Стево Лапчевић: Ревизија историје Другог св. рата у Срему

фото: Музеј Срема, фонд жртве Другог светског рата /Стево Лапчевић, приватна архива

Због чега је након 1945. дошло до измене назива улица, па је тако улицу изгубио Пашић, али су трг добила браћа Радић, и то онај са којег су раније поручивали да Срем историјски припада Хрватској? Имају ли одговор они који бране историју од ревизије?

Ако прихватимо одредницу према којој „ревизија“ означава „поновни преглед“, онда са пуним правом можемо констатовати да нема ништа научније од сталног „поновног прегледа“ уз истовремено одбацивање коначних истина као наметнутог краја кретања мисли.

Ако при томе додамо да је „ревизија“ онај „поновни прелгед“ који је неутралан, односно чији је циљ неутрално испитивање предмета „поновног прегледа“, онда, руку на срце, са пуним правом можемо поставити питање у којој је мери иста могућа као истинита, „објективна“ „неутрална“ у домену друштвених наука, пре свега у историји, посебно ако узмемо у обзир да је читање историје немогуће без одређених субјективних импулса, без обзира да ли се ради о идеолошким или пак о крајње личним поривима и мотивима који управљају тумачењем стварности.

Отуда сваки, не само „поновни преглед“, већ и „обичан“ „преглед“ тешко да се може, изузев у простом набрајању фактографије (и то уколико је могуће доћи до исте) третирати као истина. Пре би се ту могло рећи да је максимум до којег се може доћи „истинитост“, односно оно што у својој тврдњи о смрти Бога констатује Ниче када бележи да свој највећи домет човек остварује у неговању љубави према истини и идеји да том, елементарном честитошћу, може доћи макар до назнака истине. Ову идеју, Ниче назива „истинитост“, наводећи да она, бивајући тек одраз истине, представља суштину људског разумевања стварности.

Тако нас Ниче уводи у постмодерно разумевање света чија релативност није могућа уколико се идеја о разумевању стварности одвоји од субјективних фактора који дефинишу начине промишљања. Најпосле, заузети коначан став о било ком елементу стварности или пак стварности уопште, у директној је опреци са логиком коју намеће „научни“ поглед на стварност.

Такво резоновање је по својој суштини догматско, у политици увек у корелацији са одређеним корпусом вредности, са одређеним хтењима и на тај начин не служи истини (нити истинитости) већ оправдању одређеног унапред задатог или већ одиграног делања и начина мишљења. Таква ствар, коначно, није недопустива, штавише, у политичкој арени она је пожељна колико и постојећа. Ствар је само у томе да је њена примена у научном посматрању предмета истраживања методолошки потпуно неприхватљива.

Ова претпоставка доводи нас до логичног промишљања о питању ревизије историје Другог светског рата, односно до питања имања „права“ на исту, као и о страху који од ревизије догађаја који су обележили период 1941-1945. има устаљено тумачење истих.

Ко је ревизиониста?

У контексту предмета нашег интересовања, ревизија се односи на простор Срема, на период 1941-1945, односно на настојање КПЈ да најпре, још у току ратног страдања наметне своју визију истог, а потом да ту идеју материјализује и коначно сваки изазов тој намери објасни као „искривљену“, „лажну“ слику стварности чији је коначни циљ не истина, већ, како се у круговима званичних чувара „истине“ наводи 1. сврставање поражених на страну победника, или пак 2. негирање традиција антифашизма (што се доводи у везу са дневнополитичким циљевима и интересима „противника“ антифашизма), које се везују искључиво за НОП схваћен не као покрет отпора, већ као покрет са јасно профилисаним политичким ставом, при чему све оно што не одговора том ставу, без обзира на то што га пракса демантује, а историјски ток одбацује, постаје фашизам.

Тако се захваљујући напорима „чувара истине“, у чему се упркос сваколиком позивању истих на дијалектику, проналази отклон од оваквог начина мишљења и његова смена догмом, сваки покушај ревизије историје Другог светског рата претворио у „фашизам“, што аутоматски доводи до потребе да се свако настојање „поновног прегледа“ одбацује као „лоше“, које тако постаје синоним за „ревизију“.

Идеалном поретку треба и идеална историја покрета који ствара идеални поредак

И ту заправо долазимо до фундаменталног питања: да ли је ревизионизам a priori лоша тенденција у научној провери и ко уопште има морално право да овакву оцену о ревизији даје? При томе, не треба губити из вида да су управо бољшевици ти који су, од момента ступања на историјску сцену били, и све до свог силаска са исте остали, нескривени ревизиности. Штавише, читава марксистичка, па и бољшевичка (као подврста марксисзма) идеја о стварности није ништа друго него ревизија „грађанског“ и „буржоаског“ не само физичког, материјалног, већ и духовног света који се дефинише кроз потребу одбацивања „грађанског морала“.

Дакле ако се сложимо да су управо бољшевици били врсни ревизионисти, те томе придодамо и факт да овај ревизионизам није био (само) спољашњи, уперен против „класног“ непријатеља, већ и унутрашњи, усмерен на сопствену „реакцију“, на, како је Лењин истицао „мангупе у сопственим редовима“, то се са пуним правом поставља питање: на основу чега, осим догматске скице о сопственој безгрешности и једино могућој слици света, бољшевиче историографске перјанице оспоравају „изазивачима“ право на ревизију прошлости?

Више је дакле јасно да одговор на ово питање не може бити никако погодан за бољшевике, али нам се чини да би одговор на упит одакле уопште таква појава у редовима оних који су каријеру започели и градили као ревизионисти (јер уосталом, има ли дијалектике без ревизионизма) може бити близак ономе о чему је говорио Драгош Калајић када је својевремено констатовао да постоји сасвим велика шанса да Фукујама својом тезом о „крају историје“ није заправо желео да укаже на њен стварни крај, већ да у онима који би могли на двобој изазвати „победнички“ либерализам-капитализам, убије сваку наду у могућност измене слике света. Дакле, идеја о „крају историје“ имала је превентивни карактер и није ни осмишљена да буде истина.

Чини се да је иста ситуација и са бољшевичким схватањем историографије, тим пре што се овакво читање у потпуности подудара са идејом о коначници историје која свој исход налази у бескласном идеалном поретку. А идеалном поретку треба и идеална историја покрета који ствара идеални поредак.

У таквом, идеалном поретку, нема места за оне који нису подобни, или што би својевремено Карл Попер рекао: „нема демократије за непријатеље демократије“, при чему наравно, о томе шта је демократија, шта није, под којим је условима она могућа и шта са њом, не одлучују „они“ већ – „ми“.

Таква подела карата, најпосле, сама по себи, потпуно негирајући дијалектику и заводећи тезу о крају прогреса научне мисли, целокупан историјски ток подређује једном, унапред задатом циљу. У том контексту, потпуно је разумљива потреба да се укине свако право на ревизију историје Другог светског рата, тим пре што тај рат једино „може“ бити интерпретиран не као кланица, већ као прогресивни успон класне свести у револуцији која се изводи усред империјалистичког сукоба који је овде више позорница за главну приредбу, него што је приредба сама по себи.

Ревизија сад: правци кретања

Па ипак, то што је једна група дијалектичара-материјалиста решила да своју логику оконча у оном правцу у којем никада не би могла отићи да се иоле доследно држала сопствених постулата, ствар је која обавезује њу, али не и нас.

Јер, када говоримо о ономе што је непосредно предмет нашег интересовања, а то је искуство Другог светског рата у Срему, врло лако долазимо до закључка да је ревизија и те како неопходна и то не само у домену разумевања онога што је као факт утврђено, што коначно не би било ни толико спорно, већ и у домену саме фактографије, будући да су своју слику света српски бољшевици-титоисти градили не само на произвољном одабиру чињеница, већ на минимуму истих.

Прост преглед комунистичке историографије Другог светског рата у Срему већ на први поглед јасно указује на хроничан недостатак истраживања међуратног периода, чиме је последично изостала и научна потврда оне улоге која је, у доктринарном кројењу стварности, након 1945. готово насилно и мимо свих чињеница додељивана  КПЈ.

Уз то, недовољно истраживање међуратног периода оставља бројна питања отвореним, чиме се додатно компликује разумевање кључних догађаја, као што је рецимо појава комунистичког покрета отпора, његова структура, изостанак органиозваног некомунистичког (у будуће националног) покрета отпора, конституисање усташког управног апарата (да не говоримо о томе што до скоро нисмо знали ни како је тај апарат у Срему изгледао нити ко га је чинио) и слично.

За комунистичке историчаре, или боље речено бољшевичке званичне чуваре истине, „прича“ почиње оног момента када су самовољно одредили да је точак времена почео да се мота, односно са оним догађајима за које су самовољно проценили да су значајни, наравно по интересе КПЈ, али не „истинитости“, још мање истине.

Пошто се овде, дакле, не ради само о унапред усмереном схватању историјског процеса, што заправо и није ништа друго до ревизија, дијалектика у којој историја увек губи у сукобу са бољшевичким читањем исте, већ и о томе да се овакво схватање образује на темељу недовољног знања, долази до кривљења и саме фактографије, одакле постаје више него јасно да у настојањима комунистичке историографије да објасни Други светски рат у Срему не само да нема љубави према према истини, да се послужимо Ничеом, већ је једини императив био стварање слике о „идеалном покрету“ као градитељу „идеалног поретка“.

Да би се показао као такав, комунистички покрет морао је бити портретисан као суштински демократски покрет (свако би желео да је демократа), а таквој пројекцији недостајала је пробуђена класна свест народних маса. Отуда послератна историографија не поставља питање у вези реалне снаге КПЈ у масама, нити расправља о структури партизанског покрета у Срему, његовим унутрашњим раслојавањима па и самом карактеру, посебно у првој години рата.

Не поставља се ни питање о томе у ком омеру су партизанске редове попуњавали класно свесни комунисти, „авангарда радничке класе“, у којој мери су то уопште били радници из урбаних центара, а у којој сељаштво без класне свести, али са јасно израженом српском националном свешћу.

Идеална слика

Како би се скројила идеална слика не расправља се ни о критикама које је током читаве 1941. Покрајински комитет КПЈ упућивао на рачун фрушкогорских партизана, као најбројније и најјаче јединице НОП у Срему, оптужујући их за национализам и неразумевање односа класног и националног питања. О томе одакле право једном партијском органу да било шта поручује некаквој народној војсци, те да ли се на тај начин директно признаје да се ту ради о паравојној формацији, партијској милицији, револуционарној фаланги… и да не говоримо.

У том ланцу недостајућих података наш „поновни преглед“ мора објаснити политичку међуратну историју Срема, указати на везе КПЈ са другим грађанским странкама, као и на спојнице са ХСС-ом, које су постојале посебно током друге половине тридесетих, када су неки од лидера екстремног крила ове странке, адвокати по струци, активно бранили комунисте пред југословенским судовима.

Недовољно истраживање међуратног периода оставља бројна питања отвореним, чиме се додатно компликује разумевање кључних догађаја

Чињеница да су управо ти људи чинили први управљачки апарат НДХ, те да су многи од њих врло брзо аванзовали и постали људи блиски Павелићу у Загребу, свакако је тема која се не сме занемарити, без обзира на евентуалне оптужбе од стране „чувара истине“.

Са овим у вези је и питање изостанка организованог некомунистичког, националног покрета отпора у Срему.

Одговарајући на ово питање, које се у комунистичкој историографији обично покрива са неколико просто-проширених реченица о томе како су „масе“ у КПЈ пронашле оно што су тражиле, морали бисмо се позабавити питањима која су комунистички историографи избегавали попут: чињенице да је партизански покрет у Срему био изражено сељачки, српски и националан, што се уосталом може приметити и ишчитавањем инструкција партијским службеницима, активистима и пре свега комесарима; прогона и страдања националне српске елите у периоду април-мај 1941, односно анализе периода, ако не активне сарадње, а оно свакако ненападања које је између комуниста и окупатора/усташа постојало све до напада Рајха на СССР, што је у значајној мери омогућавало постепено премештање из града у село (мада и то крајње неуспешно).

Све до скоро о страдању националне елите у Срему, није се знало ништа.  Током вишедеценијске ревизије историје коју су спроводили чувари истине није направљен попис ових жртава, оне нису добиле своје спомен обележје, нити се радило на њиховој идентификацији иако подаци, укључујући и фотографије, постоје у „Музеју Срема“.

Исту групу чини и питање обрачуна сремских комуниста са неистомишљеницима како унутар партизанског покрета, тако и изван њега, будући да су се на теренима Срема налазили и бројни некомунисти, како они који су организовано прелазили Саву, тако и они који су били аутохтона појава. Њима, комунистичка историографија посвећује минималну пажњу, па о обавештајној и мрежи снабдевања ЈВуО у Срему, о раду команде ЈВуО за Војводину, па последично и за Срем, као и о истакнутим припадницима ЈВуО из Срема, на другим теренима Краљевине Југославије готово да нема ни помена.

У низу питања којима ревизија историје Другог светског рата у Срему, ако се жели бити макар близу истини, мора позабавити јесте и питање односа комуниста према „својима“, односно према грађанским и другим левим странкама и појединцима са којима су сарађивали.

Такав је случај пре свега са Народном сељачком странком чије су вође у потпуности ставиле своје чланство на располагање НОП-у. Иако су неки од њих, попут адвоката, Митровчанина др Небојше Малетића постали и чланови Врховног штаба, након рата, чланство НСС је брисано из историографије чиме се, у настојању доказивања тезе о КПЈ као једином политичком фактору, истина додатно кривила.

Иако је појединачно узев Малетић (погинуо као делегат ВШ код Чачка, у октобру 1941.) обнашао највишу функцију до које је иједан Митровчанин током рата дошао у НОП, иако је његов рођени брат Слободан био први председник илегалног МНОО Сремска Митровица (погинуо у лето 1944. на Фрушкој гори), породица није добила никакво место у постратном друштву, а њихова жртва избрисана је из приказа херојизма, при чему је много више поклањано знатно мање важним животима и смртима.

Страдање Срба

Коначно, питање које је остало отворено јесте и питање страдања српског народа.  Прво питање на које у том контексту треба одговорити јесте због чега комунистичке власти никада нису израдиле спискове жртава Срема? То је тек недавно обавио Архив Војводине.

Ова чињеница доводи нас до другог питања, истраживања структуре страдања, која подразумева истраживање не само укупног броја, већ дубљу анализу која би подразумевала: године смрти, пол, национална припадност, место ликвидације, идентификација ликвидатора. Све то испустили су да учине комунистички историографи, па се тако као домантно наметнуло мишљење да су главни егзекутори у Срему били Немци, док су њихови помагачи само узгредни извршитељи.

Новија истраживања која још увек нису систематизована, указују да је слика ипак нешто другачија. Највећи број ликвидатора су били Хрвати (питање идентификације Немаца са нацистима, али не и усташа са Хрватима посебна је тема која такође тражи расплет), док су Немци злочине вршили „само“ у посебним и крајње ограниченим случајевима.

То никако не значи да Немце треба рехабилитовати за учињено, али у исто време не сме да значи ни оно што је, захваљујући ревизији историје коју је већ од првих дана рата учнила КПЈ, да се кривица може пренети на Немце, што се у пракси на жалост и десило, а што је резултирало изливању планског гнева на немачку мањину. Питање њеног страдања још једно је отворено питање, које такође тражи „поновно посматрање“ и доношење од идеологије и сваког другог вида инструментализације ослобођеног мишљења, тим пре што је неупитна чињеница (између осталог) и та, да је најмлађа жртва митровачког логора имала свега две године.

Чињеница да комунистичка историографија није дала никакве пописе жртава, довела је до збрке, посебно када је реч о највећем масовном злочину у Срему који се одиграо у лето 1942. Процене о томе колико је жртава иза себе оставио Виктор Томић у августу-септембру поменуте године крећу се од чак 7.000 до 2.500 колико се наводи у попису парохијалне Цркве Светог Стефана, на чијем простору се ликвидација десила, односно у монографији коју је о спомен-комплексу „Спомен Гробље“ недавно објавила историчарка Горана Лемајић из митровачког „Завода за зашититу споменика културе“.

Постоји доста разлога да се тврди да је заправо ова „мања“ цифра најближа истини. Проблем који настаје јесте управо у чињеници да „друга“ страна, попут рецимо Злате Гвоздић-Фиљак, или Јураја Лончарвића (у питању су потомци челника митровачког НДХ апарата) у својим књигама о хрватском питању у Срему тај раскорак узимају као основ за релативизацију комплетне фактографије Другог светског рата у Срему.

На тај начин, комунистичка релативизација постала је заправо темељ свакој другој релативизацији, па отуда и не чуди што се једном постављена погрешка-лаж, данас брани као истина која се никако не сме доводити у питање, што од стране идеолошки блиских кругова КПЈ, што од представника деснице који у одбацивању горње цифре неретко виде атак на истину.

Коначно, међу последњим питањима која траже да буду отворена јесте и послератна судбина читавог низа међуратних организација, националних, културних, спортских, хуманитарних…. која су у периоду 1918-1941. обликовале живот града. Нека од њих чинила су то почевши од друге половине 19. века, а нека у првим годинама 20. века, када су и настајала.

Комунистичка историјска релативизација постала је заправо темељ свакој другој релативизацији

То што су нове власти забраниле рад националним друштвима која су имала политички предзнак, разумљива је ствар иако не превише „демократска“ и „слободарска“, осим наравно ако „демократију“ и „слободу“ не провучемо кроз диктаторско-пролетерску флајшмашину (није ли већ то само по себи ревизија „демократије“ и „слободе“?). Питање је због чега су нове власти продужиле забрану рада и пљачкање имовине хуманитарних друштава као што је рецимо „Друштво Мајка Југовића“ које је бринуло о ратној сирочади, односно о женској сирочади и у ту сврху од сопствених средстава оформило и вртић и 1928. саградило објекат за ту намену? Слично је и са „Колом српских сестара“, док је „Црвени крст“ у потпуности стављен под државну контролу, што је из фундамента променило начин његовог рада.

Коначно, због чега је након 1945. дошло до измене назива улица, па је тако између осталих улицу изгубио Никола Пашић, али су свој трг добила браћа Радић, и то баш онај са којег су проучивали половином двадесетих да Срем историјски припада Хрватској, што се оновремским Сремцима и није много допадало?

Најпосле, питање које тражи одговор јесте и који је то број Немаца и Хрвата страдао након окончања ратних дејстава? Где су покопани, под којим околностима су страдали, да ли су суђени и друга питања.

Закључак

Из свега наведеног следи да ревизија историје Другог светског рата у Срему, не само да је неопходна, већ она у правом смислу те речи, исправља већ извршену ревизију која се тим именом не зове не због тога што у себи не садржи све елементе исте, већ отуда што је сама била нулта позиција, те је тако успела да постане – историја.

Какав ће однос „чувара истине“ према ревизији која је у Срему управо у току бити, ствар је која не треба да оптерећује ревизионисте. После пола века слободе и могућности које су званични бољшевички историографи имали, то је питање које треба да оптерећује њих, односно оне који и даље на паушалним комуно-ревизионистичким схватањима стварности темеље сопствене истине.

Оно што ревизионисте треба да занима јесте само једна ствар: мисао да је Ниче ипак био у праву, те да у свом настојању једино до чега могу доћи јесте „истинитост“ као обрис истине. Колико ће у томе успети, зависи од личних напора, знања, ентузијазма, али и части, поштења и коначно од материјалних доказа.

Иако су ови последњи заправо први, чињеница је да се до њих долази све теже, будући да је вишедеценијско филтрирање историје учинило своје. Неке ствари неће никада бити до краја објашњене, те ће по свему судећи остати отворене, на пола схваћене, интуитивне и отуда усмеравајуће. Та чињеница заправо представља највећи недостатак савремене ревизије, те у њему лежи корен критике коју „чувари истине“ и даље усмеравају ка процесу који је нужан колико и неминован.

Текст је део излагања изреченог у Руском дому, на конференцији „Осамдесет година након Победе: сећање које траје и лекције историје“, одржаној 12. и 13. марта 2026.

Аутор је докторанд на Факултету политичких наука у Београду и мастерант на Филозофском факултету у Новом Саду. Ексклузивно за Нови Стандард.