Алистер Крук: Иранска стратегија асиметричног рата

фотографија: Wikimedia commons/Hosein Velayati/CC BY 4.0

Америчко-израелски модел вођења рата заснован на ваздушним ударима са безбедне дистанце суочава се са изазовом једне сасвим другачије стратегије – асиметричног рата који је Иран почео да осмишљава још пре више од двадесет година

Америчко-израелски модел вођења рата заснован на ваздушним ударима са безбедне дистанце суочава се са изазовом једне сасвим другачије стратегије – асиметричног рата који је Иран почео да осмишљава још пре више од двадесет година. Ово је кључно имати у виду када се покушава проценити где заправо лежи равнотежа снага у овом сукобу. Не сме се направити грешка да се мешају бабе и жабе – односно ствари суштински различите по својој природи.

Сједињене Државе и Израел испаљују велики број прецизних пројектила са дистанце ка Ирану. Али с којим циљем и каквим учинком? То за сада не знамо.

Оно што, међутим, знамо јесте да Иран има сопствени план асиметричног ратовања – и да је он тек у почетној фази постепене имплементације. Целокупан арсенал иранских ракета још није откривен: ни најновији системи, нити подводни дронови, као ни брзи ракетни чамци опремљени противбродским наоружањем који тек треба да буду распоређени. Стога не познајемо пуни потенцијал Ирана, нити можемо поуздано проценити какав би ефекат имала његова потпуна употреба. Хезболах је већ у пуној оперативној спремности, док Хути (по свему судећи) чекају „зелено светло“ да, паралелно са блокадом Ормуског мореуза, затворе и Баб ел Мандеб.

Корени оваквог иранског асиметричног приступа леже у последицама америчког потпуног разарања централизоване војне командне структуре Ирака 2003. године – као исхода тронедељне масовне ваздушне офанзиве. Кључно питање за Иран након тог рата било је како изградити одвраћајућу војну силу у условима када не поседује – нити може да поседује – ваздушне капацитете упоредиве са америчким. Уз то, Сједињене Државе су, захваљујући сателитима високе резолуције, имале увид у готово целокупну иранску војну инфраструктуру.

Први одговор био је једноставан: што мање војних капацитета оставити изложених погледу „одозго“, из свемира. Њихови кључни елементи морали су бити укопани – и то дубоко, ван домашаја већине бомби. Други одговор био је још радикалнији: дубоко укопане ракете могу, у извесном смислу, постати иранско „ваздухопловство“, односно замена за класичне ваздушне снаге. Управо зато Иран већ више од две деценије систематски развија и гомила ракетни арсенал.

Асиметрични удари

С обзиром на интензиван ирански фокус на развој ракетне технологије, процењује се да та земља производи око 10-12 различитих модела крстарећих и балистичких ракета. Неки од њих су хиперсонични, док други могу да носе читав спектар експлозивних муниција које се могу наводити – како би избегле пресретање од стране противракетне одбране. Највеће ракете лансирају се из дубоко укопаних силоса распоређених широм Ирана (који је по површини упоредив са западном Европом и обилује планинским венцима и шумама). Противбродске ракете, такође, густо су распоређене дуж иранске обале.

Трећи одговор био је проналажење решења за успешну америчку стратегију „шока и застрашивања“ (shock and awe) из 2003. године, која је довела до елиминације командне структуре војске Садама Хусеина. Тако је 2007. године уведена такозвана „Мозаик доктрина“. Суштина ове доктрине била је у томе да се војна инфраструктура Ирана подели на аутономне покрајинске команде – од којих свака располаже сопственим залихама муниције, сопственим ракетним силосима и, где је потребно, сопственим поморским снагама и милицијом.

Командантима су унапред додељени борбени планови, заједно са овлашћењем да самостално покрену војне операције у случају да дође до „обезглављујућег“ удара на престоницу. Ти планови и протоколи активирали би се аутоматски у случају елиминације врховног вође. Члан 110 Устава Ирана из 1979. године даје искључиво врховном вођи команду над оружаним снагама. Нико – ни појединац ни институција – не може поништити или опозвати његове одлуке. Уколико би и нови вођа накнадно био ликвидиран, раније унапред делегирана упутства ступила би на снагу и не би могла бити опозвана ни од једног другог ауторитета.

Укратко, у случају „обезглављујућег“ удара, иранска војна машинерија функционише као аутоматизован, децентрализован систем одмазде који је тешко зауставити или ставити под контролу.

Војни аналитичар Патриша Маринс примећује: „Иран води готово савршен асиметрични рат: апсорбује ударе, стратешки онеспособљава околне базе, уништава радарске системе и одржава контролу над Ормуским мореузом, а истовремено задржава способност лансирања ракета.“

„Сједињене Државе и Израел налазе се у изузетно тешкој ситуацији јер познају само један тип ратовања: неселективно ваздушно бомбардовање, углавном цивилних циљева, док не успевају да униште подземне ‘градове ракета’. Сада се суочавају са стратешки добро позиционираним Ираном који ратује под сопственим условима и у сопственом временском оквиру. Шта је Иран урадио? Усмерио се на отпорност према бомбардовању – и задржао готово читав свој арсенал у великим подземним базама у које су САД и Израел већ уложили огромне количине муниције покушавајући да их пробију“, закључује Маринс.

Још једна важна поука коју је Иран извукао из рата у Ираку 2003. године јесте да је амерички и израелски „начин ратовања“ у потпуности заснован на кратким, интензивним ваздушним ударима усмереним на елиминацију политичког и војног врха, односно командних структура. Рањивост централизованог командног система превазиђена је увођењем „мозаичне“ структуре, која је децентрализовала команду и распршила је на више нивоа – тако да не може бити парализована у случају изненадног „обезглављујућег“ удара.

Још један стратешки увид који је Иран извео из тог рата јесте да су западне војске конципиране за кратке, интензивне ваздушне кампање.

Одговор Ирана, према сопственој анализи, био је да се „игра на дуге стазе“. Стратешка одлука садашњег иранског руководства да се определи за дуготрајан рат непосредно произилази из увида да су западне армије прилагођене брзим, ударним операцијама типа „удари и повуци се“, као и из уверења да је иранско друштво спремније да поднесе терет и последице рата него израелска или западна јавност.

Практична страна одлуке да се рат продужи дуже него што би то, на пример, одговарало Доналду Трампу, своди се пре свега на питање логистике.

Ирански „логистички обруч“

Израел и Сједињене Државе су се у почетку припремали за краткотрајан сукоб. У америчком случају – изузетно кратак: од суботе ујутру, када је извршен атентат на Хомеинија, до понедељка, када је требало да се отворе америчка берзанска тржишта.

Иран је већ у року од сат времена од атентата на Хамнеија активирао унапред припремљени „мозаични“ план и започео нападе на америчке базе у Персијском заливу. Према доступним извештајима, Револуционарна гарда користила је старије балистичке ракете и дронове из производних серија 2012/2013. године. Очигледна сврха масовне употребе ових старијих система била је да се исцрпе залихе пресретачких ракета којима располажу америчке базе у региону.

Паралелно је спровођен и сличан процес трошења израелских пресретачких капацитета. Исцрпљивање противракетних система широм Залива и у Израелу постало је све очигледније, што представља први слој овог логистичког „стиска“.

Други слој чини економски и енергетски притисак, који произилази из контроле Ормуског мореуза – затвореног за „противнике“, али не и за „пријатељске“ државе. Овакво „дозирано“ затварање има за циљ да изазове финансијску и снабдевачку кризу на Западу, чиме би се умањиле економске користи које би рат могао да донесе. Слабљење тржишта значи и слабљење политичке воље за наставак сукоба.

Трећи „притисак“ усмерен је на јавно мњење у Сједињеним Државама. Иранско одбијање прекида ватре или преговора, уз истрајавање на дуготрајном рату, подрива очекивања јавности, доводи у питање постојећи консензус и појачава осећај неизвесности и забринутости.

Стратешки циљеви Ирана?

Шта би, онда, могли бити крајњи циљеви Ирана? Пре свега, уклањање сталне претње војним нападом; затим окончање дуготрајне економске опсаде иранског народа кроз санкције; повратак замрзнуте имовине, као и прекид израелске окупације Газе и палестинских територија.

Могуће је и да Иран тежи да „преокрене“ геополитичку равнотежу у региону Персијског залива, тако што би кључне поморске теснаце и саобраћајне коридоре извео из домена америчке хегемоније и отворио их за несметан пролаз бродова земаља БРИКС-а – без санкција, заплена или блокада од стране Вашингтона. У том смислу, могло би се говорити о својеврсној обрнутој „слободи пловидбе“, у изворном значењу тог појма.

Први циљ Ирана је уклањање сталне претње војним нападом

Јасно је да иранско руководство у потпуности разуме да би успешна примена њихове стратегије асиметричног ратовања могла да преокрене геостратешку равнотежу не само у Западној Азији, већ и на глобалном нивоу.

А шта је са планом Доналда Трампа? Према речима његовог биографа, Мајкла Волфа: „Он нема план. Не зна шта се заправо дешава. Није у стању да формулише јасну стратегију. Он ствара драматичне, неизвесне ситуације – и то у сопственим очима доживљава као врлину: нико не зна шта ће следеће урадити. Сви га се зато плаше – што му даје максималну полугу моћи. То да немање плана постаје његов план.“

Волф ову ситуацију описује метафором Трампа као извођача на сцени: „Он је на позорници, импровизује у ходу и веома је поносан на ту способност – која, треба признати, јесте значајна.“

Даље, Волф овако описује Трампов начин размишљања: „Зауставићемо рат. Покренућемо рат. Бомбардоваћемо их; преговараћемо; захтеваћемо безусловну предају. Ништа се не дешава а да не потекне од њега. А то се мења из тренутка у тренутак.“

У стварности, једини критеријум који је Трампу важан јесте да буде виђен као победник. Јуче је изјавио да су Сједињене Државе „победиле“ у рату – „Победили смо. Добили смо опкладу. У првом сату.“ Међутим, већ за неколико недеља могла би постати очигледнија рањивост такве непредвидивости, уколико цене нафте, берзански индекси и тржиште обвезница крену низбрдо. Трамп, у међувремену, телефонира на све стране у потрази за неким ко би му понудио „излаз“ из рата који је започео – и то такав који би могао представити као победу.

Али, Иран такође има реч о томе када ће се рат завршити. А према сопственим изјавама — тек су почели.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард