Љубиша Маленица: Повратак кући

Читате личне утиске особе која је у позним мјесецима 2025. године први пут крочила на посвећено тло Косова, наше споне са прошлим и завјетом са будућим. Сходно томе, овај текст неће бити као моји претходни.

Данас су Косово и Метохија обиљежени двојношћу. Са једне стране, очигледно стање тренутне окупације од стране Шиптара, извођача радова на терену за интересе других. Сасвим је јасно да се у објективној стварности планови о Великој Албанији никада не би могли остварити без помоћи вањских актера. Окупација је јасно видљива.

Пунктови трансформисане ОВК, тренутних шиптарских безбједносних снага, сусрећу се ту и тамо. У Призрену, амерички Ошкош (OshKosh M-ATV) [1] са хрватском шаховницом из споредне улице се укључује у саобраћај. Након њега пролази још неколико возила КФОР-а. Ништа што није раније виђено, ништа што није остало да труне по степама Украјине.

У два наврата велики знак, састављен од слова УЧК (UCK) запада за око. Један од њих изнад Призрена. Заставе синтетичке творевине се вијоре на више мјеста док се ту и тамо могу уочити статуе и споменици подигнути заслужним шиптарским терористима. Позе су херојске, лица су сталожена, намјера да се прикажу као хероји очигледна. Посматрам их и неодољиво ме подсјећају на статуе Садама Хусеина у Ираку прије него ли су их срушиле и претопиле окупационе трупе Запада.

Слика окупираног Косова

У Приштини и Призрену, великим урбаним срединама, свуда се уочавају знакови нове и дивље градње. Гради се у журби и значајном броју. Као да је у питању процес убрзане урбанизације. Посматрајући са врха Газиместана, Приштина изгледа као још један град заробљен у сопственој градској вреви те испарењима локалне индустрије. Изненађују гомиле смећа, дивље депоније које се могу релативно често запазити, посебно у близини већих урбаних центара. Још један вид притиска на Србе? Можда. Ипак, разлог који би оправдао појаву идентичног феномена у већински или чисто албанским срединама изостаје.

Укратко сажета, ово је слика окупиранога Косова, мртворођене шиптарске републике – само по имену – коју ће њени творци угасити када им то буде у интересу. Ходочастећи Косовом и Метохијом, посматрајући око себе, све се то чини вјештачко, површно, саграђено у журби и на силу. То је „њихово“ Косово, западни пројекат настао као одраз геополитичких пројекција који жури у неку далеку будућност, јер је овде и сада лишен коријења које сеже дубоко и које љути мраз не дохвата.

Пролазим крајолицима којима име не знам. По први пут видим те шуме, горе што се изнад њих уздижу и као да пролазим добро знаним путем од Српскога Сарајева до Фоче, путем који је оставио траг на моје дјетињство и живот. До тога трена никада нисам о том саобраћајном правцу размишљао на такав начин. То је био само још један пут. Пут као пут – помало изазован, оронуо, уморан. Никада није био нешто чему су хитале мисли.

Зашто тада? Зашто баш то поређење, од свих могућих? Између та два мјеста раздвојена простором садашњице и временом које је протекло оком посматрача. Разлажем мисли, пишем њима по папиру. Требало је времена да разумом спознам одговор који је срце знало истога трена. Дошао сам кући. Вратио се и прошао путевима који, иако непознати, нису били туђи. У томе је лежала сва суштина. Нисам био странац у страној земљи. Био сам да сам свој на своме и знао да је све што видим српско. Тако сам се и осјећао.

То је стварно Косово и стварна Метохија. Они стоје изнад геополитичких пројекција и граница на мапи које су повлачили комунистички инжињери друштва те њихови насљедници у аналитичким центрима Колективног запада. То је Косово о којем ћу да пишем, које се огледа у вјековима, не годинама, које памти древне владаре, које зна у својим костима од камена да је српско.

То је – можда проклето, свакако свето – наше Косово са којим смо вјековима обнављали завјет у месу и крви. Прождрљиво, као и свака земља, пило је нашу крв, нашим месом хранило се, наше кости у своја њедра савијало дубоко, и тако постало наше. Не због меса, нити крви нити костију већ због жртве поднесене својевољно – жртве која је одраз спознаје вриједности тога једног комада овога свијета коме нема, нити за Србе може бити, равнога у остатку шара земаљског. Када је било дивље, припитомили га; пусто, оживјели га;  незнабожачко, посветили га; просто, уздигли га. Једино за Србе и кроз српство Косово и Метохија могу бити нешто више од пуке територије.

Косово уздиже нас и кроз нас уздиже само себе изнад просте етикете, имена на мапи, бројева у статистици. Никада оно неће значити нити једном другом народу колико Србима значи, па чак и оваквима какви смо у садашњем тренутку. Наша вертикала, како су истакли многи угледнији и виђенији Срби, јесте на Космету, примјер предака за узор потомака, не само у чојству дате ријечи већ и државотворењу, наукозборењу, духоплемењењу и човјекосвећењу.

Дан први

Ходочашће започињемо посјетом манастиру Бањска. Јутарњу маглу сунце брзо одагна, дан је лијеп и изнад шумом покривених брда око Бањске небо је плаво, замало без облачка. Неко бјеше Страхињићу Бане, покрај мале Бањске на Косову. Ту први пут повезујем стихове наше епике са стварном географијом.

Пада ми на памет да би у неким будућим, евентуално бољим временима, ту могао бити подигнут споменик јунаку каквих не бјеше много, одавање почасти витештву оличеном у духовној величини и самодисциплини, чојству рекао би Његош, тој врлини одбране других од самога себе. Ставити до знања онима који имају очи и уши да се цивилизација, схваћена као оплемењивање људскога духа, не огледа у гудурама тевтонских мочвара већ припитомљеним шумама косовских гора.

Косово уздиже нас и кроз нас уздиже само себе изнад просте етикете, имена на мапи, бројева у статистици

Док пролазим кроз насеље, пењући се ка манастиру, утисак је да у Бањској није остало много људи. Ипак, дочекани смо са осмијехом и расположењем које ничим не упућује на свакодневну тешкоћу са којом Срби на Косову живе. Били смо добродошли, род међу родом, и опет тај осјећај да си свој на своме док под азурним јутарњим небом посматраш брда око Бањске са видиковца недалеко од манастирских капија. Дан је добар, сунце је високо и осјећај као да си већ био ту.

Пут нас води даље и стижемо на то, пјесма би рекла, суђено мјесто. Пред нама се уздиже Газиместан. У даљини видимо Муратово турбе. Неко спомиње да су раније и Срби походили Муратово турбе. Не због Мурата, већ због Милоша, ту херојском славом окруњеног и овјековјеченог. Крст који је сваке године подизан, Шиптари су рушили, само да би он опет био подигнут, све до 1999. године када је безбједносна ситуација потпуно дегенерисала. То је било јуче. Данас Срби више не одају почаст Милошу на мјесту његова страдања, но велики зупчаници историје се окрећу без престанка и оно што је било јуче може доћи сутра.

Пењем се унутрашњим степеништем газиместанске куле. Идем и редом фотографишем камене плоче које носе предање о завјету и боју. Не застајем да прочитам, времена је мало, а пута је остало доста. Излазим на сами врх торња и око мене се отвара та равница којом су некада давно – а можда не даље неголи јуче – грмили редови убојитих коња носећи оклопнике без мане и страха.

Пружа се Косово поље далеко. Може му се. Плијени око самим својим постојањем, неспутаном дрскошћу, заслуженом славом. У даљини, са десне стране пружа се Приштина, тога дана прекривена смогом а свуда наоколо равница, зелена, питома само на први поглед. Гледам иза себе и под зрацима јутарњега сунца сјена споменика се пружа по земљи, права попут оштрице мача.  Кула стоји сама и сем ње ничега више нема до неба на коме је као осликана. Сама је себи довољна, у материјалном испољена духовна оса једнога народа.

Речено нам је да и шиптарски туристички водичи долазе на Газиместан, присвајају битку и жртву, страним туристима испредају трице и кучине о томе како су се њихови преци овде сукобили са Османлијама. Као да се завјет може тек тако присвојити.

Док одлазимо са нама се поздравља Србин у униформи косовске полиције. Шиптари су у оближњем контејнеру, не излазе. И мени је тако драже. На улазу сусрећемо аутобус са хрватским таблицама, из Книна. Шири се шала да су и Хрвати одлучили походити Газиместан. Испоставља се да су у питању наши.

Док се двије групе мимоилазе, џип са шиптарским таблицама долази да се окрене недалеко од капија. Возач нас посматра. Са лица му се чита збуњеност и непријатност. За претпоставити да је Шиптар и да му није драго што нас види. Сасвим разумљиво. Сваки долазак, па чак и на пар дана, јесте чин пркоса. Шаље се порука, каква таква, и Србима и Шиптарима на Косову и Метохији. Једнима да нису заборављени, другима да ништа није заборављено. Достојанствен, попут ратника који своју заклетву није погазио, Газиместан нас испраћа до некога будућег сусрета, можда већ за Видован 2026. године.

Заметак слободе

Сљедеће одредиште је Грачаница. Док се возимо, нисам једини који уочава бројне куће поред пута са спуштеним ролетнама. Нове су. Види се да у њима нико не живи. Испред ових кућа нема паркираних аутомобила, капије су затворене, веш се не суши, нема остављених играчака нити изнесених столица које су домаћини заборавили унијети унутра. Тихе, хладне и стерилне, ту су само да послуже у сврху присвајање земљишта.

Изгледају као пука копија једна другој, у буквалном смислу. Једном приликом дао се уочити ред од пет кућа – празне и затворене – потпуно идентичнога изгледа. У складу са писањем Јање Гаћеше, која је овај феномен споменула [2] у неколико својих текстова, може се претпоставити да су Шиптари у већини случајева власници ових кућа што стоје, но то се не би дало закључити посматрајући изглед објеката.

У питању су коцкасти објекти, од стакла, метала и бетона, стерилна варијација на тему безидејног и безличног Баухаус архитектуралног стила. Немају карактера нити утемељења, културног или историјског. Просто постоје, кутије за становање које се могу подићи како на Косову и Метохији тако и на Исланду, Рогу Африке или обалама Индонезије и свуда би изгледале безличне јер су такве по суштини. И сама та чињеница нешто говори.

У Грачаницу улазимо на споредни улаз. Од цркве нас одваја неколико минута лаганога хода, поред башти и воћњака. Лијепа је и узвишена Грачаница, достојанствена. Као да не постоји у овоме тренутку и простору. Дух тога мјеста ничим не упућује на окупацију, напротив, преовладава побуђени осјећај припадања и сопствености, усудио бих се рећи и слободе у томе простору овјенчаном историјом и племенитошћу давних вјекова.

Нико не зна шта носи сутра. Тај заметак слободе који се да осјетити духом – ту гдје и сада на старинској плочи сијају једне давно ископане очи – могуће је да роди богатим плодом у временима којима још свједока нема.

Кустос, млад човјек, нам препричава историјат цркве и манастира, говори о Симониди и Милутину, њена три покушаја бијега, трагедији њенога живота, говори нам о фрескама и напретку рестаурације, описује како су фреске изгледале раније, о њиховом поријеклу, о кориштеним бојама, симболици отвореној и скривеној и проводећи нас тако кроз цркву долази до фреске судњега дана и описује релативно скорију посјету једне групе војника КФОР-а.

Истиче како ништа од онога што је он нама испричао они нису схватали озбиљно нити су били превише заинтересовани. Као и ми, и они су напосљетку стигли до фреске коначнога суда. Њихово неинтересовање се настављају све док кустос, махинално руком показујући на грешнике које чека пакао случајно не обухвати и саму групу војника. И сам помало изненађен уочава наглу промјену на странцима, тишину, озбиљност и можда чак и помало престрашености.

Док слушам размишљам о феномену о коме се чешће и пише, а то је прелазак Американаца, посебно млађих мушкараца, у православље. Походи ме мисао која и није тако немогућа колико се чини на први поглед. Можда ће, у не тако далекој будућности, потомци оних који су Косово распели походити то исто Косово да би се поклонили његову распећу.

Убрзо крећемо ка излазу из Грачанице. Црква Успења Пресвете Богородице остаје иза нас. Вуче ме порив да напишем како је прелијепа, но оно што оставља утисак на посматрача није пука љепота већ утисак органске повезаности саме цркве, њене околине и ширега простора у којем се налази. Она припада томе мјесту као што оно припада њој. Могла би се уздизати било гдје у свијету но само на том комаду косовске земље Грачаница је Грачаница.

Само ту – када на цркву погледати из даљине, док одлазите – можете осјетити ненаметљиву неприкосновеност којом Грачаница зрачи. У питању је спознаја сопственога мјеста и увјереност у сопствену сврху. Узвишена идеја којој је дата земаљска форма. Како не осјећати да си на своме када и камење само – над којим су прохујале године без броја – свједочи томе.

Ту у Грачаници, коју по милости Божијој подигну краљ Урош II Милутин рукама древних неимара чије име прогуташе воде времена, елегантне куполе дочекују и испраћају Србе сада као што су их дочекивале и испраћале прије више од шест вијекова. Нека буде тако па да и за више од шест вијекова исте те куполе, са ништа мањим достојанством, дочекују и испраћају неке будуће генерације Срба.

Грачаница остаје иза нас, окружена високим дрвећем дебелих стабала, украшена златом топлих зрака јесењега сунца. Стакла њених прозора блистају, чини се да је сјај звијезда у њима сакупљен. Таква остаје у сјећању.

Узданица народа

Стижемо у манастир Драганац. Као и раније и овде нас примају са радошћу и топлом добродошлицом. У парохијском дому се окријепљујемо храном и пићем, пјесмом и разговором. Манастир је сликовит, идиличан чак, помало подсјећа на улицу која као да је из некога медитеранскога града пренесена ту, у тишину Косова и Метохије. Пут до манастира се увија кроз шуму. Има у том путу одређене љепоте, посебно када се погледа на изласку, како кривуда у даљину са обје стране омеђен високим дрвећем и позива мисли да се запуте њиме, не у оно што јесте, већ у оно што је било и што тек може бити.

Неуобичајено је то како ме прати тај чудни осјећај, осјећај да све ове светиње постоје у неком другачијем простору, другачијем времену, вишом вољом одвојене од стварности окупације но ипак ту, укотвљене у тлу Метохије и Косова да заувијек надахњују, позивају на ходочашће и славе своје творце, народ којем припадају и Онога који јесте оно што јесте. Косовске светиње су непресушни извор  достојанства и величанства. Папир трпи све – и глупост и мудрост, потписе издајника и заклетве хероја – косовски камен само оно што му је вишим наумом суђено.

Грачаница остаје иза нас, окружена високим дрвећем дебелих стабала, украшена златом топлих зрака јесењега сунца

Након Драганца стижемо до Прековице, у посјету народним кухињама при организацији Мајка Девет Југовића. Ту нас дочекује славска трпеза и пријатна лица људи који живе своје животе тако како их живе. Само они знају како им је, но, нас дочекују са осмијехом и, чини се, срећом. Не остајемо дуго, вријеме не допушта да се боље упознамо са домаћинима. Захваљујемо се на гостопримству, размјењујемо поздраве и настављамо даље.

Са првим мраком улазимо у манастир Сушицу. Од свих које смо посјетили тога дана, чини ми се некако, можда и ирационално, најмањим, но и најприснијим. Одмах до улаза у црквицу, испод старога храста богате крошње у којој се огледају његове мудре године, мјесто за себе је пронашла кућица од стакла у којој се већина нас окупила, жељни разговора са монахињом која нас је и дочекала. Током тог разговора, пред том малом црквицом, у раним сатима вечери искристалисала се можда најзначанија спознаја која ме пратила током читавога путешествија по Космету и након њега.

Док је неко из групе разговарао са монахињом, на тему сада већ заборављену, она је одговорила да, парафразираћу, материјална помоћ коју Срби са свих страна шаљу доприноси опстанку и да јесте важна, но да српском народу на Косову и Метохији највише значи када знају да нису заборављени, када дођемо да нас угосте и почасте како то само знају наши људи са Косова равна, када са њима подијелимо и тугу и радост, уједињени у вјери да ће сванута зора дана далеко бољег од данашњега и да ће доћи вријеме новога уздизања и сабирања. Блаженопочивши владика Николај Велимировић би, кроз пјесму, рекао све ће добро бити.

Слушајући мати Ирину схватам да сам и раније у току дана, у више наврата и на различити начине од више особа, чуо управу ту, једну, исту поруку. Поруку која није намјењена само мени већ свим Србима па макар их затекла и на супротном крају васељене. Походите Косово и Метохију, гдје год да сте. Та узданица нашег народа који живи под окупацијом – да знају да нису заборављени – у материјално преточена нашим доласцима, значи много више него што смо ми који долазимо и свјесни.

Мати Ирина нас части јелом и пићем. Разговор се наставља, свако мало се претвори у пјесму и у доброме расположењу вријеме, ионако кратко, брзо протекне. Мора се поћи ка преноћишту, упркос љупкости Сушице која зове себи. Бивамо испраћени уз радост и осмијех, како смо и дочекани. Мати Ирина нам жели сретан пут, захваљује на даровима, позива нас да поново дођемо и понавља да Србима који су остали од свега највише значи наш долазак, показатељ тога да их нисмо заборавили. Страх од заборава се може осјетити. Од пуштања да протекну многе воде, да ненормално постане свакодневно. Не би било први пут. Ако те заборавим Косово, нека ме заборави десница моја.

Дан други

Путовање настављамо сутрадан са косовском зором. Док се сунце лагано пење преко планина његови зраци нас поздрављају на путу ка Призрену. Хитајући цркви Светога Ђорђа на литургију пролазимо поред Синан-пашине џамије у Призрену. Она је тема разговора пар сапутника испред мене. Нимало ме не изненађује када један од њих истиче да је материјал за изградњу џамије потекао од оближње задужбине цара Душана, манастира светих Архангела, коју су Турци порушили. Вјерски паразитизам и лицемјерје.

Пролазимо махом сами кроз још увијек уснуо град. Неколицина Шиптара, вјероватно власници локалних посластичарни, чисте испред својих радњи. Дан наслућује да ће бити сунчан и топао. Као призван, чопор паса луталица нам однекуд разиграно прилази, трчкарају око нас, играју се, јуре једни за другима, лају међусобно, свеукупно подижу неуобичајену буку за рано јутро. Неко им даје пар комада хране, неко им поклања мало пажње, неко миловање. Можда су већ навикли да тако прилазе већим групама.

Одмах се уочава да нису у најбољим односима са власницима продавница. Неколицина Шиптара их псује и пријети метлама, пси узврађају лајањем и трчкарањем по тек очишћеној калдрми. Након литургије, црквено двориште се пуни људима и разговором. Слава је цркве. Сунце је већ високо на небу. Дан је заиста топао, а људи расположени, уз пригодну закуску граја стотину разговора подиже се те испуњава ваздух и срце. Добро је бити са својим Србима у Цареву граду.

На изласку пролазимо поред пункта шиптарске полиције која чува улаз у саму цркву. Наш водич размијењује пар ријечи са присутним шиптарским полицајцима. Један од њих се распитује за Србина са којим је служио заједно у ЈНА након што сазнаје да смо стигли из Бањалуке. Гади ми се све то. Воња на братство и јединство; на љигави наратив који тражи да ми Срби опет заборавимо све злочине и злочинце зарад некакве „заједничке“ будућности која се увијек гради на српским костима.

Кафићи и баште су испуњени људима. Сви уживају у топлом дану. Може се начути више страних језика. Ту и тамо појаве се и војници КФОР-а. Нас пут води даље, у Призренску Богословију. И овдје нас дочекују са топлином и братски. Упознајемо се са радом и историјатом богословије, ученицима и учитељима. Домаћини нас часте свечаним ручком. Предајемо се пјесми и све нас она носи, једна косовска, једна крајишка, све српске и тако док не дођемо до трена када се мора поћи.

Поздрављамо се и поред још једнога пункта шиптарске полиције напуштамо двориште богословије. Један од бољих познаваоца ситуације на Косову ми говори о презиру са којим локални Шиптари посматрају оне полицајце који морају да чувају српске светиње и јавне објекте. Саговорник их упоређује са грађанима другога реда, те Шиптаре који силом прилика морају да штите „шкије“ како окупатори погрдно називају Србе. Ако су ови Шиптари грађани другога реда, шта су тек онда Срби на Косову? Питање је чисто реторичко.

Уз обалу ријеке спуштамо се према цркви Успења Пресвете Богородице, према Богородици Љевишкој. Опасана је бодљикавом жицом и нагрђена мартовским погромом. Упркос томе, она и даље зрачи, достојанствено пркоси, љепотом српскога средњовјековља. Оку и души је угодан тај архитектурални израз који дијели и црква Светога Марка у Београду. Можда су у питању топле боје, можда складна, замало органска форма самога здања и његових детаља, можда је то привидна деликатност лукова и стубова, није немогуће да сви ови елементи заједно остављају тај утисак, но овај древни стил, племенити израз српске градитељске мисли средњега вијека, не оставља равнодушним.

Враћамо се путем којим смо дошли. Одлучујемо да прошетамо, остало је нешто времена. По јутру се дан познаје. И заиста, топао и благ, дан је измамио на улице Призрена бројне људе. Ту и тамо се могу примијетити групе туриста, до уха стигну ријечи енглеског, италијанског и шиптарског. Разговарамо међу собом, нити претихо нити прегласно, сасвим довољно да чујемо једни друге и да нас други чују.

Шетамо Призреном и лагано стижемо до моста непосредно преко пута Синан-пашине џамије, узводно од старога и много познатијег Каменог моста који су изградили Турци. Ту чекамо превоз и док чекамо, посматрамо око себе настављајући разговор. Бистрица тихо тече а у даљини, ка Старој Србији и Албанији, поглед поздрављају високи обронци Шар-планине. Доста ближе, одмах више нас уздижу се бедеми Призренскога града, утврђења које своје поријекло вуче још из периода Римљана.

Један од бољих познаваоца ситуације ми говори о презиру са којим локални Шиптари посматрају полицајце који морају да чувају српске светиње

Мисли лутају пратећи лутање погледа по Призрену. Посматрам пролазнике, аутомобиле и схватам да се једно другачије проклество спустило на Шиптаре. Да не буде забуне, исто то проклество захватило је и Србе, уопштено гледано, но колико сте пута чули о шиптарском патријархалном одгоју, њиховој породичној дисциплини, јасној старосној хијерархији, да не говоримо о демографском буму.

Они који читају текстове Јање Гаћеше знају о чему говорим. Она је са Косова и Метохије, живи са Шиптарима и познаје их. Наш „човјек на терену“. Управо се она у више својих текстова осврће на чињеницу да се вестернизација раширила и међу шиптарском популацијом, како на Косову тако и у Албанији. Оно што сам имао прилику уочити у Призрену потпуно одговара њеним досадашњим запажањима.

Ништа посебно не истиче људе које сам посматрао као Шиптаре. Некадашње етнофолклорне карактеристике су утопљене у „западну ријеку“ и веома се ријетко сусрећу, бар у мом краткотрајноме искуству. Један од најзанимљивијих момената се догодио у тренутку када је мујезин са Синан-пашине џамије започео позив на молитву. Истовремено, из аутомобила отворених прозора и шиптарских табли, појачана до максимума, америчка реп музика испуњена вулгарностима одјекује улицом и потискује звуке са џамије. На основу једнога примјера незахвално је говорити о симптоматичности одређеног феномена, но, случај је занимљив управо због своје неуобичајености и неочекиваности таквог понашања.

Рајска башта

Настављамо даље. Родни крају ружо мајска, Ораховцу башто рајска. Сунце већ полако залази када ми стижемо у Ораховац. На уласку у Ораховац дочекује нас исти призор. Савремене куће, уређене и ограђене. И празне. Нечија дјеца играју фудбал на игралишту које је очигледно видјело боље дане. Заустављамо се недалеко од црквице коју походимо. Спуштамо се утихлом и празном улицом.

Бучни смо и нарушавамо свакодневност тога простора. На неки чудан начин тишина је себе учинила дијелом овога мјеста. Улазимо у двориште цркве и упознајемо се са свештеником који нас у детаље и емотивно уводи у историјат богомоље те у свакодневно искуство живота под окупацијом. Од наших људи купујемо ораховачко вино. На добром је гласу. Осјећа се тежина живота у ономе што је изговорено и ономе што је прешућено. У кратком разговору пролази оно мало времена што нам је остало. Кренути се мора пут Велике Хоче.

Велика Хоча је већ увелико под скутама ноћи када ми стижемо у њу. Не задржавамо се превише. Цјеливамо светиње, кратко разговарамо са неколико наших људи који нас примају и настављамо пут ка манастиру Светих Архангела. Ту вечер ноћимо у манастирском конаку.

Прије него ли сан падне на очи, уз свјетлост телефона обилазимо почетке цркве Светих Архангела, гробне цркве цара Душана. До ње је и црква посвећена Светом Николи. Обје су скрнављене и рушене више пута. Манастирски конак је задњи пут пострадао 2004. током Мартовског погрома.

Проналазимо и гроб силнога цара. Као и остатак цркве Светих Архангела, скроман је, изложен елементима, окружен каменом који више наличи рушевини него ли цркви. Ипак, и поред свега тога, то само камење слути величину, уснуло сном еона сања трен када ће постати нешто више од темеља и недораслих зидова. Оно зна сврху свога стрпљења. Стајати међу тим тихим стијењем, преко кога је те вечери брисао хладан вјетар са ријеке, носило је посебну драж.

Ту грију невидљиве ватре историје нашег рода. Дјелом и ријечју оне се умножавају и пламте огњем који не грије тијело већ душу. Велики цар сада почива у столном Београду. Ипак, он је себи самом друго почивалиште одредио и једном ће се њему и вратити. Док стојим у мраку унутар руине цркве Светих Архангела, слушајући жубор Бистрице, немогуће је не осјетити наслаге вијекова, толико историје је сакупљено на тако малом простору.

Прије него ли пођемо на починак, отац Михаило, старјешина манастира нас позива на вечеру и као што је обичај, уз послужење започиње разговор који повремено пређе у пјесму. Повремено отац Михаило, привукавши пажњу читавога стола говори о животу на Косову и Метохији, о неким његовим мање познатим аспектима, о борби да се манастир обнови, о сопственом путу до Архангела, односима са Шиптарима и настојањима да се очува оно Срба што је остало у Призрену. Као и мати Ирина, и он истиче колико нашим људима на Космету значе ове посјете и колико би значило да их је још више.

Дан трећи

Устајемо прије зоре. Пред Дечанима нас дочекује пункт КФОР-а. Ту нас италијански војници легитимишу. Све пролази релативно брзо и учтиво. Док чекамо, разговарамо међу собом. Потпуно сам лишен представе тренутка који ме чека. Тренутка у којем ће мој поглед пасти на Високе Дечане по први пут у животу. Видио сам их много пута раније, на сликама, аматерским и професионалним, у видео материјалима старим и новим, слушао сам о њима од других људи и све је то недостојно тренутка када се човјек први пут сам пронађе пред славом Стефана Уроша III Дечанског.

Пролазимо кроз капију након које нас чекају старе двери манастира а иза њих ниски и кратак тунел. Док излазим из њега, са десне стране ме дочекује дечанска црква. Уздиже се. Чини се вишом него што јесте. Велелепна је. У том првом трену, зеленило пољане на којој се црква налази као да се пружа у недоглед, бескрајна позадина љепоти која кријепи очи и ум, љепоти која дочекује душу као да јој је дом. Спокој који се осјећа када закорачиш у Дечане је несвакидашњи. Потпуно неусклађен са чињеницом да су Косово и Метохија окупирани и да је сам манастир у сталном стању пасивног ризика који увијек брзо може прерасти у стварну опасност.

Са десне стране ме дочекује дечанска црква. Уздиже се. Чини се вишом него што јесте

Веома је лако сметнути с ума ову стварност када се Високи Дечани угледају по први пут и самим својим постојањем заокупе сваку мисао посматрача. Сам архитектурални израз Дечана није искључиво у пукој служби материјалног постојања већ се јавља као феномен који прија и оку и духу. Монументални, из једнога другога и племенитијега времена, истовремено прошлост и наговјештај могуће будућности. То су Дечани за онога ко их први пут види, то и много више.

Спуштамо се поплочаним прилазом према маленој и лијепо уређеној чесми, дошли смо рано са намјером да присуствујемо литургији. Док улазимо, унутрашњост вуче поглед ка висини. Сваки зид носи племенито бреме наше историје, сваки је предање за себе, завјештање умјетничког вјештине и државничке величине. То више нису зидови, то су приче уткане у малтер и камен, дух једнога народа који се уздиже изнад епоха и повезује оно што је било са оним што ће тек бити кроз оно што јесте.

Довољно је да оком својим искусите унутрашњост Дечана и схватате да их је подигао неко са осјећајем за грандиозно, за величанствено. Нису Дечани као свака друга црква, нити могу бити. Они су краљево слављење Бога преточено у мермер и дрво, фреску и злато. Два носећа стуба унутар саме цркве, попут киклопских монолита, фрескописани се уздижу пут свода и небеса. Литургија се завршава, узимамо нафору и поздрављамо водича који нас упознаје са детаљима цркве и манастира.

У двадесетак минута стане само најштурији опис онога шта су Дечани. У сваком погледу. Дивни су високи Дечани и човјеку се не одлази. Како би се одлазило када га Дечани зову себи, позивају на размишљање о Богу и човјеку, животу и његовој суштини, прошлости и будућности.

Наш долазак је помало пореметио дечански смирај. Граја гласова испуни простор око цркве. Глас призива глас. Што нас је више то је граја већа. Неки разговарају са монасима, неки међу собом, неки одлазе до манастирске продавнице и тако животна бука походи Дечане заједно са нама. Одлазимо јер морамо, у групама, помало невољно. Остајем међу посљедњима. Граја је утихла. Спокој се изнова спустио на манастир. Сунце високо на небу а блажена тишина овде на земљи. Правим пар фотографија, покушавам да ухватим онај први поглед на Дечане.

Фотографишем и већ тада размишљам како и када се вратити опет, на то посвећено тло. Ту своју кућу. На посљетку и нас неколицина што је остала напушта манастир. Поклањамо се и излазимо кроз старе манастирске двери. На проласку поред пункта КФОР-а подижем руку у знак поздрава италијанском војнику на шта он узвраћа салутирањем. Са том неочекиваном размјеном завршава посјета Дечанима. Полазимо за Пећку патријаршију, крајње одредиште нашега путовања.

Пећки гробови

Још увијек под утисцима Дечана стижемо до Пећке патријаршије. Пут који нас је довео наставља даље, поред манастирских зидова, и губи се у даљини. Пут у вјечност води кроз Косово је прва мисао која ми пада на памет док посматрам асфалт који као да се увија у самога себе што даље одмиче ка хоризонту. Са лијеве стране тече Пећка Бистрица која заједно са путем вијуга и заједно са њим нестаје тамо негдје далеко.

Улазимо у манастир и одмах са десне стране нас дочекује високи звоник од камена саграђен у претходном вијеку. Одмах до улаза налази се мало узвишење, неколико степеника подигнуто изнад главне стазе, на којем стоје усамљени надгробни споменици који су од зуба времена сачували само своје општи облик и мало чега другог.

Са лијеве стране уздижу се зграде садашњег конака сестринства а директно испред нас су темељи палате из XIV вијека и старога конака из XVI вијека. Остаци кухиње и трпезарије из XVI вијека налазе се даље иза, смјештени између тренутног конака и четири цркве окупљене у једној. Око њих више је стабала која остављају утисак воћњака. Најпознатије међу њима, древни Шам-дуд – према предању, Сава II га је донио са једнога ходочашћа из Сирије у тринаестом вијеку – је према процјенама стар 750 година.

Старе гране, бујне у својој моћи, достигле су такве димензије да неке од њих више не могу стајати самостално већ изискују додатну потпору. Може се само замислити обим и дубина коријеновог система. Дебљина стабла недвосмислено упућује на древност дрвета и чињеницу да је било нијеми свједок небројеним промјенама. Ниски зидови, једини остаци старијих грађевина, простиру се и у близини источних зидова манастира. Одмах изнад малено монашко гробље лежи у тишини испод неколицине високих борова богате и моћне крошње, иако у њему не почивају само монашке кости.

Пут у вечност води кроз Косово је прва мисао која ми пада на памет док посматрам асфалт који као да се увија у самога себе што даље одмиче ка хоризонту

Цркве привлаче својим умјетничким изразом, дубоком гримизном бојом, украсним мотивима словенског и ромејског поријекла те естетским квалитетом своје форме, својом љепотом. Високе куполе и савијени кровови изнад црвених зидова, освјежени кишом, позивају да се на њиховој непролазној дивоти одмори око уморнога путника. За оком крећу и лутању склоне мисли те човјек и не уочи како се вријеме искрало док је његов поглед упијао достојанство и вијекове Пећке, а његове мисли, вођене светињом у одразу ока, ходиле стазама прошлог, садашњег, онога што ће тек бити и што би могло бити.

Улазимо у припрату. Нисмо сами. Десетак странаца је већ унутра. Фотографисање је забрањено. То је штета, но разумљиво. Разумљив је и порив гостију да фотографишу. Љепота фрески је неупитна. Сама природа ове цркве заокупља ум, не само њен материјални израз већ и богатство историје скупљено под њеним древним крововима и куполама.

Једну по једну, обилазимо цркву Светих Апостола, Св. Димитрија и Богородице Одигитрије, свака непоновљива на сопствени начин, свака носилац историјског предања самим својим постојањем. Величине српске историје почивају непосредно до нас. Ходим, једва свјестан тежине и висине тренутка, тамо гдје почивају сидришта која српски идентитет обликују и одржавају. Тешки саркофази од украшеног камена не чувају само мошти светачке, они су свјетионици у тами времена прошлих и садашњих. Референтне тачке Српству.

Како бити Србин ако дијелом или у потпуности не слиједиш њихов пут? Мишљења сам да је тај пут сасвим јасан. У складу са својим могућностима увијек радити за род и отаџбину. У малим стварима и великим. У науци, у послу, у дипломатији, у свему. Служити Српству дјелом и ријечју. Свако на свој начин. Саборно изнад себичног. Заједничког изнад индивидуалног.

Посвећени том путу, прије не тако много љета, јунаци Кошара и Паштрика су својим животима потврдили завјет између народа и земље. Од нас осталих се очекује много мање у свакодневном постојању. Не кради државу, опомиње Николај Велимировић „јер је скупо плаћена. Браћа твоја изгинула су у ратовима бранећи државу. Они су положили животе своје за државу – како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу тековину? Ова је држава и њихова колико и твоја, и више је њихова, јер су је платили више од тебе; више су уложили у њу него ти. Ја кажем: држава је својина и оних који леже у гробовима колико и оних који играју по салонима, и још више… Гробља и олтари, то је твоја земља, Србине, то држава твоја. Било да орач оре по долини или по планини, изорава људске кости. То су већином кости твораца и браниоца државе. И још тако често завре плуг за зидине погребених цркава. То су задужбине и светилишта отаца твојих. Цела ти је земља покривена гробљима и олтарима, више него ма која друга на овом европском континенту. Шта представљају та гробља? Жртву људску за Божију правду. Шта представљају ти олтари? Жртву Сина Божјег за спасење људи. Жртвеник је, дакле, земља твоја у дужину и у ширину и у дубину. Хоћеш ли красти са тог жртвеника?“[3]

Ето ланаца од нествореног свјетла који нити једна сила материјалног универзума прекинути не може, ето спона које повезује блаженопочивше патријархе и црквене вође са младићима који никада остарити неће. Њихово дјело, то је жртва која јесте принесена, која је посвећена. Она свјетли кроз тмине, они свијетле кроз историју, живи путокази односа према народу и држави, прошлости и будућности.

Та шта друго могу бити они који у Пећкој почивају, међу њима епископ Арсеније I, патријарх Јоаникије II, патријарх Макарије Соколовић, епископ Данило II, патријарси Пајсије и Максим, патријарх Сава IV и остали. Оком се њихов пламен уочити не да, он се осјети срцем, препозна умом.

Напољу почиње киша. Скривени од ње обилазимо четири цркве преплављени утисцима и историјом. Вријеме сажима оно што можемо чути и запамтити. Вријеме ће са собом однијети и многе детаље. Излазим напоље и правим неколико фотографија. Одлазимо на малено монашко гробље.

Међу уснулима неколико је гробова који плијене пажњом. Такав је и гроб Марице Мирић, непокретне дјевојке из Призрена коју су Шиптари мучили и силовали – на очи њене мајке – прије него ли су је убили. У трагичним данима Погрома, тијело убијене дјевојке је донесено у Пећку и ту је пронашло и финални смирај. [4] У близини њенога гроба почива мати Февронија, [5][6] која нас је све задужила својом непоколебљивом преданошћу и храброшћу одбивши да напусти Пећку патријаршију, упркос инсистирањима италијанског генерала. Када су Шиптари дивљали необуздани, она је свој живот подредила судбини Пећке, уписавши се тако међу узоре рода нашег, православног и српског. [7]

Обилазак Севера

Одмах до манастирског зида, испод борових зелених грана, над фрагментима старијих споменика надноси се саркофаг од црнога мрамора, заједнички гроб за посмртне остатке Срба који су страдали током шиптарског дивљања 2004. године и који су попут мајке Февроније и младе Марице своје посљедње почивалиште пронашли управо у Пећкој.

Под тежином утисака крећемо пут Косовске Митровице гдје вечерамо и бивамо угошћени као најрођенији. Разговор и оброк прате весеље и пјесма. Није свеједно, напротив, помало је непријатно јести богату трпезу која нам је спремљена. Ништа није недостајало гостопримству наших домаћина, но гозбовати знајући муку Срба Косова и Метохије оставља нелагодан осјећај узимања од људи којима је потребно више. То нешто више, управо оно што појединац не може да им подари, јесте слобода.

Поздрављам се са домаћинима иако их и не познајем. Тешко је некога и површно упознати у тако кратком временском периоду, но то није ни битно толико. Они су мој народ. За почетак то је сасвим довољно. Сво њихово страдање и надање је и моје. Наше. Одуговлачимо са одласком и са поздравима. Вођа пута нас упозорава да се кренути мора, иако знамо сви да се никоме не иде.

Ноћ се увелико спустила у трену када стижемо на прелаз са окупираног Косова у нешто слободнији остатак Србије. Шиптар у униформи њихове граничне службе улази у аутобус да нас легитимише. Кроз разговор који изгледа необавезан и успутан распитује се гдје смо били и гдје смо ноћили, шта смо обишли и кога, да ли нам је било пријатно и да ли ћемо доћи опет? Читаво вријеме осмијех је ту, лажан као и било каква идеја о суживоту. Јања Гаћеша то сликовитије описује када истиче да се Шиптари могу и међу собом завадити те сукобљавати по свим питањима но једна ствар око које ће увијек бити јединствени јесте насиље над Србима и уништење онога што је српско. [8][9]

Походите Косово

Путује се кроз ноћ. Са раним јутром се улази у Бањалуку. Под утисцима и уморни, поздрављамо се једни са другима. Повратак у Републику Српску није прошао и без разлога за славље. Један од путника, још док смо били на Косову, је сазнао да му се родио унук. Мало је бољих разлога да се прослави. Истовремено и добар знак.

Напуштајући бањалучку аутобуску станицу мисли ми лутају и опет се враћају Дечанима. Прије него ли смо напустили манастир размишљао сам о томе како би Високи Дечани изгледали када би наш народ могао слободно долазити на литургије и прославе, како би изгледало то древно светиште када би његово вјековно достојанство било прожето, на неколико сати, хаотичним ритмом живота стотина и хиљада вјерујућих. Такво нешто ми је изгледало у овим приликама ван сфере могућега. Није прошло дуго прије него ли сам на једној од друштвених мрежа пронашао објаву онога што сам прижељкивао. У овим временима окупације и раздробљености српске државе и народа, Дечани испуњени вјерним народом.

Недуго након нашег одласка са Косова, 24. новембра у Дечанима је обиљежена ктиторска слава манастира, Свети краљ Стефан Дечански. Дан прије неколико стотина особа је присуствовало литургији [10] док је на сам дан славе манастир походило више од хиљаду вјерника, из свих кутака српског свијета. [11]

Гледам прилог Радио Телевизије Грачанице [12], посматрам људе који су се окупили унутар цркве и изван ње, младо и старо. Гледам народ свој тамо гдје припада и срце се испуни радошћу. При крају кратког прилога непозната жена говори „колико ова енергија утиче на мене, и колико је дивно, ево најежила сам се колико је дивно припадати овоме народу… Волим што сам са својим народом, а нарочито што сам на Косову и Метохији“. Колико је дивно припадати овоме народу. И јесте. Дечани надахњују упркос суморној свакодневници. Човјек се осјећа добро. Духом и тијелом. Као Србин, ту је гдје и треба бити.

Непосредно послије повратка са Косова разговарам са пријатељем, износим своје утиске, одговарам на питања. Расправљамо о политичким потезима Београда и урушавању задњих полуга српске државности на Космету. Све се чини узалудно и бесмислено. Све се чини као издаја, дуга, спора, изнуравајућа издаја зарад суманутог пута у сумануту Европу која ће суманута пресудити сама себи. И поред свега, једна мисао ме заокупља од како смо се вратили и док разговарамо врзма ми унутар ума. Тражи да буде изговорена, колико год звучала бесмислено у том трену.

Отиђите, погледајте

Упркос свему, треба ићи на Косово! Походити га. Њему ходочастити, колико због прошлости толико и због будућности, колико због почивших толико и због живих.

Недуго потом присуствујем предавању оца Дарка Ђога које je организовао Факултет безбједносних наука Универзитета у Бањалуци, у сарадњи са студентима свог и Електротехничког факултета. Тема је „Млади и врлински живот“.

У току свога излагања, отац Ђого се осврће на средњовјековну српску државу те истиче да „ви можете направити историју немањићке државе у потпуности од интрига. Ко је кога збацио, смјенио, ко је ослијепио сина, ко је по наређењу оца удављен, ко се с киме хрво, ко се с ким борио, али има нешто што искупљује ту државу и зашто је на крају та држава остала мјера. Сви ти људи знају да све, укључујући и власт коју врше, служи нечему већем од њих самих и од те саме власти. Ти се људи монаше, праве задужбине. Не да праве неке склепане задужбине, него отиђите само у Дечане, у Љевишку, у Грачаницу и погледајте.“ [13]

Да, погледајте Дечане и Љевишку и Грачаницу. И много тога још. Оно што сам ја осјећао током путовања Косовом и Метохијом отац Ђого артикулише кроз двије ријечи: отиђите, погледајте.

Приводећи крају први дио свога предавања о врлини и савременом животу, Ђого наставља:

Кад год вам је тешко у животу, кад год имате недоумица у животу, кад год размишљате шта са собом у животу, постоји ипак један пут који није баш, рекли смо нема кратица за врлину, али постоји један, не могу га назвати рецепт, постоји један пут да се упутите ка врлини. Врло једноставан. Идите на Косово. Идите на Косово, и на Метохију. Размишљате о тежини живота, правац у Ораховац и Велику Хочу, да причате са оним људима што када крене трактором у своју њиву не зна хоће ли му неко дати, хоће ли га упуцати, хоће ли га када узме оно грожђе неко згазити, одузети, шта ће.

И притом, не да се не жали, не да не пека, него када оно вино донесе, он срећан, па ти дођеш, па он срећан. Отиђите у Љевишку. Мислите да… Ми се вагамо увијек јесмо ли ми мали народ? Никакви, безначајни. Често чујем „јао што би се неко бавио нама, ми смо безначајни“. Нетачно. Тебе човјече воли Бог… Размишљаш да си мали? Отиђи бре у Пећку Патријаршију, Дечане, па ћеш видјети да ниси мали.

Мислиш да си велики? Отиђи у Дечане па да видиш колики је Свети краљ, да си онда ипак мали. Размишљаш „јој ја бих се оженио, ја бих се удала“. Мука је то, данас неког наћи. Отиђи мало у косовско Поморавље да видиш како је оним људима да живе и да нађу, па се сви поудаше и поженише. Не сјећам се да сам видио неког нежењу тамо по Косову и по Метохији, него сви по петоро-шесторо дјеце. Размишљаш није ово баш како бих. Могло би и без државе. Па да смислиш како је кад неко државу узме из Косова и Метохије. Кад год ти је тешко, а и кад ти није тешко, отиђи брате мили на Косово и Метохију. [14]

Занимљиво је то, фасцинантно заправо, колико сам се пута, на овај или онај начин, изнова сусрео са том простом поруком од повратка са Косова. Њој се нема ништа додати. Походите Косово и Метохију.

Косово и Будућност

Требало ми је дуго да овај текст приведем крају. У трену настанка ових редова рат Изралеа и Сједињених Држава против Ирана је ушао у свој четврти дан. Стиче се утисак преломног тренутка. Обнова америчке хегемоније или успон њених алтернатива. Но такав утисак се стицао и са руском војном операцијом у Украјини.

За то вријеме, Србија, њена истинска суштина, проживљава агонију на Косову и Метохији са све изгледнијим гашењем посљедњих остатака своје државности на окупираној територији. Да се разумијемо, агоније нема међу садашњим политичким актерима у Београду. Никога ту, по свему судећи и није брига. Можда гријешим.

Истовремено, протести пољопривредника оправдано потресају Србију. [15][16] Као разлог се наводи увознички лоби и прекомјеран увоз стране робе науштрб домаћих капацитета. Такер Карлсон је давно истакао да суверенитет сваке државе почива на контроли прехрамбених, водних и енергетских капацитета. Како је он то навео, храни, води и енергији.

Дозволити да се српском сектору пољопривреде и прехране догоди оно што су власти Србије дозволиле, његов прелазак у туђе власништво и непривилегованост у односу на вањске актере,[17][18][19] одраз је – у најбољем случају – политичке неозбиљности. Да је бар то у питању.

Има сељак и значај који превазилази пуко питање цијене његових производа. Рурална популација је та која носи традицију, та која одржава обичаје. Ту је наталитет већи и ту се држава обнавља. Сељак осјећа државу као своју интимније него ли савремени становник града. Размотрите оно што можемо назвати „патологијом престонице“. Стране амбасаде су нам чак то и сликовито формулисале паролом „Београд је свијет“. Да ли је српско село свијет? Није, нити може, нити треба бити. Србија се бранила и васкрсла на жртви српскога сељака.

Док трају протести пољопривредника настављају се „протести студената“. Господин Миша Ђурковић је изнио став са којим се слажем. Он аргументовано истиче да је снага националне опције у протесту „апсолутно никаква. Они се не питају ни за шта, немају новац, немају медије и било какав утицај на организацију и креирање листе. Имали сте добар тест, а то је покушај избора чланова РЕМ. Од пет имена, наравно, ниједно једино није било национално, него је била „хард кор“ екипа Пешчаника и Прогласа. Да скратим, сукоб СНС и ‘студената’ је сукоб између два крила ‘друге Србије’ и у томе национални људи не учествују, нити би требало да учествују. Наравно, ако неко мисли другачије, срећно му било.“ [20]

Истовремено, носиоци ових студентских протеста су исти они који су износили идеју да се уведе Кризни штаб у Српску православну цркву (као да је у питању пука фирма) и смјени Патријарх. Једна група активиста окупљених око Динка Грухоњића (освједоченог србомрсца) [21] махом са Филозофског факултета у Новом Саду је пробала да на силу преузме и Матицу српску. Напад на Свечану академију поводом два вијека Матице српске, 16. децембра, је ништа више до наставак тога.

На промоцији филма „Сви за Космет ма где били“ организованој од стране истоимене хуманитарне организације из Београда петог марта 2026. у Бањалуци, приликом обраћања њеног пресједника, господина Зорана Ћирића, истакнуто је да ће након гашења здравства и образовања на посљетку, као коначни ударац опстанку и присуству Срба на Косову и Метохији, доћи насртај на Српску православну цркву, њене храмове и манастире, наше светиње. Тиме би се симболично и чињенично организовано вјерско и државно присуство Срба на Космету окончало те отворио пут потпуном етничком чишћењу и асимилацији српског становништва које је остало на окупираној територији.

Србија се наоружава. Присуствовао сам војној паради у Београду прошле године. Заиста импресивна демонстрација војне технике, опремљености пјешадијских јединица и оклопних јединица, усвојености напредних система у различитим родовима војске и нових технологија попут беспилотника, но питање се намеће само од себе. Чему све то?

Зашто се Србија наоружава? Крајина је предата Хрватској, Космет се постепено већ више од деценије предаје Шиптарима, проблем је и Република Српска, ако је судити по неким скупинама унутар „студентских“ протеста којима је и садашња Србија превелика па сањају дан када ће Војводина кренути путем Косова и када ће авнојевски аутошовинисти коначно свести Србију на границе пашалука, све у складу са визијом „највећег сина народа и народности“. Чему потреба за снажном војском ако неће бити кориштена у сврху заштите суверенитета Србије те опстанка њених грађана и српске нације?

Црно вријеме. Србија разапета. Српски народ подијељен, деградиран и затрован деценијама промовисања свих облика декаденције и девијантности, од коцкарница – којих је попут вашки на псу – преко дегенерика популаризованих путем Јутуба – као што су Бака Прасе и њему слични – па све до огавног телевизијског шунда попут „Фарме“ и „Куће великог брата“. Народна скупштина Србије три пута одбија да расправља о Резолуцији о Геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ.  Ваљда да се не замјеримо хрватским сусједима на нашем европском путу. Након Томпсоновог концерта у Загребу, хоћемо ли се и даље замајавати фантазијом да је усташтво у Хрватској маргинална појава?

На посљетку, вриједност Косова за Србе је метафизичка. У томе лежи његов значај за будућност, упркос садашњици. Она се не огледа у материјалном већ духовном. Мрак се не спушта на оне које грије сунце Косова. Културни, вјерски и цивилизацијски образац и насљеђе које постоји само на Космету. Чак и да је пусто, јалово и лишеног свега сем цркава и манастира, опет би Косово имало исту вриједност за читав српски род, за расуто племе моје.

Блаженопочивши патријарх Павле је то много елоквентније формулисао: „И да нас протерају са Косова и Метохије, и да нам униште све манастире, остаће кости мученичке, остаће завет Лазарев, остаће Видовдан, остаће земља крвљу натопљена, остаће реч Милошева, остаће Крст часни за који војеваше, који ће сведочити да је Косово и Метохија земља Србинова“.[22]

Постоји мурал у Требињу. Налази се непосредно до лијепих, високих платана и угоститељског објекат који је по њима добио име. На муралу два пријатеља, присно загрљена посматрају пролазнике радосним очима. На лицима вријеме је оставило свој траг, но из њихових осмијеха исијава дјечачки несташлук. То су лица сретних људи. Владика Амфилохије и владика Атанасије у братском загрљају. До њих, красописом исписане ријечи за вјечност: „За вас се моли распето Косово“. Колико ми требамо Косову и Метохији, оно више треба нама. За нас, овакве какви смо, и племенити и пали, оно се моли чак и у трену свога страдања.

Стога. Угледати се на Светог Саву.

Не клонути духом. Нема предаје.

Косово и Метохија нису само питање Србије. Оно је насљеђе читавога рода.

Косово је српско.

У срцу свог срца похраните, свагда, ту једну истину. Вјерујте и радите. У здању побједе и најмањи камен има своје мјесто.

У ослобођењу Косова је и васкрс Србије.

Походите Косово и Метохију. Вратите се кући.

Настаниће се оно у вама. Заувијек. То нека буде ваш отпор.

Док се војска на Косово не врати.

 

Аутор је студент докторских студија Факултета политичких наука у Бањалуци.

 

---

УПУТНИЦЕ:

[1] https://oshkoshdefense.com/vehicles/mine-resistant-ambush-protected-mrap/

[2] https://standard.rs/2025/08/20/pismo-sa-kosova-ili-vreme-zetve/

[3] https://stanjestvari.com/2024/02/08/ne-kradi-drzavu/

[4] https://www.srpski-memorijal.rs/vesti/srna-24-04-2024-marica-miric-koju-su-silovali-i-ubili-albanci-sahranjena-u-porti-pecke-patrijarsije.html/

[5] https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:577558-Preminula-mati-Fevronija-igumanija-manastira-Pecka-patrijarsija

[6] https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:441983-Igumanija-Fevronija-Ziva-crkvu-ne-napustam

[7] https://www.youtube.com/watch?v=yFeQjptgBsU

[8] https://standard.rs/2026/01/14/pismo-sa-kosova-ili-vreme-odluke/

[9] https://standard.rs/2026/02/13/pismo-sa-kosova-ili-punoletstvo-mrznje-i-zablude/

[10] https://x.com/DecaniManastir/status/1992589757722120506

[11] https://www.rtv.rs/sr_ci/drustvo/u-manastiru-visoki-decani-obelezena-ktitorska-slava_1673657.html

[12] https://www.youtube.com/watch?v=S4oJNBki9iQ

[13] https://www.youtube.com/watch?v=mmeR32kPMr8

[14] https://www.youtube.com/watch?v=mmeR32kPMr8

[15] https://www.bbc.com/serbian/articles/c0lj749lxkko/cyr

[16] https://rt.rs/srbija-i-balkan/173978-poljoprivrednici-blokirali-ibarsku-i-djerdapsku-magistralu/

[17] https://rt.rs/ekonomija/173971-mlecna-kriza-uvoz-protesti-poljoprivrednika/

[18] https://rt.rs/ekonomija/173747-protest-uvoz-mleka-stocari-brisel-liberalizacija-trzista/

[19] https://rt.rs/ekonomija/173790-nova-strategija-poljoprivrede-prehrambeni-suverenitet/

[20] https://standard.rs/2026/02/24/sta-da-se-ne-radi/

[21] https://stanjestvari.com/2024/03/18/dinko-gruhonjic-cak-su-mi-izmislili-i-ime-sabahudin-iako-ja-imam-jedno-lepo-ime-dinko-kao-dinko-sakic-2023/

[22] https://slovoljubve.com/cir/ArhivaVestiview.asp?ID=38572