Три расплета: Како ће завршити рат у Ирану?

фото: Wikimedia commons/Avash Media/CC BY 4.0

У наредном периоду, исход рата ће бити одређен двема стварима: опстанком иранске државе и њеном способношћу да наноси асиметричне ударе кроз блокаду мореуза и нападе на инфраструктуру у Заливу. Из тога се јављају три могућа исхода сукоба

Као и већина људи на западној хемисфери, пробудио сам се 28. фебруара затечен бујицом снимака, извештаја и гласина које су стизале са Блиског истока. Сједињене Америчке Државе и Израел извели су током ноћи изненадни напад на Иран (након што су се тржишта затворила за викенд), засипајући иранске циљеве масовним ваздушним ударима.

Према израелским извештајима који су касније потврђени, врховни вођа Ирана, Али Хамнеи – дугогодишња кључна фигура регионалне политике – био је мртав. Неколико сати касније, Иран је узвратио ракетним нападима на мете широм региона, укључујући Израел, америчке базе и државе Залива. Игра је почела.

У недељама које су у међувремену протекле, рат са Ираном прати аналитичка пометња која постаје готово неухватљива. У извесном смислу, то је већ уграђено у сам сукоб, имајући у виду његове актере. Израел је, благо речено, контроверзна држава која заузима несразмерно велики део пажње у Сједињеним Америчким Државама. У зависности од тога кога питате, Израел је или пророчки одређен политички изасланик Свемогућег Бога, који Сједињене Државе имају свету обавезу да бране, или отворено злонамеран паразит који манипулише америчком владом комбинацијом финансирања кампања, верских обмана и уцена.

Све је то и само по себи довољно проблематично и неминовно замагљује разговор о томе зашто и на који начин се рат води. Да ствар буде још гора, администрација Доналда Трампа показала се необично слабом у комуникацији и саопштавању мотива и конкретних циљева овог сукоба.

У року од једва недељу дана изношена су образложења која су се кретала од потребе да се предупреди ирански први удар, преко уништавања иранских конвенционалних ракетних капацитета, спречавања иранске нуклеаризације, обезбеђивања иранских природних ресурса, превентивног деловања уочи иранске одмазде након израелског првог удара, па све до – наравно – промене режима.

Питање циља

Уопштено говорећи, није било прецизности око тога да ли је циљ потпуно уништење иранске државе или тек њено „обеззубљивање“ – разарањем ударних капацитета и индустријске базе. Да ствар буде још сложенија, многи од мотива које је износила администрација Доналда Трампа директно су противречили изјавама њених кључних чланова.

Док је државни секретар Марко Рубио тврдио да су Сједињене Државе биле принуђене да делују због израелских планова за напад на Иран, Трамп је, прилично неубедљиво, изјавио супротно – да је управо он натерао Израел на тај корак. Званичници Пентагона су, у међувремену, саопштили Конгресу да немају доказе да је Иран планирао превентивни напад.

Међународна агенција за атомску енергију тврди да Иран уопште нема структурисан програм нуклеарног наоружања

Наравно, ирански нуклеарни програм је у Вашингтону увек повод за забринутост, али изненадна узбуна због наводне иранске нуклеаризације је у супротности са самоувереним тврдњама да су прошлогодишњи удари на постројење за обогаћивање у Фордоу вратили тај програм годинама уназад. Истовремено, Међународна агенција за атомску енергију тврди да Иран уопште нема структурисан програм нуклеарног наоружања, што би било у складу са фатвом покојног Хамнеија којом се забрањује поседовање нуклеарног оружја.

Стога не чуди што се готово нико не може сагласити око тога шта се заправо дешава. Чињенична основа рата је фрагментарна и неуједначена, па ствара неку врсту геостратешког Роршаховог теста у којем свако види оно што жели да види.

Најватренији евангелистички ционисти у Сједињеним Државама (попут Рафаела Едварда Круза) у свему виде верски надахнут крсташки поход за безбедност Израела. Мање занесени посматрачи у томе препознају још једну демонстрацију чврсте спољне политике администрације Доналда Трампа, којом се уклања дуготрајна безбедносна претња. Скептици према Израелу крећу се у распону од разумне тврдње да је америчка спољна политика делимично под утицајем Израела, па све до апсурдних идеја да је Трамп уцењен некаквом магловито дефинисаном спрегом Мосада и Епстина.

Многи Трампови бирачи, иако подозриви према ратовима, једноставно сматрају да је председник заслужио њихово поверење; спремни су да се надају најбољем исходу и да своје сумње оставе по страни у случају победе. Коментаторска сцена „Отпора“, окупљена око Њујорк тајмса и сличних медија, добија још једну потврду за своју тезу о поремећеној, милитантној, квазифашистичкој Трамповој администрацији.

Коначно, најоштрији критичари и противници америчке империје готово злорадо посматрају оно што доживљавају као охолу америчку ратну машину која је коначно сама себи поставила замку, започињући рат за који верују да га Иран уверљиво добија.

Мој приступ овим питањима прилично је другачији и полази од претпоставке да су Израел, Сједињене Државе и Иран у суштини прилично „нормалне“ државе, превасходно усмерене на безбедност и увећање сопствене моћи. Израел је, додуше, специфична држава, обележена оним што сам назвао есхатолошко-гарнизонском идеологијом, и има несразмерно велики утицај у америчкој политици, али су његове могућности знатно ограниченије него што то претпостављају и његови највећи поклоници и најжешћи критичари.

Он није ни „Божје мило чедо“, нити проклети извор свих наших невоља, већ држава која пре свега настоји да обезбеди сопствену сигурност и ојача свој регионални положај у односу на супарнике. Слично томе, Иран – иако јединствена клерикална држава – ипак остаје држава.

Ако прихватите ову полазну претпоставку – да се, у коначници, суочавамо са три државе које можемо разумети на тај начин – верујем да се низ догађаја сасвим лепо уклапа и да га можемо пратити корак по корак. Да ли ће нас тај низ одвести тамо где желимо, сасвим је друго питање.

Бибијев поход

Дуготрајно непријатељство између Ирана и израелско-америчког блока трајна је одлика регионалних односа и не захтева посебан увод. Кључно питање које треба да покрене сваку расправу о рату са Ираном није толико „зашто“, већ пре свега: зашто баш сада?

Да бисмо на то одговорили, потребно је да се присетимо догађаја који су током последњих неколико година довели до овог рата, почев од операције Хамаса у Израелу, седмог октобра 2023. У годинама које су уследиле, Израел је кренуо у својеврсни геостратешки „крвави поход“ против регионалних претњи и ривала. Те операције нису само резултирале ликвидацијом читавог низа високорангираних противничких кадрова, већ су и разориле жаришта на израелским границама и ставиле Иран у дефанзиван положај.

За Американце који често нису упознати са кључним актерима и политичким фракцијама на Блиском истоку, ови догађаји се лако сливају у једну нејасну целину. Посматрано у целини, међутим, израелски успеси у последње време заиста су упечатљиви. Од краја 2023. Израел је ликвидирао велики део врха Хамаса, укључујући Јахју Синвара, Мухамеда Синвара, Марвана Ису, Салеха ал-Арурија, као и шефа политичког крила Хамаса, Исмаила Ханијеа, који је убијен у Ирану.

У Либану су елиминисани бројни кључни људи Хезболаха, укључујући дугогодишњег лидера Хасана Насралаха, високе команданте попут Фуада Шукра, као и шефа Централног савета Набила Каука – да и не причамо о разарању теренске командне структуре у злогласним операцијама са експлозивним пејџерима. Коначно, Израел је ликвидирао и известан број високих иранских официра, укључујући генерале Револуционарне гарде као што су Мохамед Багери, Амир Али Хаџизаде, командант Кудс снага Есмаил Кани и шеф гарде Хосеин Салами, у ваздушним ударима од прошлог јуна.

Ова импресивна серија „обезглављивања“ поклопила се са разарањем Газе и падом Асадове владе у Сирији. Ово друго је било посебно значајно, јер је не само уклонило важног иранског савезника са сцене, већ је и озбиљно нарушило иранске везе са прокси-актерима попут Хезболаха, стварајући својеврсну изоловану „тампон-зону“ између Ирана и Либана.

Ова расправа лако може склизнути у другом правцу. Усредсређеност на хуманитарну катастрофу у Гази и огроман број жртава је разумљива, а израелски „лов на главе“ лако призива слике мучеништва, при чему противници Израела често тумаче да је Тел Авив упао у замку ликвидирајући личности попут Синвара и Насарлаха.

Клијент-патрон веза

То, наравно, може бити занимљиво за некога. Оно што је, међутим, кључно јесте да је Израел успео да систематски ослаби противничко руководство и озбиљно уздрма стратешки положај Ирана, уз релативно мале трошкове на својој страни. Ирански осветнички удари у такозваном „Дванаестодневном рату“, иако медијски упечатљиви, очигледно нису успели да обнове одвраћање у корист Ирана. Израелски „крвави поход“ не само да је гурнуо Иран у дефанзиву разбијањем његових савезничких мрежа, већ је и наговестио модел по коме би и сам Иран могао бити доведен на ивицу.

Па зашто баш сада? Одговор је, чини ми се, прилично једноставан: Иран је, након израелског низа удара и урушавања своје позиције у Сирији, деловао рањиво као никад раније. Суочени са избором између покушаја да сада, уз америчку подршку, нанесу одлучујући ударац Ирану, или да му дозволе да обнови снагу, Израелци у суштини нису имали праву дилему. Моментум њихових недавних успеха природно их је увео у овај рат.

Зашто баш сада? Одговор је, чини ми се, прилично једноставан

За Сједињене Државе, укључивање је било практично унапред одређено. Оног тренутка када је израелска влада саопштила своју решеност да делује, Вашингтон се нашао пред избором између раног учешћа или препуштања контроле над током догађаја, уз чекање иранске одмазде. То, опет, и није био прави избор: било је очигледно пожељније задржати контролу над темпом и задати што снажнији могући први удар.

На први поглед, то као да потврђује примедбу да је америчка спољна политика у великој мери „заробљена“ израелским интересима, уз пратећи осећај да је моћна Америка сведена на улогу клијента Тел Авива. Истина је да Израел има несразмерно велики утицај у америчкој политици и значајне полуге којима може подстаћи америчко војно ангажовање.

Но, ако ми је дозвољено да одиграм улогу „ђавољег адвоката“, ипак треба приметити да овај однос није ништа нарочито необично. Напротив, клијентске државе (попут Израела) често имају значајан утицај на своје веће и моћније савезнике (попут Сједињених Држава), јер могу да изазову безбедносне кризе које приморавају покровитеља да реагује. Британски патриоти су 1914. могли да негодују што Уједињено Краљевство бива увучено у рат због обавеза према Белгији, али то није суштински мењало однос моћи између Брисела и Лондона. Слично томе, ни Русија није била играчка српске владе, иако је ушла у рат због Србије.

Идеја да би Сједињене Државе могле остати потпуно неутралне у високоинтензивном сукобу између Ирана и Израела никада није била реална, посебно имајући у виду велику вероватноћу да би Иран на израелски напад узвратио ударима по америчким базама у региону. Израел и Сједињене Државе чине, хтели ми то или не, чврсто повезан блок на Блиском истоку, тако да израелске војне акције готово неизбежно повлаче и америчко учешће. Уз довољно чврсту одлучност Израела да делује, то учешће може бити и превентивно.

Имајући у виду успехе које је Израел постигао током последње две године – обезглављујући и „обеззубљујући“ иранске савезнике, посматрајући распад сиријске државе и наносећи ударе самом Ирану без ефективног обнављања одвраћања са иранске стране — јасно је да су израелски лидери проценили да се указала прилика да се Ирану нанесе тежак, можда и коначан ударац: елиминацијом врха режима, уништавањем значајног дела ударних капацитета и индустрије, те слабљењем или уништењем противваздушне одбране.

Израел је недвосмислено исказао намеру да делује у ономе што је видео као кључни „прозор прилике“, а његова акција је превентивно повукла и америчко учешће. Свако разумевање непосредног повода за овај рат мора, стога, почети не од бизарних теорија о „црвеним јуницама“, већ од Бибијевог вишегодишњег „крвавог похода“, који је истовремено створио услове за коначно слабљење иранске државе и понудио модел како се то може извести.

Бомбардовање вакуума

С обзиром на одлуку израелско-америчког блока да делује – и то одмах – обриси саме војне операције почињу да се разазнају. Уопштено говорећи, прве ударе на Иран можемо поделити у две шире категорије: удари на режимске и удари на војне циљеве, са двоструким циљем да се иранска држава „обеззуби“ и „обезглави“. Иако то можда није одмах очигледно, ова два циља су тесно повезана и номинално се међусобно подржавају.

Досадашње ударе карактерише снажан фокус на деградацију иранске противваздушне одбране и способности за одржавање обима напада – што подразумева не само гађање лансера, већ и складишта и производних објеката за ударне системе. Првих неколико дана напада – током којих је утрошено хиљаде комада муниције – постигли су се успеси у смањењу обима иранских могућности за напад, али је тај напредак успорен како су Иранци преусмерили напоре на очување платформи за ланирање.

Деградација иранске ПВО донела је доминацију у ваздуху – дефинисану као значајну предност у ваздуху и приступ непријатељском ваздушном простору – али Иран и даље задржава нека средства одбране која онемогућују потпуну ваздушну супремацију, која се генерално дефинише као немогућност непријатеља да омета ваздушне снаге у оперативном подручју.

Кључно питање које мора бити јасно разјашњено јесте да ли се иранске ударне способности и противваздушна одбрана уништавају у контексту оперативних или стратешких циљева. Ово можда звучи као цепидлачење, али молим читаоца за стрпљење. Оно што разматрамо јесте да ли се иранске способности деградирају трајно, у оквиру доследног тренда, или су само привремено потиснуте. Разлика између овога је значајна.

Обим иранских удара је очигледно опао, иако Иран и даље лансира ракете и дронове на стабилном основном нивоу. До одређене мере, то је и последица иранске одлуке да очувају лансере и избегну претерано излагање својих ресурса, као и „логистике последње фазе“, када им је тешко преместити средства до лансирних позиција у условима непријатељске ваздушне супремације.

Ефективно потискивање иранских ударних способности било би веома корисно за смањење терета за израелско-америчку противваздушну одбрану и омогућило би наставак ударне кампање на Иран. Међутим, то не би трајно неутралисало иранско одвраћање нити омогућило несметане израелске ударе на режимске циљеве без страха од одмазде.

Другим речима, потискивање иранских ударних система има оперативне последице на кратак рок, док би масовно смањење њихових капацитета значило ефикасно „обеззубљивање“ државе, уништење основе за будуће одвраћање и дугорочну могућност Израела да делује без ограничења. Штавише, уништење иранских ударних способности представља самосталан ратни циљ, нарочито за Израел, док је потискивање ударне активности оперативна мера у служби постизања других циљева.

Истовремено, режимски циљеви у Ирану били су снажно нападнути. Убиство Хамнеија, наравно, представља „врхунац“ из израелске перспективе, али ова акција се ту није зауставила. Током ноћи 16/17. марта, у ваздушним ударима је убијен шеф Националног савета за безбедност Ирана, Али Лариџани. У међувремену, син Алија Хамнеија и наводни наследник на месту врховног вође, Моџтаба Хамнеи, према различитим изворима, се налази у коми, недостаје му нога, деформисан је или пак, како се тврди, геј.

Удари на иранске режимске и војне циљеве формирају међусобно подржавајућу спрегу повратних ефеката, осмишљену да покрене спиралу деградације ширих капацитета иранске државе. Односно, деградирање иранске противваздушне одбране и ударне способности омогућиће израелско-америчке ударе на режимске циљеве без ризика. На папиру, потпуно „обеззубљен“ и беспомоћан Иран, без способности за узвратне ударе и без функционалне ПВО, може се гађати по вољи, а држава може бити гурнута до саме ивице провалије кроз континуиране ударе на високе кадрове.

Иран и даље лансира ракете и дронове на стабилном основном нивоу

Са друге стране, удари „обезглављивања“ осмишљени су да поремете иранско командовање и контролу и деградирају организовано вођење борбе, тако да се војни циљеви могу систематски лоцирати и исцрпљивати. Да употребим једну „рептилску“ аналогију: змија без зуба може се безбедно држати, а змија која је покривена по глави може се безбедно „обеззубљивати“. Ово је основна логика.

То нас доводи до прилично расутог и неуједначеног представљања америчких ратних циљева, нарочито када је реч о порукама које долазе из Вашингтона. У најмању руку, те поруке су биле све само не доследне. У почетку, председник Трамп је изражавао наду да ће се ситуација у Ирану одвијати по узору на Венецуелу – да ће муњевито „обезглављивање“ режима довести до формирања нове руководеће групе у оквиру постојеће државне структуре, мада у потпуности прилагодљиве америчким захтевима.

Потом је уследио извесни осећај збуњености због тога што је иранско руководство постало недефинисано и флуидно, уз чувену опаску да су људи који су важили за могуће наследнике – убијени. То је затим уступило место млако формулисаном позиву на устанак, као да се рачунало на то да ће ирански народ сам обавити посао. Данас, Трамп изражава разочарање избором Моџтабе Хамнеија и прилично лежерно наговештава да би и млађи Хамнеи могао једноставно да буде убијен.

Ови различити правци делују међусобно противречно, и многи су фрустрирани тиме што Вашингтон не даје јасан одговор на питање да ли тежи промени режима у Ирану. Међутим, може се тврдити да је управо то – сигнал америчке равнодушности према исходу.

За Белу кућу није од пресудног значаја да ли ће постојећа држава пристати на америчке захтеве (за сада лабаво дефинисане као „безусловна предаја“) или ће се једноставно распасти. У оба случаја, унутрашњи хаос и тешко нарушавање државних капацитета требало би да ослабе Иран за читаву једну генерацију. Није ствар у томе да Бела кућа не зна да ли жели промену режима – већ у томе да јој то није нарочито важно.

Америчка стратегија, сходно томе, делује као нешто више од пуке примене силе над вакуумом моћи: бомбардовање се наставља све док се држава не уруши, не капитулира или јој способност да узврати и да се поново консолидује не буде толико разорена да разлика између тих исхода изгуби сваки значај.

Из америчке перспективе, то наизглед обезбеђује флексибилност и ослобађа Сједињене Државе обавезе да се вежу за одређене иранске политичке фракције, облике власти или конкретне актере. Једна од наводних предности јесте и то што се тиме у потпуности заобилази уобичајени спољнополитички апарат. Избегавајући обавезивање за било какав конкретан политички исход у Ирану и усредсређујући се на материјално слабљење државе, Трамп избегава чврсте обавезе и задржава формалну флексибилност. Бомбардовати државу док се не уруши или „не доведе у ред“, а у оба случаја она ће бити трајно ослабљена. Тако је дакле у теорији, на папиру.

Позиција Техерана

Разумевање иранске стратегије, колико год то звучало необично, нешто је једноставније. Израелско-амерички план почива на двоструком настојању да се ирански режим разоружа и „обезглави“, уз бомбардовање вакуума моћи све док оно што из њега изрони не постане безопасно и покорно.

Насупрот томе, Иран следи сопствена два циља: опстанак режима и обнављање одвраћања путем асиметричне ескалације. Сједињене Државе су желеле спринт – сценарио у којем би неколико недеља (или чак свега четири дана) интензивних ваздушних удара бацило Иран на колена. Уместо тога, Техеран настоји да рат претвори у маратон, рачунајући да његов режим има довољно унутрашње кохезије да издржи и надживи израелско-амерички притисак, истовремено постепено дестабилизујући Персијски залив и наносећи асиметричне економске трошкове гушењем саобраћаја кроз Ормуски мореуз.

Срж ствари, као и први јасан сигнал настајуће иранске стратегије, био је масиван ракетни бараж који је Иран у првим данима рата усмерио на циљеве широм залива. Хоризонтална ескалација, која је обухватила и арапске земље домаћине америчких војних капацитета, према речима председника Трампа била је прилично шокантна – иако, реално, није требало да буде. Много се говорило о наглом паду обима иранских удара након тих првих дана, и несумњиво је да је Иран изгубио значајан број лансирних система. Ипак, може се тврдити да такво тумачење промашује суштину иранске ескалационе игре.

Обим лансирања у прва 72 часа практично је гарантовaо велике губитке међу лансирним системима. Огроман број средстава које је Иран распоредио у почетној фази створио је широк и лако уочљив оперативни отисак пред противником са изразитом ваздушном надмоћи, али губитак тих мобилних лансера био је свесно преузет ризик.

Исцрпљивање ПВО капацитета ускоро ће отворити простор за иранске ударе већих размера на енергетску и лучку инфраструктуру

То је било усклађено са иранским припремама за поремећај командовања у раним данима рата – командантима на терену унапред су издата упутства да делују по претходно дефинисаним наређењима. Такозвана „мозаичка одбрана“ у међувремену је донекле прецењена (будући да изгледа да централизована команда и контрола ипак постоје), али суштина је једноставна: Иран је рачунао на прекид у командовању и прихватио губитак великог броја лансирних система како би у првих 72 часа нанео што већи број удара.

Циљ је био снажан почетни удар, чак и у условима нарушене централне команде и губитка команданата, уз хоризонталну ескалацију која би у сукоб увукла не само Израел и америчке базе, већ и државе Залива.

Након тога уследили су континуирани, иако мањег обима, удари чији је циљ постепено исцрпљивање и трошење противваздушне одбране широм залива. У овом тренутку делује да ће Кувајт и Уједињени Арапски Емирати први практично остати без залиха пресретачких ракета, а с обзиром на то да се и Сједињене Државе суочавају са сопственим ограничењима ресурса, брза допуна тих залиха није извесна. Исцрпљивање противваздушне одбране у региону ускоро ће отворити простор за успешне иранске ударе већих размера на енергетску и лучку инфраструктуру.

Ово ће се потпомоћи на текуће напоре да се угуше поморски токови кроз Ормуски мореуз – што је проблем за који Сједињене Државе и Израел имају ограничене полуге деловања. Методе које Иран може да користи како би „запушио“ мореуз релативно су јефтине, а изузетно их је тешко неутралисати; ту спадају поморске мине, брзи чамци натоварени експлозивом и беспилотне летелице.

Потпуно сузбијање таквих средстава захтевало би како инжењеријске капацитете за борбена дејства, којих тренутно недостаје, тако и директно пројектовање војне силе у ирански приобални појас. Није зато чудо што Бела кућа сада грчевито тражи било каквог савезника – чак и Кину – који би могао да помогне у овом захтевном задатку. За сада, међутим, тешко је пронаћи оне који су спремни да се укључе.

Циљ свега овога, из перспективе Техерана, јесте да се спринт претвори у маратон – у коме Иран стеже једну од кључних економских артерија гађајући енергетску и лучку инфраструктуру у Персијском заливу и истовремено гуши поморски саобраћај кроз мореуз. У извесном смислу, овај приступ није превише различит од украјинске стратегије у рату: наношење асиметричних трошкова како би се изборио повољнији мировни исход. Чак су и средства у великој мери слична, при чему значајан део посла обављају беспилотне летелице.

Иран настоји да преживи овај сукоб, али и да обезбеди да Израел у скоријој будућности не обнови непријатељства

Разлика је, међутим, у томе што Персијски залив нема стратешку дубину какву има Русија, а Иран, за разлику од Украјине, располаже економском полугом вредном више билиона долара, и то на дохват руке. То доводи до готово фарсичне ситуације у којој Сједињене Државе фактички толеришу продају иранске и руске нафте, настојећи да ублаже поремећаје на тржишту.

Ово ствара озбиљну дилему за Сједињене Државе. Председник Трамп има могућност да прогласи победу и повуче се, али Иран је спреман да настави да једнострано омета пролаз кроз мореуз онолико дуго колико буде могао – све док не издејствује формални мировни споразум.

Овај други аспект иранске стратегије је посебно важан, јер Иран већ живи са последицама неуспеха да успостави ефикасан систем одвраћања. Његове ограничене ракетне размене са Израелом прошле године нису то постигле, и за ирански режим је једноставно неприхватљиво да настави да делује наивно уколико процењује да Израел може да делује некажњено.

Иранска држава жели да опстане, али неће дуго опстати ако не покаже да може истовремено да издржи снажан амерички ударац и да узврати наношењем асиметричних трошкова. Она настоји да преживи овај сукоб, али и да обезбеди да Израел у скоријој будућности не обнови непријатељства. У идеалном сценарију за Техеран, Иран би се нашао у позицији да диктира услове мира. Сједињене Државе и Израел веровали су да разоружавају змију отровницу, али Иранци покушавају да воде рат дављења налик стиску анаконде.

Закључак: Удар у лице

Постоје два чувена цитата, од људи који су у сваком погледу били потпуно различити, али који изнова потврђују своју вредност сваки пут када избије нови рат. Велики начелник штаба пруске пољске војске, Хелмут фон Молтке Старији, једном је приметио да „ниједан ратни план не преживи први контакт са непријатељем“. Молтке је био познат по намерно лабаво формулисаним оперативним наређењима, која су давала општи оквир деловања, али су конкретну реализацију остављала отвореном – како би потчињени могли да се прилагоде променљивим околностима.

Бивши светски шампион у тешкој категорији, Мајк Тајсон, исту идеју је изразио знатно непосредније: „Свако има план док не добије ударац у лице.“ У рату, сви добију ударац у лице.

Оно што смо овде настојали да скицирамо јесу два радикално различита поимања рата у Ирану. Са једне стране стоји израелско-америчка концепција ваздушне кампање високог интензитета која бомбама „засипа“ вакуум, у нади да ће из њега на крају проистећи нешто прихватљиво. Са друге стране је ирански приступ заснован на издржљивости и наметању економских трошкова. У коначници, међутим, оба приступа подразумевају прорачунате ризике – а незгодна ствар код ризика јесте то што се понекад губи.

Сасвим је могуће, на пример, да се иранска опклада на способност државе да издржи покаже као погрешна. До сада је Иран демонстрирао менталитет „следећи у низу“ и спремност да једноставно апсорбује губитке. Држава се није распала. Истина, изазвати колапс државе много је теже него што се често претпоставља, али остаје отворена могућност да континуирани удари на инфраструктуру режима и његов кадровски састав покрену спиралу урушавања способности и дисфункције командовања.

С тим у вези, „ортогонална“ природа овог рата – необична трка између израелско-америчког спринтера и иранског маратонца – доводи нас до раскршћа. Темпо рата се мења како се почетни шок ваздушних удара постепено стабилизује. Амерички носачи авиона се повлаче ради ремонта и попуне. Знатан део израелско-америчке ударне масе већ је утрошен. Средства се прераспоређују како постаје јасно да Сједињене Државе нису биле спремне да одржавају више ратишта истовремено. Општа слика показује Иран са значајно ослабљеним капацитетима, али са очуваном државом и преосталим полугама које су, за сада, довољне да наставе стратегију „гушења“.

У наредним недељама и месецима, исход ће бити одређен двема релативно једноставним стварима: опстанком иранске државе и њеном способношћу да наноси асиметричне трошкове кроз блокаду мореуза и ударе на инфраструктуру у Заливу. Одатле произилази неколико општих сценарија.

Опција 1: Иранска победа у мореузу

Иран задржава основне ударне способности и наставља да ограничава саобраћај кроз Ормуски мореуз. Половични и ресурсима ограничени покушаји Сједињених Држава да обезбеде пролаз кроз мореуз не дају резултат, а Иран успева да одржи довољан ниво претње поморском саобраћају.

Растући економски трошкови, као и неспособност Беле куће да окупи коалицију европских и азијских савезника, доводе до преговарачког мира у коме Иран успева да наметне услове по којима Сједињене Државе обуздавају будуће израелске акције против њега. Председник Трамп би у унутрашњој јавности то вероватно могао да представи као победу – „постигао сам договор, мореузи се отварају, и елиминисали смо Хамнеија“ – али ирански режим опстаје нетакнут, са изгледима да поново успостави одвраћање.

Опција 2: Живо блато

Неспремне да се помире са губитком контроле над мореузом, Сједињене Државе покушавају да кроз опсежне операције у приобалном појасу преузму контролу над пролазом. У недостатку довољне регионалне противваздушне одбране и поузданих средстава за сузбијање дронова, Сједињене Државе сопственом инерцијом бивају увучене у ограничену копнену операцију, чиме рат добија нову димензију и потенцијално бескрајно трајање. У овом тренутку, ово делује као највероватнији сценарио.

Опција 3: Трамп побеђује Иран и „спољнополитички естаблишмент“

Испоставља се да је могуће једноставно бомбардовати једну државу док се не уруши или не почне да се понаша онако како желите. Финансијски слом оставља Корпус чувара исламске револуције без могућности да исплаћује своје припаднике. У Техерану избијају немири, а безбедносне снаге губе контролу.

Владајућа структура се распада док њени чланови један за другим страдају под рушевинама. Не бива поражен само Иран, већ и амерички спољнополитички естаблишмент у целини: испоставља се да вам нису потребни ни изградња нације, ни трупе на терену, ни саветници, ни невладине организације, ни развојни фондови. Довољно је да бомбардујете земљу док не почне да функционише у вашу корист. Ово вероватно није могуће. Али ко зна?

Једно је, међутим, јасно: Иран је до сада скупо платио своју неспособност да успостави уверљиво одвраћање. Огроман арсенал конвенционалних ракета и дронова, снажан безбедносни апарат и мрежа верских савезника – све су то, на папиру, били солидни гаранти безбедности државе, а ипак смо дошли до тога да је рат стигао до самог Техерана.

У сваком сценарију у којем иранска држава опстане, извесно је да ће настојати да пронађе много снажније и трајније механизме одвраћања. И летимичан поглед на новију историју открива дугачак списак уништених држава и пропалих ентитета. Северна Кореја није на том списку. Могуће је да ће Иран почети да размишља „мање“, а не „више“, и да ће безбедност потражити у бескрајно малом простору унутар расцепљеног атома.

Човек често сретне своју судбину управо на путу којим је кренуо да би је избегао.

* Велики Серж је псеудоним америчког војног блогера руског порекла, стручњака за војну историју

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Big Serge Substack

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард