Владимир Умељић: ЖИВОТ ЈЕ… ЈЕДНА ПАРАБОЛА?

Парабола је по дефиницији, као што је познато, „једно кратко поучно приповедање, које се односи на живот и које читалац мора сам да дешифрује, јер се њена порука крије између редова“.

Нисам сигурно први а камоли једини који мора да констатује, да наше време све више подсећа на оно пре светских ратова, при чему су средства за (само)уништење данас далеко ефикаснија. Никада се не може довољно апеловати на здрав разум и надати се да ће он ипак преовладати.

Учестали ратови, закон џунгле, болесне фантазије водећих светских политичара о овладавању читавим светом, множење мултимилијардера по цену масовне глади широм земљине кугле, претња климатске катаклизме, растући егоизам и следствено онечовечење „нормалног“ човека…

А при томе сви људи живе на једној планети, седе у истом чамцу. Или возу.

Доњи редови нису тешки за дешифровати, јер то је наш живот одевен у параболу.

Био једном један воз…

Кретао се дању и ноћу, пролазио кроз дубоке тунеле и поврх високих надвожњака, кроз сва годишња доба, по сунцу, киши и снегу, праволинијски, кроз кривине, узбрдо и низбрдо. Стајао је на станицама, људи су се укрцавали и силазили са њега, свако на својој последњој станици.

Воз је убрзавао и успоравао, каткад су шкрипале кочнице, дешавали су се повремено и удеси, застоји и чула се упозоравајућа сирена. Воз као воз. Људи су се упознавали, разговарали, смејали и понекад свађали. Неки су се заљубљивали а било је и џепароша, мамипара, шибицара и сецикеса.

Кондуктери су били у униформама, сличним полицијским, људи који су се старали о безбедности били су пре војнички униформисани, одела контролора су подсећала на стандардну одећу политичара а самозвани пророци, тумачи снова и гатаре су себе називали уредницима, новинарима, репортерима…

Они су заправо били продавци, међу којима су се нарочито истицали они, који су успешно крчмили шарене лаже, увијене у разнобојне светлуцаве обланде и украшене шареним тракама и растегљивим концима.

Нису недостајали ни жонглери сваке врсте, молери и ћате, клесари и тесари, фотографи и текстописци. Они су себе гласно називали уметницима, за разлику од кувара, пекара и посластичара, који су пре ћутке обављали своје делатности.

Неки су дизали тегове, други кројили хаљине, трећи по читаву ноћ посматрали звезде.

Било је и оних, који су окупљали децу око себе, држали им предавања о свему и свачему, забављали их и досађивали им, прекоравали их и хвалили, старали се о њиховим бригама и разбибризи.

А ако би неко из било ког разлога занемоћао, ту су били они у белим мантилима, са шприцевима, стетоскопима, разнобојним флашцама и зубарским бушилицама у џеповима, увек набране коже на челу и охоло дигнуте главе.

Људи као људи, нема чега нема.

Тако је међу њима било и поштених, искрених, спремних да помогну, пруже руку, саслушају, посаветују, саучествују, утеше. Па и да се и за друге помоле. Не сувише много њих, али ипак, нема чега нема када је много људи у једном возу. А има нас разних…

На њих су контролори, кондуктери, безбедњаци и продавци шарених лажа иначе нарочито обраћали пажњу, држали их под оком, вероватно јер су се разликовали од већине, то је увек сумњиво, јер тешко предвидљиво.

Када наиме неко подреди сопствени интерес туђем, не, ту мора да се нешто баш дебело ваља иза брда. А интерес духовно униформисане већине путника захтева да физички униформисани увек будно пазе на сва сумњива лица, која би могла да поремете устаљени ред и мир.

А то је увек опасно у затвореном простору, у возу, где су сви упућени један на другога.

Када би се неко попео у воз, било је увек оних, који су веровали да су чули из затворене кабине машиновође нешто што је звучало као „довођење“ или чак „рођење“. Али такви танани слушаоци су били врло малобројни, ретки и некако другачији.

А машиновођу ионако још нико није видео, да…

Свако је силазио на својој последњој станици, воз је ишао даље и они су се губили из вида, одлазили некуда, у непознато. Путници су им махали, опраштали се, понеко је одмах почео са оговарањем и трачарањем а понеко би пустио и сузу. Било је ожалошћених и равнодушних, озлојеђених и незаинтересованих.

Било је помало чудно да на станицама никада није било железничара, скретничара или продаваца новина, слаткиша и освежавајућих пића. Или пак људи, који испраћају или дочекују своје, чак ни просјака или беспослених зазјавала.

Но људи као људи, човек се на (скоро) све навикне а воз иде даље…

Чудно је такође да се стално много више људи пење на воз него што силази са њега, да тескоба расте, па се чак и дешава да понестане бензина за упаљаче и почну да колају гласине, да би једном и грејање могло да постане недовољно за све путнике, да би шта више и хлеб и вода могли да замањкају.

Но то су гласине, вероватно их шире они тзв. поштени и искрени.

Тако да је не тако давно једна фина дама одбрусила једној очигледно сиромашној многочланој породици, чија деца су исувише гласно јадиковала да су гладна – е ако немате хлеба, онда једите колаче! Ако немате воде, пијте шампањац!

И за то добила снажан аплауз од контролора, кондуктера, безбедњака и продаваца шарених лажа. А она на то баш филозофски одвратила – није баш да сит гладном не верује, али…

Закључно је помало чудно да ама баш нико од путника никада није видео машиновођу, што наравно храни све могуће теорије завере, као нпр. да њега заправо више нема, да је напустио воз, те да ће исти кадтад да исклизне из шина и да ће све отићи у бестрага, униформисани и цивили, богати и сиромашни, гладни и сити, сви…

Али тако је то са беспосленим бадаваџијама, стално измишљају нешто ново.

Но постоји и у том невероватном случају једна само рационална утеха, постоји наиме могућност да наша последња станица дође правовремено, дакле пре него што се деси катастрофа, зар не?

Јер живот није никаква парабола, већ борба за моје интересе.

Чему дакле та наклапања о учесталим ратовима, закону џунгле, болесним фантазијама водећих светских политичара о овладавању читавим светом, множењу мултимилијардера по цену масовне глади широм земљине кугле, претњи климатске катаклизме?

После мене потоп? Шта то па има са мном?