Слободан Антонић
О легитимности власти у Србији
Слободан Антонић
Иако теорија каже да се легитимитет власти у парламентарним системима успоставља и одржава путем избора, често је то само привид. Испод тог формалног легитимитета по правилу се налазе својеврсни прећутни уговори елите и народа, чији садржај веома добро осећају политичари, док социолози и политиколози настоје да га разазнају и опишу.
Два таква уговора у Србији објаснио је социолог Слободан Вуковић у књизи Право, морал и корупција (2005).
Први се тиче уговора између елите и народа у доба титоистичког социјализма. Уговор је подразумевао да народ неће доводити у питање власт елите, али да ће, заузврат, елита омогућити лагано подизање стандарда народу, а обичном човеку и доста „комотан“ однос према јавној („друштвеној“) имовини. Тако је, током осамдесетих година, када је наступила привредна криза, опште поткрадање друштвене имовине омогућило одржање колико толико пристојног стандарда знатних делова радништва, док су јавни службеници свих врста кућни буџет већ били почели да допуњују и узимањем различитог ситног мита.
У доба пак Милошевића овај уговор је остао на снази, с тим да је допуњен очекивањем народа да Србија помаже отаџбинске ратове Републике Српске Крајине и Републике Српске, али да ипак сама остане изван рата. Међутим, санкције су довеле до урушавања привреде, што је онда морало знатно померити границу докле народ сме да иде у кршењу законских норми. Стога, што је криза била дубља, граница је све више померана, па су, пред крај Милошевићеве власти, готово све правне и моралне норме биле отворене за мање или веће кршење.
Међутим, када је рат 1999. стигао и у Србију, при чему се Србија нашла у сукобу с целом атлантистичком империјом, народ је проценио да Милошевић више не може да испуњава уговор, па га је отерао. Но, како се народ у међувремену навикао на овај тип уговора, он је и од нових власти очекивао слично као и од Тита и Милошевића: да се не ратује, да се лагано поправља стандард и да се буде прилично „комотан“ у односу на законе и јавну имовину.
Тако су нове власти наследиле државну управу која се већ била навикла да прима мито, а и сам народ давање ситног или већ средњег мита више није осећао као преступ. Корупција је постала нека врста обичајности – очекивано и подразумевано друштвено понашања грађана и власти.
Рецимо, у Вуковићевом истраживању, готово трећина предузетника је била изјавила да непосредно подмићује царинске службенике. Одатле до схватања власти (државе) као плена није требало много. Јер, најбржи начин претварања моћи у капитал управо је корупција. Тако су радили „жути“, у време када је Вуковић истраживао, тако су радили и напредњаци, од 2012. године до данас (овде, овде, овде и овде).
Овај прећутни уговор, да се надовежемо на Вуковића, доведен је у питање 1. новембра 2024. кад је надстрешница убила 16 људи. Опште уверење је било да је надстрешница пала због корупције, што је већину грађана ужаснуло. Уговор је подразумевао толерисање лепљивих прстију „онима горе“ докле год стандард обичног света расте – а растао је, без икакве сумње. Међутим, уговор није подразумевао да корупција буде толика да убија обичан свет.
Зато је народ с великим одобравањем гледао на побуну студената, као и других делова средње класе. Побуна се све више ширила и до 15. марта 2025. довела је Вучићев режим на ивицу пада.
Заправо, режим је био на корак да буде оборен, а зашто тај корак није начињен показаће неки будући историчари. Да подсетим, Милош Вучевић је оставку на место премијера поднео 28. јануара 2025, али до 15. марта још увек није била образована нова влада, само је оставка 4. марта усвојена у скупштини. Вучић је Мацута за премијера поставио тек 6. априла 2025.
Постојао је велики притисак, како опозиције, тако и атлантистичких („луксембуршких“) медија, да се иде на „техничку“ владу – заправо прелазну владу. Међутим, студентски пленуми нису желели да стану иза тог захтева, јер су тада још увек били под снажним утицајем идеје о непосредној демократији. Они су, наиме, 9. марта упутили „Писмо народу Србије“ у коме су позвали грађане да крену њиховим путем и почну да праве грађанске пленуме (зборове).
То је, на неки начин, и спасило Вучића. Он је у том тренутку био усамљен, уплашен и спреман на попуштање. Готово цела СНС екипа разбежала се од њега – што се видело по томе да су га тих дана на провладиним телевизијама практично бранили још само Бокан и Крстић.
Од њега се већ било одметнуло судство и тужилаштво, као и целокупна просвета. Што је најгоре, почела је и полиција да се клати – Вучић је доцније и сам изјављивао да је тада контролисао само две јединице полиције: „Једну је водио Репац, другу је водио Кричак“.
А према њему се 15. марта ваљала маса од 300.000 људи. Да је та маса претходних дана била добила неки конкретан циљ као свој захтев – рецимо, хитно формирање техничке владе – ко би тог 15. марта могао да је заустави у походу на Скупштину?
Дошло би до инцидената, можда би се умешала и војска, а Вучић би морао да дозволи техничку владу. Први, велики стуб његове власти срушио би се, што би био заиста означио почетак краја његовог режима.
Морам да кажем да сам и ја тада био против техничке владе, јер сам се залагао да студенти траже нешто друго – промену изборног система, односно гласање за личности, а не за странке, као врсту демократског ресета нашег парламенатрног поретка. Техничка влада ми се чинила као мачка у џаку, преко које би отворени атлантисти, без избора и на превару, дошли на управу у земљи.
Међутим, студентски пленуми нити су кренули путем изборне револуције, која би отчепила скупштину за утицај из народа, нити су пошли стазом политичке револуције, која би преко прелазне владе преузела извршну власт и – уз њихову даљу подршку – демонтирала режим. Они су изабрали опцију „републике савета“, грађанских зборова, генералн0г штрајка, која – ма колико да је била романтична – ипак није дала резултате.
Тако се Вучић 15. марта извукао. Угушио је штрајк у средњим школама, па на универзитету, утулио уличне протесте који су још тињали преко лета, учврстио контролу над полицијом и почео да враћа судство и тужилаштво…
А у међувремену је дошло и до регенерације оног прећутног уговора с почетка нашег текста. Нису изнети јасни докази да је надстрешница пала баш због корупције, а и народ се уморио од блокада, насиља и револуционарног хаоса који никуда не води.
Тако је прећутни уговор на неки начин обновљен. Данас се опозициони медији убише доказујући да је посреди само „мит о Вучићевој консолидацији“ – како гласи наслов у Vremenu. „Режим пред нашим очима незаустављиво пуца по свим шавовима“, став је „политичког консултанта“ у другом чланку, у том листу. „И поред `замора материјала`, тренд је евидентан: Вучићева власт се распада по свим шавовима“, читамо у трећем чланку.
Међутим, ко нема реалан поглед на ствари најчешће доживи разочарање. Дакако, Вучић није повратио своју позицију из, рецимо, 2022. године (нити је то могуће). Али, он се јесте консолидовао, и неразумно је то порицати.
Онај ко хоће да га обори мора да удара управо на прећутни уговор, а не да мисли да само треба сачекати изборе и ствар је решена.
Вучић ће проћи као и Милошевић ако нас увуче у неки рат – чега је и он потпуно свестан. Зато и непрестано понавља да хоће да сачува мир, „да не учествујемо у великим сукобима који долазе – за време мог председничког мандата готово сам сигуран да можемо да избегнемо рат“, итд.
Такође, нека нова „надстрешница“ јамачно би и њему, у политичком смислу, сломила врат. Али, такве ствари – као рат и надстрешница – не могу се предвидети, док оно што зависи од опозиције, и што она збиља може, а и треба да уради, јесте да изнесе јасне доказе у јавности о директној вези између корупције и погибије 16 људи у Новом Саду.
Студентски покрет, а ни прозападна парламентарна опозиција то не раде, као што не раде ништа ни на припреми изборних услова који би јамчили обострано сношљиве – поштене и слободне – изборе. Заведени илузијама које стварају „пријатељски“ медији, они чекају да се распишу избори, да коначно дође тај дан када ће народ да гласа за њих, па да се, овако или онако, ушетају у Скупштину и почну да владају.
То тако не бива, и то је толико политички незрело да човека оставља без речи. Инфантократија, у политичком смислу, неком историјском грешком и може да преузме државну управу. Али, да је сачува, то никада није било, нити може да буде. Необична неозбиљност Вучићевих противника вероватно је оно што га и данас одржава на власти, заједно с прећутним уговором који владајућој конфигурацији још увек даје легитимитет.
