Џон Мапин: ТЕОЛОГИЈА БЕСКОНАЧНОГ РАТА: ОД ПЛИМУТА ДО ПЕРСИЈЕ
Постоји много објашњења за актуелну кризу – нафта, власт, геополитика, историја, освета. Сва она су на свој начин тачна. Ипак, сва она су спорадична. Јер испод механизма државне политике – испод говора, санкција, ракета и моралне позиције – лежи нешто много моћније и много опасније: Теологија.
Не хришћанство у облику у коме се оно подразумевало готово две хиљаде година. Већ савремена конструкција – систематизована, извозна, индустријализована и, на крају, претворена у оружје.
Да би се разумело како смо се нашли на корак од нуклеарног рата са Ираном, мора се почети не у Техерану… и не у Вашингтону… …него у Плимуту.
Рођење доктрине: Плимутска браћа
На почетку XIX века у Британији је настао мали и строго хришћански покрет – Плимутска браћа.
Управо овде је Џон Нелсон Дарби, англо-ирски свештеник изузетног ума и строгих уверења, почео да формулише ново тумачење Писма – које је поделило хришћанску теологију и временом преформатирало светску геополитику.
Централна иновација Дарбија била је преварно једноставна, али радикално трансформативна: он је поделио историју на одвојене „диспензације“ – епохе у којима Бог има различита правила за интеракцију са човечанством.
Још важније: он је јасно одвојио Израел од Цркве, инсистирајући да је јеврејски народ сачувао посебну пророчанску улогу, која треба да се испуни у историји.
То више није била теологија као морално руководство. То је била теологија као временска линија. Сценарио. Распоред. И – што је принципијелно – распоред незавршен.
Од доктрине до ширења: Скофилдова Библија
Идеје сами по себи не мењају свет. Мења их њихова дистрибуција.
На сцену ступа „Scofield Reference Bible“, први пут објављена 1909. године од стране Сајруса И. Скофилда. Овај текст је учинио нешто беспрецедентно. Он је уградио Дарбијеву диспензационалистичку шему директно у библијски текст кроз детаљне напомене и међусобне референце, које су тумачењу дале ауторитет самог Писма.
За милионе читалаца разлика је нестала. Напомене су постале Реч. А Реч се претворила у мапу пута. Кроз семинарије, цркве и касније масовне медије, Скофилдова Библија је са огромним успехом проширила овај систем по целој Америци.
До средине XX века значајан део америчког евангелистичког хришћанства, често чак и не схватајући то, прихватио је светоназор према коме:
– обнављање Израела је пророчки неизбежно;
– сукоб на Блиском истоку је неизбежан;
– глобална криза је претеча божанске интервенције.
Другим речима: Историју није потребно усмерити – њу треба извршити.
Американизација пророчанства
Како су САД постајале глобална супердржава, извозиле су не само демократију, капитализам и културу, него и веру.
Диспензационализам, некада уски теолошки систем који је настао у британском опозиционом покрету, претворио се у озбиљну америчку политичку силу. Преко телевизијског евангелизма, лобирања и успона Хришћанске деснице он је дубоко продро у друштвени живот земље. Тако је настао хришћански сионизам – више не као маргинални правац, већ као моћан изборни фактор. Поглед на свет у којем: подршка Израелу – није стратешка, већ света; опозиција Израелу – није политичка, већ јеретичка; конфликт у региону – није трагедија, већ испуњење пророчанства.
Политичари, осетљиви на ове подводне струје, почели су да делују у складу с њима. Не увек свесно. Не увек цинично. Али неизбежно.
Од Јерусалима до Техерана: логика ескалације
Чим прихватите основне премисе диспензационализма, даља логика се развија са застрашујућом јасноћом:
Ако Израел мора бити у центру приповести о последњим временима…
Ако је регионални сукоб предсказан…
Ако велики рат мора претходити божанском решењу…
Онда напетост није нешто што треба уклањати. То је оно што треба очекивати.
А можда – чак и оно чему треба доприносити.
(AGDchan-Telegram; превео Ж. Никчевић)
