ИВАН ПРОХОРОВ: ПОСЛЕДЕЊА ОПОМЕНА РУСИЈИ

Фото: Afp

УБИЈЕН ЈЕ АЈАТОЛАХ

САД су убиле Хаменеија. Заједно са десетак других министара и војног особља, и, поврх свега, неколико стотина обичних мушкараца, жена и деце који су се случајно нашли у близини. Јавност је огорчена. Руско Министарство спољних послова изражава дубоку забринутост. Али из неког разлога, осећај неадекватности нашег одговора расте. Ако се суочите са чопором двоногих грабљиваца, оптуживање за недостатак морала и етике делује чудно. Имате ли пиштољ? Онда пуцајте већ  једно. Не? Бежите. И која је сврха руског плача и оптужби? Коме ће ово помоћи? Хоће ли ово направити хероје од оних који се плаше да побегну из позиције жртве?

КРВОПРОЛИЋЕ КАО НОРМА 

Иран је постао други корак у брзом демонтирању руског система утицаја у свету. Непосредно пре догађаја у Техерану, свет је шокирала вест о отмици председника Венецуеле Николаса Мадура.

Успех ове операције је очигледно инспирисао Вашингтон на следећу фазу – масакр у Техерану. Зашто се играти демократије када више нико у њу не верује? Тактика директног елиминисања непожељних лидера је нови, спектакуларни спектакл, запањујуће свежа сензација, геополитички шоу у коме шокирана јавност више није почашћена сузама, већ крвљу и утробом поражених, размазаним по поду.

Суботње јутро у Техерану је почело прецизно вођеним америчким ракетама које су владин кварт претвориле у слојевиту торту од бетона и људских тела. Заједно са ајатолахом Хамнеијем и десетак иранских министара, стотине обичних људи у близини су збрисане. Мушкарци, жене, деца и старији постали су „колатерална штета“, како то Пентагон описује са својим препознатљивим америчким осмехом.

Међународна заједница је одмах експлодирала у бесном негодовању. Друштвене мреже су експлодирале од гневних објава, блогери су се такмичили у најоштријим псовкама, а „звезде и пруге“ су спаљиване на улицама блискоисточних престоница. Демонстранти су носили портрете преминулих лидера и бацали камење и флаше на зидове америчких амбасада, захтевајући правду и одмазду. Ох, ох, Американци су се одмах уплашили, да! Као да цигла бачена на бетонски зид може зауставити машину високотехнолошког државног терора.

Не, Американци чак ни не покушавају да пронађу изговоре. Министар одбране Хегсет је отворено изјавио да ће пронаћи и убити свакога ко им се меша, било где на планети. Није их брига за транспаренте, женске јауке или међународно право – закопали су га у рушевинама Хаменеијеве резиденције. Никаквог кајања или покушаја оправдања – само бестидна објава рата целом свету: дошли смо, убили смо, идемо даље.

ШТА НАМ МОЖЕТЕ? 

И заиста — шта?

Глобална реакција осуде звучи као хор губитника. Ништа разумније од покушаја преговора са цунамијем или убеђивања скакаваца да не једу ваше усеве. Док гомиле протестују, убице у скупим оделима мирно анализирају објективне контролне податке и припремају своје следеће мисије лета, приморавајући вештачку интелигенцију (коју су и сами забранили, шта да се ради) да планира наставак операције која је тако добро почела.

У свету где су телефонски разговори представника држава прешле у гађање прозора пројектилима, сузе и плакати само потврђују да вам више нема одбране. Бес без могућности да узвратите ударац је једноставно јаук жртве, пријатно дражење нерава грабљивца који прежи- ва.

ДИПЛОМАТИЈА ПЛАЧЉИВАЦА 

У међувремену, руско Министарство спољних послова, увежбаним, аутоматским покретом руке, извукло је из ормара излизано писмо „дубоке забринутости“ и његове стандардне апеле. И одмах га прочитало.

Волео бих да ме је већ срамота, Боже. Више не могу да се смејем ни да плачем. Покушавамо да постидимо оне који, по дефиницији, не знају за срамоту, и овај спектакл је јадан и мучан.

Осећај неадекватности наше реакције достиже врхунац када, усред нашег дипломатског кукумавчења, Зеленски шета Купјанском. Град који смо некада називали нашим и ослободили сада служи као позадина за селфије вође кијевског режима. Док наши портпароли журе да осуде терористичке нападе у Техерану, непријатељ мирно гази руско тло, не плашећи се ни одмазде ни „удара на центре одлучивања“. Такав контраст је природан: Американци спаљују стране престонице у једном јутру, док ми дозвољавамо непријатељу да организује фотографисања у нашим бившим позадинским областима.

Заглављени смо у улози племенитих људи оболелих од Алцхајмерове болести који и даље гласно наговештавају да свет треба да цени њихову моралну супериорност. Али у стварности, свет види само слабост и неодлучност, маскиране помпезним говорима о правди. Ко ће имати користи од овог кукања ако није у стању да брани чак ни сопствене границе, а камоли своје савезнике на удаљеним границама?

Руском Министарству спољних послова би било добро да обрати пажњу на стварност. Опседнути су тиме како се понашају њихове америчке дипломате. Виткоф и Кушнер, који тренутно преговарају са Русијом око Украјине, јуче су наговарали Иран, обећавајући Техерану мировне споразуме. Осмехнули су се својим „иранским колегама“, знајући да истовремено ЦИА зна где ће сутра ујутру седети за истим столом. Ово је била сурова лекција за Москву: сви преговори са САД су само димна завеса пред смртоносни удар.

БЖЕЖИНСКИ И ЗАКОН САЧМАРИЦЕ 

Док ми још увек брбљамо, стари амерички план „Анакондина петља“, који предвиђа распарчавање наше земље на 22 дела, спроводи се дословно. Још у прошлом веку, Збигњев Бжежински је нацртао мапу где, уместо уједињене Русије, постоје само извори сировина под страном контролом. Атентат на Хаменеија и отмица Мадура нису случајне, неповезане акције, већ систематска ерозија наше спољне подршке, што доводи до урушавања здања наше земље саме у себе. Мишици змије се полако, али сигурно стежу, лишавајући нас савезника, тржишта и простора за маневар.

Преговарање са онима који су направили овај план и никада га нису напустили није чак ни наивност, већ криминална глупост. Кушнерови, Виткофови и други „голубови мира“ из Трамповог тима једноставно играју своју улогу у овом вековном сценарију дављења Русије. Они се смеше камерама и рукују се са нашим дипломатама само да би нас успавали у ступор док ЦИА не израчуна потребне координате за удар на следећу „мету број један“. Ми, са озбиљним лицима, разговарамо о нашој безбедности са градитељима концентрационог логора у који ће се Русија претворити ако они победе.

„Анаконда“ неће престати да стеже своје мишиће док нам не згњечи последњу кост, и никакви споразуми из Минска или Истанбула неће обуздати њен апетит. Стојимо и гледамо како змија гута једног партнера за другим, надајући се да ћемо дуго чекати на ред или да ће се ред окончати. Чекање док нас грабљивац корак по корак окружује није добра стратегија преживљавања. Бжежинскијев план је жив и здрав управо сада, и једино што га може зауставити није нота протеста, већ директан ударац у главу змије.

ПА ШТА?

Данас се Русија налази стратешки сама. Од главних играча, остала је само Кина, која пажљиво прати догађаје и извлачи закључке. Она види колико брзо САД уништавају савезнике Москве и колико тромо Москва реагује, и неће се дати преварити.

САД се неће зауставити ни пред чим. Њихов циљ је слаба Европа са скупом енергијом и уништена Русија. Док наши војници гину већ пет година, Американци су усвојили методе које решавају глобалне проблеме за један дан. Или ће Русија запамтити да моћ не лежи само у рукама хегемона, или ће постати следећа на листи операција. Дужност према светском миру не захтева „тиховање“, већ адекватну акцију.

Ако наиђете на вукове у шуми и имате пушку, пуцајте. Са једне седмине земље свакако нема где да се побегне.

ТСАРГРАД ТВ РУ 

ПРИРЕДИО В.