Др Зоран Чворовић: Дипломата против српских митова
Зоран Чворовић (фото: Медија центар Београд)
Није било ни најмање сумње да ће именовање генерал-мајора у резерви Александра Литвиненка (овде), дојучерашњег првог обавешатајца и секретара Савета за националну безбедност кијевског режима, за новог амбасадора Украјине у Београду, донети значајне промене у деловању ове амбасаде. Као што не би требало имати ни најмање сумње да личност новог амбасадора сведочи колико је Србија за кијевски режим и његове иностране туторе безбедоносно интересантна. И као што, најзад, не би требало сумњати, да ће амбасадор за којим је Министарство унутрашњих послова Руске Федерације у марту 2024. године расписало потерницу, српским властима донети само главобоље (овде).
Овакве слутње су обистиниле само после неколико дана од ступања на дужност новог украјинског амбасадора. Као што приличи обавештајцу камуфираном у дипломату, Литвиненко је одмах по предаји акредитива покренуо снажну пропагандну акцију. За само пар дана нови украјински амбасадор је дао бројне интервјуе медијима у Србији (овде, овде, овде, овде). A на дан када је пре четири године почела руска Специјална војна операција у Украјини, Литвиненко је заједно са Demostatom организовао у „Evropskoj kući“ Представништва Европске уније у Србији панел-дискусију на тему „Пропаганда Кремља у српским медијима“ (овде).
Већ из првих Литвиненкових медијских наступа јасно се види, да ће у његовом деловању, барем када су у питању јавне активности, приоритет имати пропагандна борба против русофилије у српском народу. Тешко се отети утиску да избор приоритета новог украјинског амбасадора указује на британски „рукопис“, што је сасвим очекивано када је у питању некадашњи полазник (уочи кијевског „Мајдана“) лондонског „Краљевског колеџа за студије одбране и безбедности“ (RCDS), те „Маршаловог центра“ у Гармиш-Партенкирхену.
Демитологизација као средство субверзије
Већ први Литвиненкови медијским наступи јасно показују да ће се он и његови помоћници у борби против русофилије у Срба служити уобичајеним глобалистичким и лево-либералним наративима, који су су с времена на време зачињени по неким класичним русфобским стереотипом, да се, ипак, не заборави чију је обвешатајну обраду нови укарјински амбасадор у Србији прошао.
Тако је Литвиненко у првим својим интервјуима поручио Србима да је њихово широко распрострањено уверење о Русији као традиционалној савезници, те о блискости два народа, само један обича и мит, који није утемљен на историјским чињеницама (овде, овде). Према Литвиненку, главни креатор таквих митова је руска пропаганда, као и склоност Руса да искључиво живе у прошлости, јер „Руси су као мит“. За разлику од Руса, који, према Литвиненку, „немају будућност“, па стога живе у и од прошлости, Срби би требало да одбаце такве историјске митове и окрену се „европској будућности“.
Лако је, наравно, навести безброј историјских чињеница које говоре о древности и интензивности српско-руских културних и политичких веза (овде, овде), као и о томе да је Русија кроз векове била најближа и најпоузданија српска савезница, на темељу чега је код Срба и изграђен мит русофилије, с којим је амбасадор Литвененко наумио да се обрачуна. Навођење таквих чињеница не само да би се косило са Христовом поуком из Беседе на гори о бацању бисера, него би и замаглило праву природу Литвиненковог деловања.
Маркирајући један од српских митова за главни циљ своје „дипломатске“ активности у Србији, Александар Литвиненко показује да његова делатност није уопште усмерена против Русије и њене пропаганде, као што невешто покушава да увери српску јавност (овде), већ против српског народа, тј. против његовог националног идентитета и његовог културног кода.
Наиме, један од најбољих познвалаца митологије, амерички аутор Џозеф Кембел, указује, између осталог, на социолошку функцију мита, која се састоји у озакоњењу и заштити одређеног друштвеног поретка и система вредности (овде). Српски социолог Срђан Шљукић истиче (овде), да „мит представља одређени културни ресурс, средство да се постигне друштвена кохезија, оправда друштвена пракса, све са циљем да одређени друштвени ентитет (етничка група, нација) преживи“. Стога је „међу етничким и националним митовима најважнији мит о изабраности (Ентони Смит), који изражава веровање у историјску посебност и значај неког народа“.
Имајући у виду такву функцију мита, Шљукић скреће пажњу на следеће: „Ресурси у неком сукобу нису само војни, него и политички, економски, али и културни. Ако сте у стању да уништите културне ресурсе свог противника, да озбиљно пољуљате његову веру у себе, у сопствени идентитет (чији нужан део чине митови), ваше шансе да у сукобу победите расту“. Шљукић упозорава да је директна последица разарања националних митова, а нарочито мита о изабраности народа, који се спроводи под фирмом „демитологизације“, стварање апатије и безнађа код појединаца. С обзиром на кохезивну функцију мита, „демитологизација“ разара културно-вредносну хомогеност једног друштва. С тим у вези, Слободан Антонић (овде) упозорава да „стабилност једног друштва зависи од његове интегрисаности“. Замишљен над национлним последицама „брозоморе“, Дејан Медаковић је у свом дневнику записао: „До сада смо преживели захваљујући очуваном историјском памћењу. Данас нас је оно сасвим напустило. Где је тај наш ослонац? Лишивши се своје историје и својих митова, пристали смо да порекнемо сами себе, да поништимо тековине за које су наши преци гунули самоуверено и без кајања“ (овде).
Имајући у виду национално заштитну и кохезивну функцију мита, те Шмитово одређење суштине политичког као разликовања пријатеља од непријатеља, Литвиненков покушај рушења мита о нераскидивом српско-руском братству добија јасне обрисе субверзивне делатности против државе и народа чије гостопримство као дипломата ужива.
„Дресер“ Мегалополиса
Свестан снаге и укорењености мита, тј. Завета о нераскидивом српско-руском братству, Александар Литвиненко жали што „људи нису увек рационална бића“ (овде). Да ли је овим речима Литвиненко тек посведочио о својој философији живота?
Пошто мит, односно Завет хомогенизује, Мегалополис, тј. транснационлана олигархија, по речима Слободана Владушића, жели да пре свега „дехомогенизује друштво и прегради га непробојним зидовима, како би свако остао сам у својој ћелији, немоћан и покоран“ (овде). Зато Мегалополис, као и амбасадор Литвиненко, поручују да је сваки мит, тј. Завет, па и Завет нераскидивог српско-руског братства освештан санкцијом Св. Петра Цетињског (овде), „реликт ‚средњег века‘, да је застарео, анахрон, превазиђен и неспојив са ‚модерним светом‘ (што је наравно еуфемизам за Мегалополис)“. Тражећи од људи и читавих народа да одбаце митове, тј. Завет, „Мегалополис дресира људе да прихвате биолошку лествицу вредности“, јер „када пристану на ту лествицу, људи постају робови својих нагона, а самим тим и робови Мегалополиса“ (овде).
Тиме што позива Србе да мит, тј. Завет нераскидивог српско-руског братства, одбаце у име материјалног просперитета у „заједничкој европској будућности“, те у име „заједничког европског идентитета“, Александар Литвиненко нам се заправо показује само као један од многобројних „дресера“ са скраћених курсева Мегалополиса, а не као амбасадор једне суверене државе.
Да је искусном обавештајцу Литвиненку јасно какав значај за једну заједницу имају митови, недвосмислено се, поред осталог, може закључити из следећих редова: „Нисам баш религиозна особа, али снажно разумем колико је она друштвено важна“ (овде). Притом, Литвиненков атеизам или агностицизам није само остатак наслеђа са Више школе КГБ „Ђержинског“ (коју је уписао пре распада СССР, овде), већ пре свега израз његове „идентитетске“ припадности глобалном Мегалополису. Литвиненкова искључива „идентитетска“ укорењеност у Мегалополису само је последица немогућност трајне укорењености у идентитет једне синтетичке нације, какав се у Украјини формирао у оквирима бољшевичке националне политике, а најрадикалнији антируски израз стекао од Јушченкове „Наранџасте револуције“ 2004., а нарочито од кијевског „Мајдана“ 2014. године. При чему је Литвиненко, као „мајдановски“ заменик секретара Савета за националну безбедност Украјине (овде), по свему судећи имао важну улогу у реализацији „идентитетског“ пројекта Украјине као антиРусије.
Русофобија синтетичких нација
Тек из угла Литвиненковог другоразредног синтетички „националног“ идентитета (примарни је идентитет Мегалополиса) постаје јасно зашто наративи које Литвинеко користи у обрачуна са српским историјским митовима, као што је мит о нераскидивом српско-руском братству, подсећају на уобичајене наративе бошњачке и монтенегринске пропаганде. Литвиненко је наумио да рашири русофобију међу Србима, а она је својствена свим синтетичким нацијма које су у различито време и уз помоћ различитих инструмената конверзије створене од бивших Срба. Јер, русофилија је један од атрибута српског националног идентитета, па је сасвим логично што се нови синтетички „национални“ идентитети одликујурусофобијом. Следствено томе, требало би јасно поручити Литвиненку да његовој „дипломатској“ делатности ипак највише приличе десетинације какве су данашње Сарајево или евентуално Цетиње.
Што се нас Срба тиче, основни је ред да му песниковом речју поручимо – ти знаш да ја знам (Матија Бећковић, Без ниђе никога). Будући да знамо шта ће рећи – чим испрегнеш језик и потуриш причу – ми и не страхујемо од јалове пропаганде „дресера“ Мегалополиса у дипломатском фраку, већ се по оној Његошевој знатно више плашимо од „зла домаћега“. У овом случају разлога за такав страх има већ због чињенице да су у Београду не само ћутке прихватили Литвиненкова акредитивна писма, него су у Кијев за амбасадора Србије послали Андона Сапунџију, чија је супруга кијевљанка Викторија Бородина, ватрени присталица „мајдановске“ антируске идеологије и режима Владимира Зеленског, али и службеник глобалистичког Америчког савета за међународно образовање (American Councils for International Education овде).
