Мухарем Баздуљ: Реквијем за историјске искушенике

Годину дана након што му је додијељена Нобелова награда за књижевност, Вилијам Фокнер је објавио роман Реквијем за искушеницу. У том роману је и често цитирани реченички диптих: “Прошлост није мртва. Није чак ни прошла.”

Кад у љето 1962. године овај иконични писац америчког југа умре, актуелни књижевни нобеловац биће аутор приповијетке Летовање на југу, онај који би комотно могао да потпише цитиране Фокнерове реченице, Иво Андрић. Пет година млађи од Андрића, Фокнер је Први свјетски рат дочекао као седамнаестогодишњак.

Ипак, кад Америка уђе у рат, пријавиће се као добровољац. Био је крхке грађе и низак, па није прихваћен. Ипак, било му је толико стало до тога да обуче униформу, да је отишао у Канаду да се тамо пријави. Тамо су га примили и послали на обуку, али фронт и борбе није видио јер се рат завршио. Ипак, дуга сјенка Првог свјетског рата и његових посљедица утицаће итекако на његову проза и у смислу тематике и стила.

Историјске амбиваленције

Ова уводна литерарна паралела ту је као нека врста контекста за мото под којим овај текст настаје, мото који је замишљен у виду цитираног Фокнеровог исказа.

А контекст се тиче повода за Први свјетски рат, односно Сарајевског атентата. Читалац слути да “циљам” на скорашњу одлуку власти у Сарајеву да се на локалитету Латинске ћуприје поново “укаже” споменик надвојводи Фрањи Фердинанду и његовој супрузи Софији које је на Видовдан 1914. устрелио Гаврило Принцип. Сарајевски атентат је један од ријетких догађаја који су се десили “на нашим странама”, а да су оставили истински глобалне посљедице.

Стога и није чудно да се памти и шире од уџбеника историје. А начин на који се институционално памти говори нам више о садашњости него о прошлости, како у Краљевини Југославији, тако и у СФРЈ те данашњој БиХ. Писано је о томе релативно много, али можда вриједи укратко сумирати те различите позиције.

У Краљевини Југославији институционална политика спрам успомене на Младу Босну била је амбивалентна. С једне стране, земља је и настала из снова Младобосанаца, с друге стране, Голубић и Мехмедбашић су били блиски Апису осуђеном у Солунском процесу, а и краљ Александар као крунисана глава није баш са симпатијом гледао на атентаторе на аристократске владаре. (Уосталом, и сам Александар ће погинути као жртва атентата, истини за вољу као жртва завјере чијим је организаторима практично немогуће пронаћи било какве историјске “олакшавајуће околности”.)

Социјалистичка Југославија је у Младој Босни с разлогом препознала прото-Југословене и прото-комунисте, фокусирајући се на доктора Младена Стојановића и Гавриловог синовца Слободана Принципа-Сељу, а мудро игноришући фигуре попут Јевђевића и Парежанина. У независној Босни и Херцеговини пак, у највећој могућој симплификацији, Бошњаци и Хрвати идеализују Аустро-Угарску, док Срби његују позитивно историјско сјећање на омладинску групацију која је својим дјеловањем посредно уништила Дунавску (“црно-жуту”) монархију.

И у вријеме саме окупације и анексије, локални савезници темељно католичке монархије били су, наравно, католици у БиХ, што ће рећи у највећој мјери Хрвати. С почетка хабсбуршке власти у БиХ, Срби и Бошњаци су се чак и заједно дизали на буне. Тада су Калај и остали кренули са политиком “завади, па владај”.

Краљ Александар као крунисана глава није баш са симпатијом гледао на атентаторе на аристократске владаре

Кључни циљ је био што је интензивније могуће одвајање Јужних Славена у монархији од независне Србије (као и од независне Црне Горе, уосталом). Концепт јединствене босанске нације импоновао је Бошњацима. Тако је постало могуће да исти људи и њихови потомци који су под Хаџи-Лојом озбиљно намучили окупаторску Аустро-угарску војску постану најлојалнији могући поданици краља и цара Франца Јозефа. Отуд се данас званична бошњачка историја више поноси учешћем босанских муслимана у редовима Аустро-Угарске војске, него отпору тој истој војсци само три-четири деценије раније.

Из те “бразде” стиже идеја о обнови споменика Фердинанду и Софији, као и вехементне осуде Принципа као тобожњег “шовена”. Заборавља се да је и Сафет Исовић, између осталог и један од оснивача Странке демократске акције, понесено пјевао о “младом јунаку” Гаврилу Принципу. Хабсбуршка епоха се у тој интерпретацији историје посматра као бел епок, златно доба и боља прошлост, док се Краљевина Југославија, коју је снажно подржавала и одобравала засигурно натполовична већина тадашњег становништва БиХ ретроактивно проглашава наводном “окупацијом”.

Нијансе

Нема, рекло би се, државе која је у званичном бошњачком јавном и медијском дискурсу сатанизована више од Краљевине Југославије. Апсурдно је то јер је Спахина Југословенска муслиманска организација за коју су преци данашњих Бошњака листом гласали пресудно утицала да се усвоји Видовдански устав, јер је иста та ЈМО учествовала у скоро свим владама у Краљевини и по правилу бивала дио парламентарне већине, јер је у то вријеме било и великог напретка у образовању.

Колико год хрватско незадовољство позицијом у Краљевини било њен највећи проблем, данашња хрватска историографија ипак признаје, примјера ради, да се велики дио модерне урбанизације Загреба десио баш у епохи Краљевине Југославије.

Међу бошњачким историчарима се ова земља најчешће сатанизује, уз ријетке изузетке попут неких публициста који признају да су се уважавала вјерска права и да су, примјера ради, муслимански регрути у војсци Краљевини могли да поштују вјерске забране у исхрани. У цијелој иницијативи око споменика Фердинанду и Софији стога и не изненађује став “мејнстрима” колико су ипак охрабрујући понеки гласови из “политичког Сарајева” који се усуђују да тамошњу званичну позицију нијансирају.

То је чак помало и искорак у односу на период од прије неколико година. Уосталом, практично сва имена улица у Сарајеву која су памтила Сарајевски атентат и Младу Босну су избрисана, а активном позитивном историјском сјећању на ове младе револуционаре одавно је исписан реквијем. Овим се таква историјска перспектива само додатно легитимише.

Тренутно изгледа као да ће таква перспектива у Сарајеву остати трајно, али у историји само мијена стална јест. Уосталом, и она прошла официјелна перспектива својевремено је дјеловала стабилно. Већини обичних људи из различитих босанскохерцеговачких ентитета преостаје она често медијска флоскула да историју треба оставити историчарима.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Глас Српске

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Walter Tausch/Europeana 1914-1918/CC BY-SA 3.0