Годишњица Мартовског погрома: Рођена је и одрасла још једна генерација Срба на КиМ а погром траје

© Руслан Кривобок / РИА Новости

Нису данас, 17. марта 2026. године, 22 године од Мартовског погрома 2004, него 22 године погрома који траје и који се не зауставља.

Читава једна генерација Срба на Косову и Метохији је рођена, одрасла, друга генерација је остарила, једна је помрла, а ништа се није променило. Погром траје. А како је живети са погромом на кућном прагу, пред кућним вратима, са сталним страхом од прогона, од ватре, пљачке, хапшења, батина, у неизвесности, како је бити невино оптужен и осуђен, нико тако добро не зна као Срби са Косова и Метохије.

Зато је и ова годишњица погрома, 22. по реду, и сећање на два крвава дана када је 28 Срба побијено, 4.000 протерано, када је 35 цркава и манастира спаљено, али и сведочење да је из године у годину све теже и све горе, и да је њих, Срба, на Косову и Метохији све мање, да је оних који су били приморани да оставе родну кућу и имање све више.

И да се за ове 22 године ништа није променило. Да је и јутрос као и 17. марта 2004. увече и 18. марта те године ујутру, осећај горчине, осећај безнадежности исти, да је страх исти, да је све још и горе него што је било онда. Онда су барем са југа, из Свињара, из Вучитрна, из Истока, могли да се склоне на Север. Сада ни то не могу.

Онда је погром био дивљачки, спроведен од хорди екстремиста, сада је институционалан.

Читава једна генерација Срба је рођена и порасла на Космету, једна је остарила а једна помрла, а истине о 17. марту 2004. нема. Ни наде да ће једног дана за сва непочинства почињена тих дана неко одговарати, да ће истина изаћи на светло дана, да ће правда бити задовољена.

Тих дана, 17. и 18. марта 2004. године на Косову се, уствари, десило оно што је било неминовно, оно што је брижљиво спремано данима, месецима, годинама унапред. Чекала се само искра да све плане.

Утопљени дечаци и крвава клевета

Дан раније, 16. марта 2004. године, током поподнева у селу Чабра, на старом путу између северног дела Косовске Митровице и Зубиног Потока догодила се трагедија. У набујалом Ибру утопила су се тројица албанских дечака из села. Приштински медији као да су то једва дочекали: без доказа, без истраге, без полицијских извештаја, за трагични догађај оптужили су Србе. Кулисе за злоупотребу трагедије биле су постављене, покренут је низ крвавих догађаја чији ће главни резултати бити побијени Срби, попаљене цркве, опустела српска села и насеља на Космету.

Интерпретација медија из Приштина била је те вечери да су четворица албанских дечака из села Чабра, „бежећи од паса и деце из суседног, српског села Зупче, упали у Ибар“, да су се „тројица дечака утопили, да је четврти успео да исплива“.

Сатима је трајало беспризорно хушкање Албанаца на Србе, на њихова села и цркве на Космету.

Талас терора који ће још те ноћи бити покренут ништа више није могло зауставити. Узалуд су из УНМИК полиције понављали да су оптужбе на рачун Срба из села Зупче, с друге стране Ибра и магистрале Косовска Митровица – Зубин Поток, неосноване, да није било кривичног дела, да албанске дечаке нико није натерао у набујалу реку.

Наредних сати догађаји ће се развијати филмском брзином. Већ те ноћи, у Ибру, испод села нађена су тела двојице дечака, Егзона Делија и Абнију Веселија, а за телом трећег дечака, Фљорента Веселија настављена је потрага.

У прилог тези да је трагедија у селу Чабра од стране албанских медија једва дочекана, да је несрећни догађај по сваку цену требало искористити против Срба, иде и изјава портпарола УНМИК Нираџа Синга да је „четврти, преживели дечак био под великим притиском посебно албанских медија да за смрт деце оптужи Србе“. Поред Синга и Дерек Чепел из УНМИК-а је демантовао наводе приштинских медија да су албански дечаци упали у Ибар и удавили се бежећи од Срба. Навео је да је талас насиља који убрзо покренут био планиран. Изјаве међународних званичника нису више биле важне нити су шта могле променити.

Оркестрирана кампања против Срба трајала је читавог тог пролећа. Од протеста ОВК због хапшења Селима Краснићија, команданта „Косовског заштитног корпуса“ у Призрену, рафалне пуцњаве на 18-годишњег Јовицу Илића у Чаглавици, протеста хиљада Албанаца и сукоба на главном мосту у Косовској Митровици до убиства Мирјане Марковић и Златомира Крстића у селу код Липљана и пуцњава на српске куће у Старом Грацку…

Погром почиње

Сутрадан, 17. марта, већ око подне више хиљада Албанаца покушало је да се преко главног моста на Ибру у Митровици пробије на северну, српску страну града. Продор хиљада Албанаца, међу њима и више стотина наоружаних ветерана УЧК, и масакр у северном делу Митровице спречен је после жестоких сукоба екстремиста са југа са припадницима УНМИК-а, али и са групама Срба који су на мосту бранили голе животе, своје и својих породица по становима на пар десетина метара од моста и реке. Читавог дана мост је био права ратна зона, коришћени су гумени али и прави меци, шок бомбе, велике количине сузавца.

У пуцњави око 14 сати, у Колашинској улици која је одмах поред Ибра, на око 150 метара  од главног моста, убијени су Боривоје Спасојевић и Јана Тучев, а УНМИК полицајац из Бугарске је рањен.

„Поподне, као јуче да је било, ја сам била мала, брат још мањи. Никад нећу заборавити кад је отац клекнуо на земљу, загрлио мене и брата, заплакао и кроз сузе једва изустио: ‘Шиптари су вам убили мајку’. Онако мала, покушавала сам да укапирам шта се дешава, како је могуће да мајке нема, да је никад више нећу видети, шта ћемо сад брат и ја без мајке“, сведочила је пре коју годину за РТ Балкан Елеонора Тучев, ћерка убијене Јане.

За смрт Боривоја Спасојевића и Јане Тучеве, до дан-данас нико није одговарао.

Уз сукобе на главном мосту на Ибру у Косовској Митровици, синхронизовано је покренута серија напада на Србе широм Косова и Метохије. Хиљаде Албанаца у Приштини напали су и убрзо запалили зграду „ЈУ програма“ у којој је у тренутку напада било пар десетина Срба. Толико их је у Приштини остало до 2004. од 40.000 колико их је до рата живело у главном граду покрајине.

Тридесетак Срба склонило се у један стан како би били заједно и како би се заштитили. Снаге КФОР-а успеле су, после више покушаја, да ове људе извуку и склоне у своју базу.

Док су у Косовској Митровици трајали сукоби на главном мосту, у Приштини је запаљена црква Светог Николе. У насељу Врањевац албански екстремисти заузели су станицу УНМИК полиције, запалили више полицијских возила.

Чаглавица, Свињаре, Косово Поље…

Пар километара источно од Приштине, у Чаглавици, око 13 сати више хиљада Албанаца пробили су кордон КФОР-а. У правој, жестокој ерупцији мржње и насиља запалили су десетак српских кућа. Хицима из снајпера и од бомби, тог поподнева и наредне ноћи рањено је неколико Срба. У акцији КФОР-а, жене, деца и старци из тог насеља тек после неколико сати евакуисани су у Лапље Село и Грачаницу, нешто веће оближње српске енклаве. Руља која је жарила и палила по Чаглавици потиснута је према Приштини тек око 18 сати, када су у Чаглавицу ушле америчке снаге из састава КФОР-а.

Недалеко од главног моста на Ибру, на јужном ободу Косовске Митровице нападнуто је и српско село Свињаре. У село су упале десетине, стотине екстремиста, протерано је 600 Срба и спаљено и опљачкано више од 100 кућа. Већина Срба из Свињара, спасавајући тек живе главе, са по пар кеса ствари, уточиште су нашли у касарни Баир. Други су га потражили у Северној Митровици и Звечану.

Из Свињара су те ноћи према северном делу Косовске Митровице, уз стотине Срба, протерани и Драган и његова супруга Стојанка Антић.

„Пред само вече наста вика, трка по селу, галама, комшије зову једни друге, питају шта да се ради, да бежимо, куће мало даље од нас већ горе. Једни вичу да се бежи, други неће, испод села, погледам, код пруге, ланац војске, не знамо је ли УЧК или су Французи из КФОР-а, изнад села исто нека војска. Стигоше камиони, евакуација у касарну Баир, иде цео заселак, 150 људи, неки су већ побегли ка Митровици. Ја на камион, шта сам понео, ништа, а у глави ми слика да ме је на том истом месту, 1943. године, неки Немац као дечачића јурио џипом, да ме згази“, причао је Драган Антић за РТ Балкан пре коју годину.

Истог дана, Албанци који су организовано, аутобусима превезени из Дренице, из Косова Поља протерали су све преостале Србе који су се ту затекли после прогона 1999. године. Дренички екстремисти запалили су зграду општине, Дом здравља и школу „Свети Сава“,  а затим до темеља и више српских кућа. Спаљене су обе цркве – црква Светог Николе у Косову Пољу и црква Свете Катарине у селу Бресје.

Маса екстремиста хушкана са стране, у центру Косова Поља полила је бензином и живог спалила мештанина Златибора Трајковића. Његова супруга Радмила десетак година касније сведочила је да је тог дана село почело да гори, како је са супругом изашла на улицу када их је опколила маса Албанаца који су Златибора одмах почели да ударају. Њу је спасио један комшија Албанац који ју је ухватио за руку, истргао из масе, и одвео до куће у којој су била два њена девера, њихови синови, снаха, беба од шест месеци.

Поразбијани су и споменици на православном гробљу у Косову Пољу.

У Липљану, хицима из ватреног оружја у својој кући убијен је Ненад Весић, више особа је повређено. Неки од Албанаца, комшије Срба, покушали су тада да спрече прилазак нападача српским кућама, наводи се у једном каснијем извештају… Опљачкано је и срушено 30-так српских кућа.

У Призрен су, као и у Косово Поље, читавог поподнева аутобусима довожени Албанци из суседних села. У рушилачком таласу, 17. марта поподне, у граду у коме се затекло око 50 Срба спаљен је Саборни храм Богородице Љевишке из 12. века, црква Светог Спаса из 14. века, саборни храм Светог великомученика Георгија из 19. века, црква Светог Николе из 14. века, црква Светог Гeоргија из 15. века, црква Свете Недеље из 14. века. Запаљен је и манастир Светих Архангела, а монаси су евакуисани.

Истог дана запаљена је зграда Богословије „Кирило и Методије“, зграда Епископије, а у подруму зграде Богословије нађено је угљенисано тело Драгана Недељковића из Призрена.

У Белом Пољу, повратничком селу код Пећи, спаљено је 25 кућа Срба-повратника и оскрнављено православно гробље као и црква Ваведења Пресвете Богородице. Срби из села су евакуисани у базу КФОР-а у Загрмљу.

У Гњилану је убијен професор Слободан Перић, спаљено је 18 кућа, претучено 20-так углавном старијих мушкараца.

Шта ради КФОР?

У Витини је, према тадашњим извештајима, неколико Албанаца покушало да спречи паљење српских кућа, док су припадници УНМИК-а и КФОР-а немо посматрали догађаје, неки обучени у цивилна одела. И у Ђаковици су спаљене цркве. Пет старица које су живеле у порти цркве Пресвете Богородице евакуисане су у последњи час.

Следећег дана, 18. марта увече, у Јужној Митровици запаљена је црква Светог Саве. Срби из северног дела града гледали су како на другој страни реке, пар стотина метара од Ибра, гори светиња а пламени језици осветљавају небо.

Иако су у неким случајевима реаговали и спасавали Србе, остало је забележено и да су снаге КФОР-а чији је мандат био да штите српско становништво, у много случајева стајале као паралисане и само посматрале руљу како жари и пали и убија.