Милан Ружић

Ми Срби, у дугом реду бивших народа

14.03.2026.

Милан Ружић

Занимљиво је то како у овим временима када је будућност света упитна, ми Срби и даље тежимо томе да политички, а и на сваки други начин, удовољимо својим колонизаторима и њиховим савезницима, некадашњим нашим противницима у многим ратовима које смо добили, а онда смо са победничке преведени на губитничку страну.

Сви размишљају о томе да ли наша невоља лежи у нашој власти или у њиховим страним налогодавцима, горепоменутим „савезницимаˮ. И онда се сам народ, мада, у томе предњаче српски интелектуалци, пита да ли решење свега овога лежи у демократији, у сужњократији или дронократији. Ми смо изабрали ово друго под маском првог плашећи се овог трећег.

Искрено мислим да наш опстанак тренутно може да се помогне искључиво старом српском менталитетском тековином названом инат. Уместо ината, ми смо изабрали политичке или академске кораке, али растрчане у супротном смеру. Уместо субвенционисања српског села (и ван предизборне кампање), стварања вишкова на пољу пољопривреде (житарице, воће, поврће), па и у сточарству (Уругвај би био добар пример), а најтачније, у производњи хране, ми стварамо вишкове доктора наука који нису стручни ни за шта, па чак ни за област обухваћену тезом на којој су докторирали, а који теже ухлебљењу на јаловој политичкој сцени. Једино на тај начин, хранећи Европу, можемо имати барем некакву полугу којом ћемо скинути са својих леђа наредбодавни терет наших окупатора и питати се за нешто у својој земљи.

Нико брже од нас не ствара нова лица и странке, нити академике и интелектуалце, а кроз потпуно неупотребљив образовни систем жедан реформе како бисмо и на пољу знања творили прекопотребне вишкове. А школство које након огромног броја година и новца производи људе неспособне за живот, науку и рад, није школство, него нешто попут велике друштвене мреже где је важно шта је ко рекао, ко је шта објавио и колико ко има лајкова. Имати професоре код којих су двојке и тројке највише оцене и сматрати их строгим и самим тим добрим, а не неспособњаковићима који не умеју да пренесу деци знања која би им омогућила и више оцене, погубно је за крхке дечје умове једнако колико и тежње појединих универзитетских професора да студенте науче мање него што они знају како би сами били незаменљиви до пензије.

Све ово делује као празна прича испричана милион пута, али без реформе школства и враћања у употребу богом дате земље коју још увек имамо, ми Срби немамо будућност ни у чему осим у дугом реду бивших народа изумрлих мало страном заслугом, а више својом.

Колико сутра ћемо бити сведоци директне одредбе за угњетавање нашег народа на Косову и Метохији и опет им нећемо помоћи, већ ће само тај догађај поједини интелектуалци блиски медијима искористити као платформу за јачање сопственог имена и даље успешно форматирање сопствене визије национално освешћеног патриоте и припадника интелектуалне елите.

А када инатом поставимо добре темеље, онда ће нам тек помоћи памет. Тек након успостављања тог крвотока моћи ћемо да се бавимо културом и осталим стварима које дефинишу један народ. Ми тренутно само постојимо у књигама, причама, заветима, паролама и предизборним спотовима као народ каквим волимо себе да сматрамо.

И док ракете лете по целом свету, а лидери империја зачешљавају фризуре, крате нокте и пудеришу кажипрст како би што боље изгледали док их медији снимају како тај исти прст притиска црвено дугме након ког ће полетети нуклеарна јата, ми се бавимо Експом да удовољимо свету који ће можда и нестати и који се дави у мржњи и неумрлој идеологији омаленог разјареног немачког бркајлије.

Дајте да нешто урадимо, па ако свет сутра нестане, да докажемо да смо нешто могли, а у случају да планета опстане, да докажемо да нешто можемо, да смо нечему вредели и да у нама и даље тече крв поштених сељака, срчаних ратника, потомака Светог Саве, штићеника Лазаревих и бодежа у рукама Обилићевим.