по оцени конституционалисте Марковића (овде), закључењем првог Бриселског споразума, а онда и потоњих сличних споразума, сагласио „да Република Косово на читавој територији некадашње српске Аутономне Покрајине Косово и Метохија неометано врши све државне функције“. Суштина свих споразума које је Србија под менторством ЕУ почев од 2013. године закључила са тзв. Косовом, јесте „у одрицању Србије од свих функција државне власти на територији своје Аутономне Покрајине Косово и Метохија у корист самопроглашене Републике Косово и тиме у прећутном прихватању једностране сецесије те покрајине“.

Да „замагли овакву суштину“, српска власт је, како је још 2014. године упозоравао Ратко Марковић, прибегавала „многим лукавствима“ и „адвокатској мајсторији“ „окретања и извртања параграфа“, не би ли доказала да не постоји оно што је белодано и тиме покушала да себе аболира за злочин угрожавања територијалне целовитости.

Како се злочин интеграције преосталих институција државе Србије на Косову и Метохији приводи крају, па се самим тим ближи и моменат закључења свеобухватног правно обавезујућег споразума о нормализацији односа Србије и тзв. Косова, који би накнадно анулирао и противправни карактер војне интервенције НАТО на СРЈ (овде), тако све више долази до изражаја потреба да се очигледна кривица „жутог“, а нарочито „напредњачког“ режима за предају Косова и Метохије у руке албанских сецесиониста, свали на мртвог Милошевића (при чему потписник ових редова ни најмање није било какав апологета свих аспеката Милошевићеве политике) и Русију.

Зато ових дана и најдрскији функционери „напредњака“ са миром и саучесничким одобравањем слушају лажи представника пробриселске опозиције о томе да је Србија још 1999. године изгубила суверенитет и територијални интегритет на Косову и Метохији (овде).

Истовремено, новокомпоновани идеолози „напредњака“ убеђују српски народ да је Слободану Милошевићу, који је изабрао агресију НАТО пакта уместо „споразума“ у Рамбујеу, био потребан „смоквин лист“, а не онима који се годинама уназад добровољно одричу државног суверенитета на Косову и Метохији зарад обећања чланства Србије у Европској унији, а заправо зарад добијања бриселског благослова за останак на власти.

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Pudelek/CC BY-SA 3.0