Тимофеј Бордачов: САД понављају Наполеонову грешку

Улазак Наполеона у Берлин (Фото: Wikimedia commons/Public domain)

Чак и на позадини целе конфузије у коју је америчка влада успела да за три недеље претвори агресију САД и Израела против Ирана, њена недавна одлука да укине санкције за испоруке иранске нафте изгледа као неки куриозитет. Многи посматрачи су пожурили да прогласе да је то први случај у историји кад се противнику пружа могућност да несметано зарађује док се против њега воде ратна дејства.

Мада, све ово изгледа као понављање већ постојећег историјског искуства – само у условима много обимнијег и свеобухватнијег глобалног тржишта. Управо оно данас постаје главни услов за кориговање стратегије оружаног сукоба у складу са непремостивим спољним околностима. Међутим, сматрати да сада глобално тржиште може победити политичку одлучност држава било би помало наивно.

Званично саопштени циљ САД и њихових израелских савезника на крају фебруара био је војни пораз Исламске Републике и промена тамошњег политичког режима. Међутим, тај задатак се показао превише амбициозним. Упркос погибији већег броја високих званичника државе, Иран је за сада успео да издржи и изводи прилично осетне контранападе. И ево, већ након неколико недеља Американци су се нашли пред неопходношћу да решавају проблеме који су настали као последица њихових сопствених непромишљених поступака.

Историјске паралеле

Сада у понашању Вашингтона видимо мешавину карактеристичних покушаја да се противник успава пре преласка агресије на нови ниво – могуће заузимање дела иранске територије – и жеље да на неки начин умири од њега самог изазвану глобалну олују. Ово последње је, изгледа, било разлог за допуштање иранске нафте потрошачима. Међу њима прво место заузима Кина, чија позиција у условима конфликта остаје веома уздржана. Изгледа да у Пекингу не желе да љуте Американце, рачунајући да ће економска моћ Поднебесне у будућности омогућити остварење сна – победу над САД, без упуштања у директан сукоб.

Као што је Иран упозоравао деценијама, масовна агресија против њега одмах је довела до две изузетно важне последице за цео свет: до удара по Америци пријатељским арапским владама Персијског залива и до фактичког затварања за пловидбу Ормуског мореуза – једног од кључних делова светске трговине енергентима. Одмах су скочиле цене нафте, а најемоционалнији посматрачи почели су да говоре о вероватноћи глобалне економске кризе.

Тим пре што је свима у последњој години ексцентричан стил америчког председника већ прилично досадио, оних који желе да га оптуже за све светске проблеме има више него довољно. Не може се рећи да је то потпуно неоправдано. А у самим САД ситуација такође није сасвим повољна за мирно схватање онога што се догађа – тамо се одржавају избори на којима су противници актуелне власти спремни на много тога да би победили.

У паници су и амерички савезници у Персијском заливу: све што се дешава кошта их много. Као резултат, донета је одлука о дозволи извоза иранске нафте, која изгледа прилично необично у односу на претходне изјаве Вашингтона. А неколико дана пре тога, САД су такође ублажиле своје санкције против руског енергетског извоза.

Ова ситуација готово у потпуности одражава положај у коме се више од 200 година раније нашао Наполеон Бонапарта у својим покушајима економског гушења Енглеске. Током ратова остатка Европе против револуционарне и наполеоновске Француске у периоду 1793-1815. године, британска влада енергично је финансирала све противнике Париза на континенту. А сама је, користећи своју геополитичку позицију, уживала у релативној нерањивости на острву, поуздано заштићеном британском флотом.

Наполеон први пут чини оно што је у наше време постало уобичајена пракса понашања Запада

У 1806. години, након разорне победе над Пруском, француски император Наполеон Бонапарта предузима одлучан корак како би победио „господарицу мора“ на копненом театру. Берлински декрет који је усвојио 21. новембра уводи Континенталну блокаду: за све земље Европе обавезну забрану извоза робе у Енглеску и увоза њених производа преко својих лука. Једина велика сила која се није одмах придружила блокади била је Русија. Али и она, према условима Тилзитског мира лета 1807. године, невољно пристаје на поштовање блокаде.

Тако, Наполеон први пут чини оно што је у наше време постало уобичајена пракса понашања Запада – под притиском приморава све да следе политику изолације његовог противника. Чини то управо зато што располаже могућностима државе која је победила суседе на бојном пољу и поставила представнике своје владајуће куће на краљевске престоле у низу европских држава. Приближно као што су после Хладног рата САД и њихови савезници мењали режиме у непокорним земљама.

Поредак доминације

Међутим, ускоро економске последице континенталне блокаде постају за саму Француску, да не говоримо о другима, не мање непријатне од оних које су се осећале у Енглеској. Пре свега, страдали су француски произвођачи, традиционално оријентисани ка британском тржишту. Друго, још тежи ударац задат је економији малих држава – савезница Француске, које су такође биле тесно повезане са енглеским тржиштем.

Озбиљно је погођена и Русија, чије је избегавање поштовања услова блокаде на крају постало један од разлога за напад Наполеона на њу и његов последични крах. Такође, Британци су као одговор отпочели морски пиратски рат и на сваки начин подстицали шверц робе са континенталном Европом.

Наполеон је 1810. био принуђен да пређе на праксу издавања дозвола за увоз енглеских роба и производа британских колонија у Француску и остатак Европе, као и извоз француске свиле и вина у Енглеску. Притом, природа односа Француске и Британије није се мењала: они су остали непријатељски настројени, а ембарго који су сами Енглези увели на неке француске луке наставио је да важи.

Другим речима, узимајући у обзир радикално промењене размере међународне трговине током протеклих 200 година, француски владар поступао је на исти начин као што САД сада поступају у односима са Ираном или Русијом. А поступали су на тај начин управо зато што могу принудити друге земље да се прилагођавају њиховим хировима.

При очигледном смањењу међународног утицаја и доминације САД, оне и даље задржавају у својим рукама најважније полуге управљања светском економијом. И још смо далеко од стварања ефикасних система који би омогућили да се ослободимо америчког диктата: током друге половине XX века превише је уложено у стварање његових основа.

Приметимо да је и Русија, чије понашање изгледа много принципијелније, до почетка 2025. године одржавала испоруке гаса у Европу преко територије која је остала под контролом кијевског режима, на тај начин му омогућавајући да зарађује на транзиту. А транзит нафте преко цевовода „Дружба“ заустављен је тек након што су му нанета озбиљна оштећења.

За крупну државу, уверену у своју контролу над ситуацијом, предузимање таквих корака није велики проблем. Нарочито ако користи од очувања ширег економског утицаја на глобално тржиште важне робе у савременим условима далеко надмашују трошкове од тога што одређену корист остварује и противничка страна оружаног конфликта.

Аутор је програмски директор клуба „Валдај“