ТРИ ПРИЧЕ ИЗ РУСИЈЕ: НА РАЗМИШЉАЊЕ У ДОБА ВЕЛИКОГ ПОСТА

Фото: Зоран Шапоњић

РЕЦИТЕ НЕШТО ЛЕПО О ДОБРИМ РАЗБОЈНИЦИМА

Олег Жиганков, Филипини (одломак из аутобиографске повести „Акимбо”)

Сећам се да сам једном (средином деведесетих) од Петра Кулакова позајмио његову нову белу „ниву”, како бих превезао тек одштампане примерке часописа из Узловаје. Наша стара „копејка” опет је била у квару. У „нивином” резервоару није било много бензина и било га је још и мање након што сам обишао неколико бензинских пумпи где сте за разне производе или додатну накнаду могли некако допунити гориво. Бензина, међутим, није било. Нигде. После извесног колебања, Аљона и ја смо одлучили да ипак отпутујемо. Аким (син) је остао са дедом и баком, а ми смо натоварили часописе у приколицу и кренули. Сензор је већ тада показивао да је ниво бензина на нули, али смо ипак успели да пређемо десетак километара пре него што се аутомобил зауставио.

Покушавали смо да зауставимо аутомобиле који су пролазили поред нас; међутим, или се нико није зауставио, или су се заустављали, али нам нису дали бензин. Почело је да се смркава када сам приметио да се приближава нова „деветка ” Нисам желео да се тај аутомобил заустави и окренуо сам се у страну, као да тек тако стојим на том месту. Зашто нисам желео да се заустави? Већ сам писао да су се током тих година у таквим аутомобилима возили криминалци, а ми смо били прилично рањиви. Нова „нива” коштала је живота неколико људи. За такав аутомобил се у то време страшне инфлације могло добити и до петнаест хиљада долара! Силно сам се надао да се неће зауставити. Међутим, зауставили су се.

У аутомобилу су била четири снажна момка у кожним јакнама. Није могло бити никакве сумње у то ко су они. Упитали су нас, у чему је наш проблем. Ја сам им, на карактеристичном језику, објаснио да смо остали без бензина. Тада је један од момака, који је седео на задњем седишту, изашао и руком ми показао да седнем на његово место. Сео сам, а сео је и он. Тако сам се нашао између двојице „кримоса”. Аутомобил се окренуо и пошао назад, према Узловаји. Покушао сам да заподенем разговор с момцима, али нико није ни реч прозборио. Само је из звучника допирала нека шансона. А аутомобил је ишао све даље и даље. Најзад је, после седам километара, скренуо у шуму. Био сам уверен да ми је куцнуо задњи час. Довезли су ме у шуму, тихо ће ме преклати, а онда се вратити и узети „ниву”. И то је све. Никада више нећу видети ни Акима, ни Сашењку. А шта ће се догодити са Аљоном, која је остала да чека у „ниви”? Било ми је страшно чак и да помислим!

Возимо се по шуми. Пут је страшан, рупа до рупе. Нигде не могу да побегнем: и са једне и са друге стране седи снажан момак. И ево, испред нас је нека стражара. Ауто се зауставио, момци су изашли, па сам изашао и ја. Иза стражаре је, на високој платформи, стајао огроман гвоздени резервоар, не мањи од тоне. Један момак је ушао у стражару, изнео оданде канту од двадесет литара и до врха је напунио бензином из тог резервоара. И све је то урадио – не изговоривши ни реч! Затим смо сели у ауто – распоређени исто онако као и пре, и кренули смо назад.

Путовање ми је сада било далеко пријатније и почео сам да им причам о Богу којем служим. Они су ме ћутке слушали и пушили. Стигли смо до „ниве”, насули су свих двадесет литара и ни копејку нису узели. А двадесет литара бензина је у то време било непроцењиво! „Хајде, брате, путуј”, рекли су ми на растанку и отишли. Тек тако!

Аљона, која ме чекала у „ниви”, већ је сматрала да ме је сахранила! Ни сам нисам веровао да ћу остати жив, посебно када смо зашли у шуму. Само сам седео и молио се. Тако су чак и криминалци тада учествовали у делу Божијем!

„АНЂЕО” У РЕЈОНУ ГРОЗНОГ

Светлана Лихадједова, Ставропољ

Све се догађало у предратној Чечено – Ингушетији, пре Првог чеченског рата. Борбених дејстава још није било, али је руска војска већ била распоређена на свим главним трасама. Грозни је живео у напетој атмосфери. Руске породице масовно су продавале станове и куће и одлазиле. Ко није могао или није хтео да оде, могао је да види како се нормалан ток живота у граду успорава и зауставља и да бива замењен неким болесним и страшним расположењем.

Не бих, међутим, хтела да причам о томе, иако стално благодарим Богу што је моју породицу сачувао у животу. Десило се нешто, што је истовремено и интересантно и чудно. Све до сада размишљам, да ли је то био анђео, којег нам је Отац послао као помоћ у безизлазној ситуацији?

Једном приликом, током зиме, у петак увече, моје три колегинице и ја одлучиле смо да за празнике одемо кући. Тако смо увек чиниле, али једну ствар нисмо узеле у обзир: аутобуски саобраћај већ је био поремећен и оставили су нас у суседном селу, које је од нашег удаљено око двадесет минута вожње. Било је ледено и падао је мрак, а ми смо стајале на станици, дрхтећи од хладноће и страха и схватајући да аутобус неће доћи. Нисмо знале шта да радимо, нигде нисмо могле да одемо – само смо стајале, дрхтале и плакале. Не памтим да ли сам се молила или нисам (у то време сам тек почињала да се тихо приближавам Богу), али Он је помогао. На егзотичан начин.

Изненада је иза кривине изронила нека старудија на точковима која се силно тресла и чија се врата нису могла потпуно затворити. Била је покривена са пола метра снега и чинило се као да је аутомобил до тог тренутка стајао на некој хрпи блата. „Чудо” нам је пришло и један млади Рус је, отворивши врата, понудио да нас одведе до нашег села. Рекао нам је да он станује једну станицу ближе, али да ће нас одвести и затим се вратити. Ускочиле смо унутра, захваљујући овом момку.

Никада нећу заборавити како смо путовали. У возилу није било ниједног седишта, осим оног за возача, због чега смо седеле на гвозденом поду аутомобила. Расклимана врата смо придржавале рукама и ауто се сав тресао док се кретао, тако да смо, уместо уобичајених двадесет минута, путовали два пута дуже. Нико нас није заустављао и срећно смо стигли у наше село. Захвалиле смо се „спаситељу” и отрчале својим кућама.

Сећала сам се тог момка током целе зиме, а у пролеће, када сам са оцем пошла на имање, изван села, доживела сам шок. Видела сам онај исти аутомобил, бачен у јарак, недалеко од места где нас је возач искрцао. Чинило се да је ауто, након што смо се ми разбежале, једноставно сишао с пута, у поље, и да је, тако одбачен, ту и остао. Од тада је прошло више од двадесет година, а ја још увек размишљам: шта ли је то било? Да ли је то био стварни млади Рус са аутом, или анђео? Надам се да ћу на небесима сазнати!

ЧУДА НА КРИВИНАМА

Димитрије Мињин, Степногорск (Казахстан)

Нечиста сила

Родио сам се у малом граду. Град је у совјетско време био војни, затворен за посете. Родитељи су радили у фабрици.

После распада Совјетског Савеза, отац је отпутовао у печалбу, али је после неког времена убијен. Ја сам тада изгубио свако осећање одговорности према породици. Мама је радила, покушавајући да нас прехрани, а ја сам правио свакакве глупости. Кад сам напунио петнаест година, у време када су готово сви моји пријатељи постали наркомани, имао сам среће и прешао сам у спортски интернат. Управо тамо сам се и сусрео са Богом. Није, међутим, све било тако једноставно…

Због напорних тренинга нарушио сам здравље и мој тренер ми је предложио да одем код локалног екстрасенса. Екстрасенс је у мени нашао „урок” и „скинуо” га. Одмах сам осетио да ми је боље, рука се опоравила. Испоставило се, међутим, да се за то мора платити…

Схватио сам да овде немам посла са Богом, него са неком другом силом… Прешавши у интернат, у својим собама смо окупљали другове и гледали смо филмове. Филмове страве. Гледали смо их дан, два, три, недељу дана. Затим су у нашој соби и без тих филмова почеле да се догађају страхоте. Најпре је почео да лети  мој јастук, али сам помислио да је то нека шала. Затим су почеле да падају књиге. Закључио сам да то чини мој друг, с којим сам делио собу. Међутим, то није био он! Он је спавао. Почео сам да губим сан. Било је неразумљиво ко и како све то чини.

Страх је постајао све већи. Друг и ја смо одлучили да одемо у цркву и да донесемо освештану водицу. Узели смо цео литар. Први пут у свом животу почео сам да вршим, да тако кажем, „свештене” дужности. Освештао сам собу онако, како сам замишљао да треба учинити. Изнад узглавља сам поставио пола литра преостале воде. Неко нам је дао икону.

Током ноћи догодило се нешто, што је за мене било страхотно. Посуда са водом је узлетела, лебдела изнад мене и онда се на мене излила. Обузет ужасом, отишао сам у другу собу. У оној, првој соби, остао је да спава мој друг. Ујутро је дошао и рекао да је током ноћи икона пала на мој кревет и почела да гори. Њега је пробудио дим. За мене је то био веома важан тренутак. Тада сам схватио да сам апсолутно незаштићен пред том силом. Повезао сам то управо са обраћањем екстрасенсу.

Убрзо потом мој друг је отпутовао на такмичење у Кореју. Чудно је то што су у оквиру „културног програма” њихову делегацију одвели у једну цркву, где су им пастори – Корејци поклонили Библије на руском језику.

Допутовао је из Кореје и ја сам на његовом кревету видео две прекрасне Библије – једну од њих дао је мени да је прочитам. Открио сам Свето Писмо, наишао сам на Књигу прича Соломонових и – једноставно се заљубио у њу. Сматрао сам да је прекрасна и интересантна. Прочитао сам је више пута. За друге књиге из Библије сам због нечега мислио да их нећу разумети, да су некако компликоване. Тада сам почео и да се молим. Сам у соби. Почео сам да се молим молитвом „Оче наш”. Нисам знао ни како, ни шта – како сам могао, тако сам се и молио.

Када сам за распуст из интерната дошао кући, осетио сам да ми је неопходна црква. Не могу да се сетим ко ми је дао адресу једне оближње црквене општине. Одлучио сам да одем тамо; обукао сам шортс и обуо патике (нисам знао у чему да одем у цркву, јер никада раније нисам тамо ишао). Стигао сам – а тамо су људи некако празнично одевени. Атмосфера је посебна. Тамо се налазило четрдесетак људи. Било ми је тако пријатно: осетио сам да је то мој дом!

Парализован

Сада је 2002, имам двадесет једну годину, већ сам се крстио, идем у цркву, намеравам да се оженим. Радим као тренер – тренирам и сам тренирам децу. Једном приликом сам с вереницом шетао низ улицу и у том тренутку се десило нешто страшно. Управо ту, на улици, ја сам се парализовао. Лева страна ми је омекшала, било ми је веома лоше. Осећао сам као да ми је у мозгу нешто пукло.

У болници ме испитују и виде да је дошло до пуцања крвних судова у мозгу, у десној хемисфери. Сви су зачуђени, пошто сам био прилично снажан и здрав. Лекар ме пита да ли сам користио „допинг” и тако даље, и тако даље, али не могу да поставе дијагнозу. Уопштено, имао сам велике проблеме.

Осећам да мој живот више неће бити потпун, да нећу имати деце. Лева страна је парализована. Тако је прошла прва, друга, трећа недеља у болници. Лекови су скупи и бескорисни. Допутовале су моја мајка и сестра, да би ме одвеле у велики дијагностички центар у Новосибирску.

Око мене се окупљају сви моји пријатељи, познаници из цркве, моја мајка и сестра. Долази свештеник, да би извршио молитву и помазање.

Господ ме на посебан начин припремио за то. Када сам читао јеванђелске повести, схватио сам и, на неки начин, постао посебно свестан да је Исус и данас реалан и да се на месту болесника који се сусрећу с Њим могу наћи и ја. Ја сам – онај губавац, она крвоточива жена… ја сам то тако замишљао и био је то утицај Светога Духа: Он ме постављао у те ситуације, и ја сам те јеванђелске повести преживљавао као своје личне доживљаје.

И ево, молитва, помазање, и чудно је што се код мене појављује осмех: први пут се и на једној и на другој страни види да се осмехујем. Осетио сам силу у руци и устао сам. То се догодило одмах и пред свима, тог истог дана, у року од десет минута, и ја сам осетио како ми је пријатно и како сам добро. У том тренутку сам био здрав, апсолутно здрав. Почео сам да пратим вереницу до куће, сутрадан сам већ могао и торбе да носим. Након једног дана стигли смо у дијагностички центар, погледали су мој мозак и испитали га – а моји крвни судови читави, све је идеално! Другим речима, Господ је извршио ту операцију! Чудесно… Имам снимке мозга пре и после.

Након тога, мој живот се много променио. Када су, после свега, лекари почели да ме испитују, видели су да постоје трагови отрова од крпеља који ме ујео, а што је изазвало парализу и пуцање можданих крвних судова.

Када сам стигао кући, ја сам, наравно, на све гледао другачије и био сам бесконачно благодаран нашем Господу Исусу Христу за такво исцелење, за живот који ми је Он дао, за нови живот. Радио сам као тренер и схватао да то није оно чиме би требало да се бавим, чему би требало да посветим свој живот. После годину – годину и по постао сам свештенослужитељ (позвали су ме да служим у Казахстану). Био је то преломни тренутак у мом животу.

ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ