Тајана Потерјахин: Дубаи у пламену и плодови класне мржње

фото: Снимак екрана/Јутјуб/New York Post

Рекло би се да просечни Србин није био нарочито ганут положајем својих сународника заглављених на престижним дестинацијама услед рата на Блиском истоку. У притајеном наслађивању њиховим недаћама има извесне злурадости која асоцира на класну завист

Најновија ескалација непријатељства на Блиском истоку затекла је одређени број наших сународника у региону који је захваћен ратом. Иако су етнички сукоби перманентно присутни у овом делу света, огањ и деструкција овог пута су нагло, и за многе неочекивано, захватили до јуче недодирљиве оазе луксуза, места која представљају туристички рај, Меку за инфлуенсере, синоним за добар провод и још бољу зараду, Вавилон овог доба.

Мора се и то рећи, готово да не постоји наш човек ког Дубаи не асоцира на један специфични вид проституције, и поред тога што нам није непозната чињеница да бројни Срби тамо живе и зарађују бавећи се и сасвим другим, легалним пословима. Земља из снова за помодарски џет-сет и све који се тако осећају, место са којег се, уз помоћ друштвених мрежа, најширој популацији продаје религија материјализма као једини пожељни вредносни модел, напослетку, озлоглашена премда луксузна пијаца белог робља – све те представе резултат су или нежељени ефекти брендирања Дубаија као светске престонице потрошачке културе.

Међутим, то није једино подручје са ког српски туристи и експатријати нису могли да се врате регуларним авионским линијама. Дестинације изван зоне сукоба нашле су се у ванредном режиму због прекида уобичајених транзитних праваца и наглог повећања цена путних карата.

Тако су наши бројни интернет портали почетком марта писали о туристима заглављеним на Малдивима, Сејшелима, Тајланду. Организација њиховог повратка је логистички компликованија од евакуације цивила из ратом захваћених области, но надлежне амбасаде уложиле су напор да им пруже приоритет при планирању наредних летова и повратка у земљу.

Императив путовања

Медији су свакодневно обавештавали јавност о току ових спасилачких операција, а то су неретко чинили и званичници државе. Захваљујући томе, било је могуће пратити реакције огромног броја наших људи које је блискоисточни рат, са потенцијалом да постане светски, затекао код куће.

Уз подразумевани, али невелики удео коментара које одликује другачији сентимент, рекло би се да просечни Србин није био нарочито ганут положајем својих сународника заглављених на тропским дестинацијама о којима он углавном може само да сања, уколико не подигне неки од симпатичних кеш кредита из манипулативних рекламних спотова.

Глобалистичка постхришћанска култура све класе и све појединце васпитава да буду себични хедонисти

Истина је, у ствари, да међу нашим туристима који су се почетком марта нашли у невољи има баш таквих – ентузијаста који су поверовали у то да вреди отићи у минус и плаћати камате банкама ради неког новог животног искуства, које је могуће стећи само негде далеко, иза девет брда, где се традиционално праве најбоље фотографије за Инстаграм.

Обожавање путовања, као инстант метода да се просечан живот учини раскошним и узбудљивим, испуни значењем и доживљајем изузетног, свакако је део глобалистичке агенде – данашњи туриста није исто што и некадашњи ходочасник, или светски путник који је у сусрету са прошлошћу различитих народа, са егзотичном природом или разноликошћу култура тражио кључ за разумевање логике стварања света, историје, сопственог идентитета и бића.

Данас ћете ретко срести човека који не воли да путује, или бар оног који је спреман то гласно да каже. У ствари, равнодушност према физичком дислоцирању категоризује се као вид затуцаности, иако у општој популацији заправо није приметан повећан удео било које врлине коју би путовања требало да инспиришу, док је, са друге стране, релативизација вредности сопствене културе кроз сусрет са другачијим, што је одувек прави циљ глорификације туристичких искустава, увелико досегла зенит захваљујући притиску масовних медија.

Ипак, туризам цвета. У реалности, путовања данас за највећи број људи представљају краткотрајни бег из свакодневице коју више не вреди поправљати – из ње је могуће само побећи, повремено и на период који је одређен материјалним могућностима. Стога се они који путују ипак сматрају срећницима.

Чак и када се услед ратних околности нађу заглављени у тропској недођији без новца или могућности да се врате натраг. Не би било поштено правити се да у притајеном наслађивању њиховим недаћама нема извесне злурадости која асоцира на класну завист. Увек је пријатно уверити се у то да и богати плачу, иако,  барем у стиховима хита наше познате певачице, чак и њихове сузе имају материјалну вредност. На крају крајева, колико год била незавидна ситуација у којој би се могли наћи, држава ће увек радо узети од сиромашних да би дала богатима и решила ствар.

Разбијена статуа

Скоро да постоји прећутни друштвени консензус око односа према припадницима виших слојева, с тим што се тај однос, разумљиво, мења уколико се мрзитељ извесне класе стицајем ма којих околности једног дана нађе у њој. Ипак, ако жели да задржи симпатије дојучерашњих сапатника, наставља да сакрива своју транзицију и све њене благодети, претварајући се да је један од њих све док то буде било могуће.

Човек природно тежи да стекне и има више, али би требало да тежи и да обуздава незајажљивост, јер она живот претвара у трајну фрустрацију. Но чини се да савремена материјалистичка култура подржава класну завист у случају објективне немогућности да се поседује живот који је канонизован као једини вредан живљења.

Обожавање путовања, као инстант метода да се просечан живот учини раскошним и узбудљивим, свакако је део глобалистичке агенде

Са једне стране, данас о свакодневици других и њиховим могућностима знамо више него икада – у време мог детињства у селу су постојали старци који никада нису крочили ногом даље од најближе вароши, али данас их више нема. Ми смо увек благовремено обавештени о томе када у продају стиже најновији модел ајфона, и то је тренутак када власници претходног престају да поседују престижну ствар. Живот у материјалистичкој култури је стална трка, а задовољство оним што се има сматра се изговором за неспособност или лењост.

Са друге стране, левичарска идеологија заснована на мржњи према вишој класи подстиче и употребљава незадовољство сиромашних у револуционарне сврхе – класни рат је друго име за грађански рат. Означивши све имућне појединце жигом бездушних експлоататора, утопија егалитарности негирала је и цензурисала наше конкретно културно и историјско искуство и задивљујућу традицију племенитости у нашем народу.

Имена Саве Текелије, Николе Чупића, Мише Анастасијевића, Симе Игуманова, Илије Коларца, Марије Трандафил, најпрепознатљивија су и најважнија на попису великих српских добротвора и задужбинара, али далеко од тога да се списак завршава са њима.

Практично у сваком нашем граду постоји, или је постојао траг високе свести о нужности међусобног испомагања међу класама – нажалост, истина је да се ти трагови што свесно што несвесно немилице затиру. Од дивљачког скојевског разбијања статуе „Сима Игуманов са сирочићима“ (додуше, она је реконтруисана и враћена на првобитно место 2021. године) до претварања краљевачке задужбине Анђелка и Татије Савић у Лили дрогерију, од идеолошке интенције до капиталистичке логике, традиција бриге о сиромашнима препуштена је забораву или проглашена за тактику одржавања неправедног поретка.

Читајући српске новине с краја деветнаестог века, често сам наилазила на спискове дародаваца – поклањало се најчешће ученицима, сиромашној деци – од једног гроша или пари чарапа до зиданих задужбина у које је уложено право богатство.

Српски богаташи, имућни домаћини, обичне добростојеће породице – сви су они сматрали својом обавезом да сходно могућностима помогну сиромашнима, и друштво је то очекивало од њих. Хришћанско наслеђе, артикулисано у причама о убогом Лазару и камили која лакше пролази кроз иглене уши него што богаташ стиче Рај, дефинисало је одговорност оних који имају: милостиња није сматрана само бригом о другима већ и старањем за сопствену душу.

Статуа Симе Игуманова морала је, дакле, бити разбијена чекићима, као материјални траг сентименталности и етике једне класе која је морала бити сатанизована и опљачкана. Са њом, нестао је и њен хришћански морал, али је семе класне зависти наставило да буја и након што су ложачи паркета постали нова елита.

Постхришћанска култура

Захваљујући њој, и данас се онај који не мрзи богатије од себе сматра несвесним помагачем система коме је једини циљ пљачка. Та принуда да се непрекидно осећа незадовољство оним што се има постала је нови морал. Онај дакле, који има мало, али не жели да има више нити завиди богатијима од себе, није друго до идиот, како за оне који су упрегнути у конзумеристичка кола глобалног капитализма, тако и за самопроглашене левичарске борце против социјалне неправде, чије су очи заувек остале гладне луксуза који сами нису били способни да стекну. У том смислу, данас није само срамота немати, него и не желети.

Међутим, и имати је увелико проблематично. Генерације оних који су предратним „експлоататорима“ отели све до гаћа изродиле су данашњу вишу класу игнораната. Ипак, није праведно ову врсту егоизма приписати само богатима. Глобалистичка постхришћанска култура све класе и све појединце васпитава да буду себични хедонисти – заувек незадовољни оним што поседују и увек уверени у то да им припада више.

Чини се да је материјално коначно преузело примат и наметнуло се као најважнија ставка у животу човека. Ако вам то смета, уколико желите личним примером да сведочите могућност слободе од комфора, вероватно ћете бити обележени као шраф који подржава велику системску пљачку захваљујући којој други стичу оно што би требало да припадне хипотетичкој сиротињи у чије име су срушени француско краљевство и хришћанска Европа. Скроман човек је истовремено непријатељ капитализма и комунизма.

Уколико вас једноставно не занима ко шта поседује, јер ваше лично животно задовољство не зависи од потрошачког искуства, вероватно ћете српске туристе са почетка овог текста сматрати за наивчине који су решили да овог пролећа срећу потраже у Занзибару уместо у првом цветању своје мале баште, али ћете им без злурадости пожелети да безбедно стигну натраг и искористе ову драматичну авантуру не би ли рационализовали глобални тренд који нас је уверио да је свуда боље него код куће, да нам живот вреди онолико колико смо путовали, и да се драгоцене успомене могу купити у туристичкој агенцији и онда препродати у јавности и на друштвеним мрежама.

Уколико бисте ипак потајно желели да се, макар и заглављени, налазите на Малдивима, уместо у својој суморној канцеларији и свакодневици, не будите љути на друге, него потражите излаз у лепоти која се бесплатно налази око вас. И Малдиви, када сте тамо заробљени, по свему судећи, више не представљају рај.

Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021),  „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.