Јуриј Каграманов: МАРКИЗ ДЕ САД ЖИВИ И ПОБЕЂУЈЕ
Традиција измишљања неких „блажених острва“ постојала је од још Ренесансе, али тек у ери такозваног Просветитељства реално претендује да постане слика будућности за целу цивилизацију. Просвећени људи нису се истицали скромношћу: они су градили свој пројекат „правилног“ друштва, ослобођеног од вековних „предрасуда“ (који и данас лежи у основи евро-америчке цивилизације), где ће свима бити добро.
Свесно или несвесно, свет културе им је већински помагао. На својим портретима личности тог времена изгледају као да сањају о нечем племенитом и врло изузетном. Са њима су у складу сањиве женске главе код Ватоа или Греза, изведене у плавим и ружичастим тоновима. Музички фон епохе преносе опере Гретрија, Глука, делимично и самог Моцарта: шта год да се дешавало на сценској позорници, било да је реч о некој драматичној причи или чак препирци ликова, „фонско“ звучање флаута или виолина утиче да се осети како је све на свету добро устројено и да ће бити још боље.
Наравно, чак ни међу просветитељима није све сијало плавом и розе бојом. Скептични Хобс, на пример, сумњао је да је човек по природи добар. Чак је и Волтер, просветитељ број један, у „Кандиду“ посумњао да је живимо „у најбољем од светова“; али се поправио и вратио се светлом оптимизму.
И ево, појављује се зли геније, маркиз де Сад, који је изазвао просветитеље, иако је и сам производ доба просветитељства (ако га већ тако називамо). Са другим просветитељима спаја га интелектуална самозадовољност, гордост (у другим случајевима колективна, изнедрена унутар зидова одређеног салона) наводних проналазача неких нових путева за човечанство, преокрет у корист слободе (који, по изразу филозофа Павла Шелина, достиже до „принудне слободе“), на штету неслободе, потребне човеку ради очувања равнотеже.
Само што се код де Сада слобода схвата у оквирима неког „острва“, о којем се може рећи да га он увек носи са собом, у својој глави, па или га преноси на папир, или га остварује in vivo иза зидова свог огромног породичног замка из XI века. Ту се одвијају „игре“ — на папиру у посебно суровом облику, али ни у стварности не баш пријатне – обухватајући содомију и друге изопачења (нека од њих је сам де Сад измислио), а у неким случајевима долази до бичевања присутних „гостију“, па чак и до тортура.
Слобода је, по де Саду, потребна човеку да би помагао природи, а посао природе је стварање и доследно рушење онога што је створено. Човеку није могуће стварати, па му остаје само да руши. Маркиз је читао, са пером у руци, Русоа, Дидроа и друге мислиоце Просветитељства и истовремено прогласио одбацивање метафизике: „то је најдосаднија и најнеобухватнија материја“. Али у својим романима допуштао је „филозофска одступања“, како их је називао.
Ево једног примера, из уводног дела романа „Јустина“: „Користећи најциничнији језик у комбинацији са најгрубљим и најсмелијим мислима, намеравамо храбро да представимо порок онакав какав је заиста, то јест увек тријумфујући и окружен поштовањем, увек задовољан и срећан, а врлину такође онакву каква јесте – стално рањива и тужна, увек досадна и несрећна.“ Сама природа, по де Саду, одбацује врлину и поздравља порок.
Тјутчевско или делимично русоистичко схватање природе, у којем „кроз“ природу сија Бог, де Саду није разумљиво, јер он не верује у само постојање Бога. Просветитељи су у овом питању били опрезни, већина њих су били деисти, то јест нису негирали да Бог постоји, али су сматрали да је, створивши свет, Он свој део завршио и сад ћемо „ми“ у њему распоређавати ствари како сматрамо потребним. Са Црквом су ратовали, али не са Богом. „Чистих“ атеиста међу њима је било јако мало.
Де Сад се није супротстављао само Цркви, коју је називао „гадном“, la canaille (израз „Смрвите гада“, који се односи на католичко свештенство, обично се приписује Волтеру, али то је једноставно погрешан превод, кад њега је Ecrasez l infame, што значи „Смрвите бестидницу“, а то ипак не звучи тако грубо), већ и самом Богу. На Њега напада с таквом јарошћу као да му је лични непријатељ. Можда осећа да Бога, по примеру деиста, не може изоставити и да Он спречава процесе разарања, ако они нису баш неопходни – током смене рођења и смрти.
У одређеном смислу, де Сад је био већи реалиста од просветитеља. То је већ показала „велика“ револуција 1789. године, која га је умало затекла у Бастиљи (где је био затворен због скандалозног понашања). Прошло је мало времена и обичан народ француских градова је показао да палета боја надолазећег доба није ружичасто-плава. То је посебно „јасно“ испливало у данима „септембарских убистава“ 1792. године, кад је улицом завладала руља. Хрестоматијски пример постала је, на пример, сасвим кошмарна одмазда над принцезом де Ламбал (другарицом Марије-Антоанете) – сам де Сад, вероватно, не би могао смислити ништа суровије.
Идући мало унапред, рећи ћу да искуство револуције још није много утицало на ружичасто-плави просветитељски оптимизам, сви њени ужаси су се сматрали више или мање случајним ометањем на исправном путу.
Револуционарне дане де Сад је провео на положају председника париске секције Пик (нешто попут општинског комесара), где је постављен као бивши затвореник Бастиље. На том положају, на изненађење многих, није послао ниједну особу у смрт, иако је имао такву могућност. Де Сад је сматрао да се човек може убијати само ако се то заиста жели, јер иначе људи не постоје да би били убијани, већ да би били мучени, и то не у затворима или на робији, већ у условима приватности.
Кад су ми пре четрдесет година у академском часопису „Нова и најновија историја“ предложили да напишем чланак о де Саду, мало ко је нешто знао о овој личности, иако је термин „садизам“ био, наравно, познат свима. Али и у Француској, у Европи, „повратак“ де Сада је тек почињао. Кад је Први конзул Наполеон Бонапарта дошао на власт, послао га је у психијатријску установу у Шарантону до краја живота (иначе, у тим установама где су изоловали маркиза, обично су му обезбеђивали прилично комфоран живот), а његове књиге забранио за издавање. Од тада су маркиза почели сматрати лудим ујком, кога је срамота показивати, нечим лепрозним, носиоцем опасне заразе; а његове књиге постале су библиографска реткост. Само поједини префињени, љубитељи зачињене хране, као Шарл Бодлер, или сјуреалисти на челу са Андре Брентоном, обраћали су на њих пажњу.
„Универзитетска револуција“ 1968. године дала је подстицај радикалним променама у културном животу Запада – и као резултат, пред де Садом су се мало-помало отворила сва врата. Његове књиге се објављују и поново издају, по њима је снимљен велики број филмова. Истина, у већини тих филмова представљен је, такорећи, де Сад-лајт, где је најодвратније изостављено. Али, на пример, „Сто дана Содоме“ (а ову књигу маркиз је сматрао најважнијом) искусни Пјетро Паоло Пазолини екранизовао је са свим детаљима, невероватно одвратним. Код Пазолинија радња се одвија у неком фашистичком логору (код де Сада је то једно од његових „острва“), што му је омогућило да филм назове антифашистичким. „Увређени“ фашисти су заузврат убили редитеља на најзверскији, потпуно садистички начин (ова позната афера датира из 1975. године).
Наравно, дела маркиза де Сада нису једини подстицај садизма, али „божанствени маркиз“, као човек Епохе просветитељства – доктринер, у свом жанру је, вероватно, јединствен; он не забавља, он васпитава, он је чврст у уверењу да природа обавезује човека да чини зло, и то не треба да буде програмирано зло, већ спонтано, које одговара његовим тренутним нагонима.
И ево, коначно, де Сад из подземља, из свог безименог гроба (таква је била његова воља: да гроб остане безимен), досегао је до сада живих: „Острво Епштајна“, то колективно стваралаштво „најпрогресивнијег“ дела западне елите, реализовало је његов „програм“ и чак га умножило – убиства, као што је већ речено, маркиз није охрабривао, иако их је допуштао у случајевима ако су била „емоционално оправдана“, а канибализам (још није доказано да је практикован на острву, али постоје озбиљне сумње) наводно није поздрављао. То да „Епштајново острво“ није само још једна ограничена локација (овде би се могао употребити термин из архаичних времена: огњиште или боравиште), указује састав људи који су га посећивали. Из тога се може закључити да је овде управо фокус (у медицинском смислу – жариште упалног процеса) свега евро-америчког, а делимично и светског живота.
Сад је најзанимљивије каква ће бити реакција евро-америчке и светске јавности на информације које и даље пристижу. Први утисак је да је она успорена. То се може објаснити тиме што су очи и уши потрошача информација у значајној мери обучене, а у једном њиховом делу, можда, и упослене ружним стварима које се сад откривају на „Епштајновом острву“. Њих је могуће упоредити с жабом која, ако се стави у споро загревајућу воду, не схвата да је кувају.
Или је, можда, потребан још дубљи пад да би се подигло?
Ех, кад би се све што се дешава на западним меридијанима могло приписати „њиховој нарави“! Нажалост, и становништво наше Богом штићене отаџбине је исто тако изложено садистичким утицајима. Нарочито широко су доступна дела самог Де Сада, као и њихове екранизације, укључујући најскандалозније. Понешто од тога су наши сународници већ повукли, у најгорем смислу те речи.
Докле може довести „васпитање осећања“ по де Саду? Очигледно, до затварања у себе, до растуће дистанцираности једних од других, уопште – до оштећења етичког осећаја. У крајњим случајевима – до напада на част или на живот другог човека. То ће бити друштво хобсовског типа, где је „човек човеку вук“, за укроћивање којег ће бити потребан нови Левијатан.
Или је, можда, наше друштво још увек способно за самообнављање? У сваком случају, у то желимо да верујемо. Његова „тајна“ није толико сложена. Гете је у разговору са Екерманом приметио да у случајевима кад тријумфује зло, то не говори о снази зла, већ о слабости добра.
(rusistina.ru; превео Ж. Никчевић)
