Ришаб Рати: Хоће ли Хамнеијева смрт срушити Исламску Републику?

Најновији израелско-амерички рат против Ирана започео је стратешким ваздушним ударима на дом и канцеларије врховног вође Алија Хаменеија, који се, према наводима, у том тренутку састајао са саветницима. Потврђено је да је погинуо у изненадном нападу.

Очигледна претпоставка Сједињених Држава и Израела била је да би изненадно уклањање Хаменеија смртно ослабило исламски режим у Ирану. Та логика подсећа на распад система у Либији након свргавања Гадафија и у Сирији после пада Башара ел Асада, где се државна структура распала чим су уклоњене кључне личности. У тим случајевима, политички поредак био је дубоко персонализован и чврсто везан за једног владара.

Иран је, међутим, устројен битно другачије. Мало која савремена држава концентрише толико видљиве власти у једној функцији као што то чини Иран у институцији врховног вође. Религијски легитимитет, врховна команда над оружаним снагама и коначна политичка арбитража сабрани су у тој канцеларији, која стоји на врху густе институционалне мреже осмишљене не само да служи вођи, већ и да га ограничава, надзире и, ако затреба, надживи.

Исламска Република није лични режим прикривен религијском реториком. То је револуционарни систем изграђен са изразитом свешћу о сопственим рањивостима, који је значајна средства уложио у припрему за евентуалне поремећаје у вођству. Структура је пројектована да се консолидује под притиском, каквом је сада изложена, а не да се распадне.

Политичко понашање Ирана не може се разумети без увида у то колико дубоко владајућа елита интернализује историјско искуство. Иранска држава је током векова више пута пролазила кроз политичке вакууме — епизоде које и даље обликују размишљање елите. Савремене кризе инстинктивно се самеравају у односу на раније сломове.

Отпоран систем

Иако џафаритска шиитска правна школа формално одбацује расуђивање по аналогији, ирански лидери редовно посежу за историјом као оријентиром. Пад династије Каџара, слом Сафавида након освајања Исфахана, хаос после смрти Надер Шаха и грађански ратови који су уследили након смрти Карима Кана Занда – сви су носили исту поуку: када вођство нестане без јасног механизма наследства, држава ризикује дезинтеграцију.

Структура Исламске Реппублике је пројектована да се консолидује под притиском, каквом је сада изложена, а не да се распадне

То нису заборављене историјске фусноте. Управо од таквих сценарија садашње иранско руководство деценијама покушава да се осигура – и сада је приморано да то тестира у реалном времену. За архитекте револуције из 1979. године то нису биле апстрактне бриге. Ајатолах Рухолах Хомеини није укинуо врховну власт – он ју је институционализовао. Уставне расправе из 1979. биле су снажно усмерене на избегавање историјских образаца распада. Свако кључно тело предвиђено уставом створено је да одговори на конкретан ризик који су разоткрили претходни неуспеси.

Савет чувара успостављен је како би спречио идеолошко скретање и обезбедио усклађеност са исламским принципима. Скупштина експерата добила је задатак да бира и надзире врховног вођу, како би се спречила неконтролисана концентрација моћи.

Савет за целисходност основан је ради превазилажења институционалних блокада, како би управљање државом могло да се настави и у условима спорова. Исламска револуционарна гарда и обавештајне службе створене су да штите револуцију од унутрашњих и спољних претњи.

Тај преклапајући институционални дизајн требало је да обезбеди отпорност система. Ако један елемент ослаби, други могу да га надоместе. Циљ је био јасан: опстанак државе не сме да зависи од једног човека. Хомеини је ту логику формулисао недвосмислено – очување Исламске Републике важније је од очувања било ког појединца.

Сва та институционална машинерија сада се активира истовремено – први пут у историји Исламске Републике под директним војним ударом на само руководство. Систем је већ раније био на испиту. Након опозива председника Аболхасана Банисадра, председник Мохамед Али Раџаи и премијер Мохамед Џавад Бахонар убијени су у размаку од само неколико недеља.

Ипак, у року од педесет дана, за председника је изабран Али Хамнеи, што је показало способност режима да брзо регенерише руководство под екстремним притиском. Осам година касније, иста логика примењена је након Хомеинијеве смрти. Хамнеи је, иако без Хомеинијеве харизме и вишег верског ранга, постао врховни вођа зато што су се институције усагласиле око њега – не зато што је наследство било унапред одређено.

Порука унутар система била је недвосмислена: систем мора да надживи појединце. Тај принцип поново се показао након погибије председника Раисија у хеликоптерској несрећи 2024. године. Уставне процедуре одмах су активиране. Власт је пренета без потреса, избори су одржани у предвиђеном року, а политичка стабилност очувана. Уместо да изазове хаос, тај догађај је послужио као својеврсна проба за изненадни губитак врха државе.

Институционална архитектура

Ирански устав има јасан одговор на питање шта следи. Члан 111 предвиђа да, у случају смрти или неспособности врховног вође, овлашћења одмах прелазе на привремени савет који чине председник, председник судске власти и један верски великодостојник изабран посредством Савета за целисходност. Циљ је континуитет, а не трансформација. Иако су прописане квалификације за наредног вођу, устав оставља простор за тумачење уместо да намеће крути религијски пут. Та флексибилност омогућава да се наследство одвија кроз преговоре, а не кроз лом.

Не постоји фиксни рок за избор новог вође – што је намерна уставна недореченост која сада добија оперативни значај. У ратним условима, привремено решење може трајати месецима. Оно што у Вашингтону или код других спољних посматрача може изгледати као парализа, у ствари може бити систем који функционише управо онако како је замишљен.

Очување Исламске Републике важније је од очувања било ког појединца, тврдио је Хомеини

Формално, Скупштина експерата гласа о наследнику, али се консензус обликује много пре јавне одлуке. Неформални механизми филтрирања сузбијају круг прихватљивих кандидата. Исламска револуционарна гарда не бира вођу директно, али утиче тако што дефинише које су опције неприхватљиве са становишта безбедности и кохезије државе. Личности које се доживљавају као претња националном јединству или стабилности ретко напредују.

Са потврђеном смрћу врховног вође, обавештајна организација Гарде готово извесно већ појачава унутрашњи надзор, док копнене снаге дају приоритет унутрашњој стабилности. Интереси те структуре су и идеолошки и материјални – усмерени су на очување аутономије и економског утицаја.

Истовремено, политички легитимитет у великој мери проистиче из верске мреже у Кому. Свако ко буде претендовао на место вође мораће да обезбеди барем прећутно одобрење виших верских ауторитета. Околности Хамнеијеве смрти имаће огроман утицај на динамику наследства, на начине који се тек назиру.

Врховни вођа погинуо је од америчких и израелских ракета у ратним условима и он није само мртви званичник – он постаје мученик. Тај наратив ће, по свој прилици, дати предност кандидатима повезаним са идеолошком чврстином и војном снагом, у односу на оне који се доживљавају као заговорници прагматизма или реформи.

Иран се често представља као држава којом управља један човек. Међутим, институционална архитектура изграђена након 1979. године одражава другачију логику, ковану у искуству револуције и историјских траума. Хомеини је ту хијерархију сажето изразио у често цитираној мисли: „Очување Исламске Републике важније је од очувања било ког појединца, па чак и оног од највишег верског значаја.“

Да ли систем може да одржи тај принцип под директним војним ударом – то је питање које ће одредити наредну фазу сукоба. Извесно је, међутим, да ће се борба за наследство у Техерану унутар самог система тумачити не као тренутак распада, већ као испит институционалне издржљивости – испит за који су оснивачи Исламске Републике деценијама настојали да се добро припреме.

Ришаб Рати је новинар који извештава о међународним односима и глобалној политици, са посебним фокусом на Јужну Азију и ривалство великих сила у региону