Живојин Ракочевић: Псовање српске мајке по европским прописима

Бојан Здравковић (Фото Медија центар Чаглавица БН)

Међународна заједница две и по деценије покушава да Србе, Роме и Горанце доведе у позицију Стокхолмског синдрома.

„Ударио ми два шамара, али нисам приметио да имам неке последице од тога”, каже Бојан Здравковић из Паралова. Пре два дана тукао га је млади полицајац Албанац на интегрисаном административном прелазу Бела Земља, између Гњилана и Бујановца, и псовао му српску мајку и „све српско”, сведочи за Медија центар из Чаглавице. Возио је оца код лекара, отац је дементан, има шећерну болест и проблеме са срцем. Бојан се бави сточарством, морао је да узме кола од стрица и није имао овлашћење за управљање возилом.

„Има ли неки главни овде да га молим да ме пусти”, молио је док га је од могућности да прође и нађе лек за оца делило мање од пет метара.

Толика је разлика између српског и албанског пункта на прелазу. Да ли је ово примена прописа и закона о „странцима, аутомобилима, овлашћењима, интеграцији у косовски систем”? Да ли је овај човек најтачнија слика косовског Србина? Шта се од њега тражи? Какав је његов контекст, капацитет и животна реалност? Ово су три кључне речи за потпуну слику овог несрећног простора. И косовска, албанска власт и моћ имају свој контекст, своје капацитете и своју реалност. Шта онда спаја српског сточара и младог албанског полицајца? Контекст, капацитет, реалност?

Контекст сељака из Паралова је његово место које је једним делом спаљено и напуштено. Ту, на магистралном путу, Албанац је подигао мотел, а у великој српској минираној кући, између бетонских греда, комшија суши веш и постељину из мотела. Срби су се повукли у брдо изнад пута. Контекст младог полицајца који га туче је победа настала бомбардовањем 1999. године и савршени европски закони које је Косово преписало и по коме овај службеник ради. Контекст специјализованих области, јединих преосталих и неинтегрисаних, здравства и просвете је готово идентичан. Најпознатији хирург у историји Косова Андрија Томановић је нестао без трага, професору Лековићу закуцан је ексер у главу на Економском факултету. Репресија траје до дана данашњег и то је једина константа која прати односе једних који трпе и других који примењују насиље.

Капацитет нових институција у Приштини је својом администрацијом покрио сваку различитост и у оквирима савршених закона обесмишљава живот. Европски закони се претварају у етничке и ту појединац и група људи губе већину својих права. Идеални косовски закони су довољни за постојање административне љуштуре, а у оквиру ње парламент се конституише 58 пута, председник се бира из коверте, индустријска крађа гласова је реалност, милијарде долара узалудно потрошеног новца и, на крају, полицајац који туче и све време псује српску мајку Бојану Здравковићу. На месту ове псовке много пута поновљене у драми сточара и његовог оца прелази се из области косовског контекста у област косовске реалности, из администрације у живот, из европске у етничку реалност.

Међународна заједница која из безбројних углова помаже и надгледа Косово није урадила ништа да Срби преживе у градовима, да се врате и да очувају минимум посебности. „Нама још траје бомбардовање”, једна је од реченица коју понављају косовски Срби и којом се бране од непријатељства контекста, капацитета и реалности.

Насилник који двадесет шест година суверено влада једном великом породицом и која се од њега разликује етнички, верски и језички одлучио је да лечи и школује децу те породице, одлучио је да им пропише и примени европске законе по којима ће улазити у своју кућу.

„Кад сам видео да су оца оборили на земљу и ставили лисице, а потом и мени… Ја сам викао не дирајте оца, пустите оца, пустите оца…”, сведочи Бојан Здравковић кога су вратили са прелаза Бела Земља, па потом кратко пратили цивилним аутомобилом и коначно ухапсили.

Главни шеф станице на прелазу је рекао: „Мајку сам вам српску ј… сада!” И ту на сцену ступају институције – кад су схватили да болесни старац може да умре, позвали су лекара, измерили шећер и притисак, а син је искористио законско право и жалио се Полицијском инспекторату Косова у Приштини.

Случај је потпуно чист и у оквирима закона, то је оно што жели међународна заједница која две и по деценије покушава да Србе, Роме и Горанце доведе у позицију Стокхолмског синдрома. Како се интегрисати у институције које узимају сва права, како их заволети и прихватити као своје? Да ли је трпљење косовских Срба на пола пута од помирености која прихвата реалност у којој те насилник и систем туку и дискриминишу.

Зато Бојан не осећа никакве последице од удараца које је задобио на прелазу, али има нешто што га дубље боли. Изгледа да га више боли псовање српске мајке. Није то његова мајка, то је српска мајка и то не може да поднесе, то је танка граница између колективне окупације, личне и породичне слободе.