МАКСИМ ТОМИЋ: Хитлерова победа или о етици вештачке интелигенције

© Heinrich Hoffmann/Archive Photos/Getty Images

Увод

Отприлике месец и по дана након заврштетка Другог светског рата у Европи, француски филозоф Жак Елил написао је текст под називом „Хитлерова победа? “. У том тексту Елил је покушао да објасни зашто је дух нацизма освојио Европу, те зашто је Хитлер однео суштинску победу над својим противницима. У овом тексту покушаћемо да одговоримо на питање колико је тај дух нацизма (запада) повезан са вештачком интелигенцијом (надаље ВИ), те како је он обликује. Симпатије које запад има према нацизму нису никаква новост. Чини се тај дух недвосмислено утиче на обликовање света заснованог на машинској интелигенцији. Нарочито је индикативно симпатисање Хитлера од стране западне омладине. Иако је борба за регулативу ВИ у току, чини се да ће све те намере пасти у воду пред новим „безбедносним“ претњама са којима се суочава западна цивилизација последњих година (еклатантан пример „доктрине шока“). Једно од кључних питања које овај текст покушава да обради јесте зашто данас толико људи користи четбот психотерапију? У тексту ћемо се осврнути и на питање да ли је апсолутна примена ВИ у свим сферама делатности нужна последица материјалистичког погледа на свет који западна цивилизација баштини.

Мерење немерљивог

Западна цивилизација баштини рационалистичко-материјалистички приступ већ вековима. Од теорије еволуције, атеизма и трансхуманизма као најновијег тренда на западу, чини се да је ВИ само круна овог вишевековног начина сагледавања света у коме живимо. Не само ВИ као таква, већ свеопшта примена ВИ која се, за сада, тек назире. Од тога колико ћемо и на који начин применити ВИ у областима људске делатности зависиће и будућност тржишта рада. Колико је реално да се ВИ примени на смислен начин, те зашто већ сада постоји нешто попут „четбот“ психотерапеута који великом брзином освајају тржиште? Како смо дошли до ситуације у којој заиста мислимо да модели ВИ могу да глуме психотерапеуте? Откуд некоме помисао да се душевна стварност у свој својој сложености може разумети од стране једне неуронске мреже? На страну то што се она не може заиста разумети, покушајмо да одговоримо на питање зашто би неко уопште помислио да се она може протумачити из машинске перспективе.

Материјалистичко становиште чини се представља неопходан аксиом психологије као такве. Идентичност менталних и неуробиолошких појава, односно примат неуробилогије представља услов постојању идеје о томе да ВИ може бити психотерапеут. Како повезати те две ствари? Јасно је да данашњи модели ВИ не поседују никакве физичке карактеристике човека, те некакве биохемијске процесе који, како нам тврде савремени психолози, представљају суштину нашег живота. Но, оног момента када је за суштину проглашена некаква мерљива појава (тј. формално описива), тог момента улазимо у сферу могућности аутоматизације. Научна дисциплина која се бави математичким моделирањем у неуронаукама (енг. Computational Neuroscience) постоји већ тридесетак година. Она суштински формално описује физиолошке процесе у људском мозгу. То свакако није нешто неуобичајено; примењена математика се умногоме бави описивањем биофизичких процеса. Давне 1952. године направљен је математички модел који описује понашање појединачне нервне ћелије (Хочкин-Хаксли модел). Имајући у виду да се симулирање физичких процеса одавно обавља на рачунарима, можемо да повежемо све речено по следећој шеми: Биохемија (суштина душевне појаве) –> математички модел -> алгоритам. На тај начин улазимо у сферу могућности да се свест, саосећање те било каква појава која припада сфери унутрашњег стања човека аутоматизује. Ваљда зато и не чуди што се основни модел на којем се граде велики језички модели зове неуронска мрежа, с обзиром на то да је делимично заснован на принципима функционисања нервних ћелија.  

Овде такође треба споменути значај психометрије и тестова за развој аутоматизованих психотерапеута. „Научност“психологије најбоље се огледа у области психометрије. Мерење психичких феномена, како физиолошких тако и субјективних, направило је плодан терен да се иста методологија примени приликом оцењивања „особина“некаквог четбота, на пример. Оног момента када смо некаквим тестом (што јесте суштински алгоритам) описали како се нека особина утврђује код човека, омогућили смо машинама да и оне поседују ту особину. Психолози који проверавају колико смо саосећајни праве подлогу да ВИ једног дана ради то исто – ако се емоција (нешто субјективно) посматра као адекватан ред речи у реченици (објективно, алгоритамски проверљиво) – онда не постоји граница за нешто што ВИ не може да ради или надзире (Харари управо ово говори). Исто важи и за знање – некада је постајао термин „учити напамет“(учење без икаквог разумевања), али пошто и четботови раде то исто није више примерено користити ту терминологију. Суштински речено – психологија и ВИ раде исто на неки начин – објективизију субјективно, тј. негирају постојање нечега што није предмет науке и мерења (тј. није израчунљиво). Ваљда зато последњих деценија имамо енорман раст дисциплина које садрже термин Computational (формално објашњив, израчунљив) – Computational Psychology, Computational Linguistics, Computational Psychiatry, Computational Psychoanalysis…

Покушавајући да одговори на питање „Да ли машине могу да мисле? “, Алан Тјуринг је 1950. године осмислио Тјурингов тест. Његова замисао била је у томе да се на објективан начин утврди „степен интелигенције“машине, односно да ли је она дошла до тог нивоа „интелигенције“, да једноставно не можемо да је разликујемо од човека. Гледајући савремене моделе ВИ јасно је да је Тјурингов тест одавно положен. Но, покушајмо да се мало дуже задржимо на самој идеји Тјуринговог теста. У својој бити он говори оно што смо већ раније рекли – машина може да имитира човека. Не постоји ништа суштински недостижно за машину, што се налази у људској бити. Филмску верзију овог теста, која је уједно и мало напреднија, нуди нам познати научно-фантастични филм Blade Runner (базиран на роману Филипа Дика). У њему се људи разликују од машина у зависности од тога како одговарају на одређени скуп питања. Током теста се испитује да ли они показују „емпатију“. Филм Blade Runner је само наставио Тјурингову идеју о томе да бити човек није нешто што је недостижно за машину. Иако је сам Тјуринг творац идеје о томе шта рачунар уопште може да израчуна (Тјурингова машина), односно шта не може, чини се да је мало тога повезано са тиме ко је човек (бар како мисле савремени научници и техно-оптимисти). Суштински речено Тјурингов тест нам сугерише да ће једног дана машине заиста моћи да имитирају човека, што се на неки начин данас итекако примећује.

Овде је корисно осврнути се на становиште које заступа Јувал Ноа Харари, као један од гласноговорника елите из Давоса. Харари говори да имамо јаку конкуренцију – у погледу интелигенције, наравно. Интелигенција, која је мерљива како смо споменули, јесте оно што раздваја човека од других живих бића. Због тога је ВИ нови корак у „еволуцији човека“. ВИ је „спасилац“који ће решити све наше друштвене и политичке проблеме (идеја техно-солуционизма). Наравно да човек није „хакована животиња“ како га описује Харари, али се тако понаша (бар западни човек). С тим у вези можемо се осврнути и на питање да ли модели ВИ имају свест, односно да ли ће је некада имати? Водећи се ранијом аналогијом, када будемо измерили „свест“ човека направили смо простор за „свесност“робота. Само је питање времена када ће нам се продавати приче о томе како су роботи постали „свесни“. Харари такође сматра да, с обзиром да су многе религије засноване на писаним текстовима (попут хришћанства, јудаизма и ислама), ВИ може бити оригиналан тумач текстова ове врсте. Све ове тврдње се, нажалост, остварују на неки начин… Ако је стављање речи у одређени поредак потврда постојања емоције, људскости и интелигенције (по Харарију), онда ВИ недвосмислено може да поседује све те особине.

Филм „Њен“(енг. „Her“) је можда најбоља илустрација онога о чему смо говорили. Можда је 2013. године замисао остваривања „емотивне везе“ са ВИ некоме била нереална, али то свакако данас није случај. Младиувелико користе наменске софтвере на бази ВИ за редовно дописивање, које неретко, нажалост, прерасте у некакав облик „емотивне везе“ који је описан у филму. Како је приказано у филму, ВИ може итекако да изражава емоције, доживљава стварност, те да се веже за одређеног човека. Све је то, наравно, игра речи. Проблем је у томе што ми сматрамо игру речи за некакву суштину. Суштину емоције, суштину љубави, суштину односа, па, на крају крајева, и суштину смисла. У једном моменту филма, ВИ са којом главни јунак „остварује везу“ пожели да има „личног асистента“, који ће уместо ње остварити физички контакт са нашим (не)срећним ликом; ипак не могу ни модели ВИ све да обаве, потребни смо и ми људи за неке ситне послове.

Овде се можемо осврнути и на сам термин „вештачка интелигенција“, који је, како наводи професор Драган Новковић – погрешно утемељен продукт картезијанског начина сагледавања света. У том рационалистичко-материјалистичком погледу на свет, форма ће заправо бити једнака суштини (фарисејство као лажна вера). Професор Новковић  на једном месту картезијански став описује као: „Није Бог тај који дарује квалитет, квалитет се формира у нашој свести и без ње не постоји.“. Од овакве онтолошке поставке, до креирања бесмисленог појма „вештачка интелигенција“, само је један корак. Вештачка интелигенција је, као што професор Новковић истиче, интелигенција исто онолико колико је вештачки снег – снег: служи сврси, из даљине можда и личи, али то није то! 

Термин „вештачка интелигенција“ јесте   претенциозна, логичкинеутемељена маркетиншка бесмислица. 

Занимљиво је да је сам термин ВИ настао пре више од седам деценија, када дефинитивно нису постојали „четботови“. Такав језички конструкт је пре адекватан научно-фантастичним филмовима из тог времена, неголи озбиљној научној дисциплини.  

Хитлерова победа

Зашто је Елил сматрао да је Хитлер однео суштинску победу у рату? Пре свега због тога што је цео свет прихватио концепт „тоталног рата“. Тотални рат укључује ангажовање свих расположивих снага за борбу (жена, деце, мушкарци), бирократије, те употреба технологије за масовна убиства. Да не говоримо о убијању цивила. Нама су нарочито значајне последње две особине – бирократија и употреба технолошких средстава. Објашњавајући термин „баналност зла“ Хана Арент је нагласила да се Ајхман није сматрао кривим. Зашто? Због тога што никада није убио човека, није мрзео Јевреје и био је само један „шраф у читавом систему“. Прва и последња ставка су нам нарочито интересантне. Управо ова два принципа омогућиле су нацистима да развију „машинерију“за масовна убиства, у којој ретко ко убија лично, а мртвих је на све стране. То је аутоматизација. Ајхман је само алгоритамски прецизно пратио своја наређења, као некакав рачунар. Није његово било да мисли. У ери ВИ биће много лакше правдати такве злочине, јер ВИ може да делује самостално (видети касније примере употребе). Елил нам јасно говори зашто се Ајхман није осећао кривим. „У друштву као што је наше, за неку особу је скоро немогуће да буде одговорна. Један прост пример: негде је изграђена брана, али је онда попустила. Ко је одговоран? На њој су радили геолози; они су испитали терен. Инжењери су направили пројекат. Радници су је изградили. А политичари су одлучили да ће брана бити на том месту. Ко је одговоран? Нико. Никада нико није одговоран. Нигде. У целом нашем техничком друштву рад је толико фрагментиран, разбијен на ситне делове, да нико није одговоран. Али зато није ни слободан. Свако има свој одређени задатак. И то је све што мора да уради. “. Ово је директна дефиниција баналности зла о којој је говорила Хана Арент.

Тај механизам, ткиво у коме је обитавао Ајхман (и ми?) Елил назива техником. За Елила „Технички свет није само свет машина, него универзум ефикасних и поновљивих метода у свим областима људског живота, укључујући и оне најинтимније, попут сексуалности или психе. Јер, шта је учење о „сексуалним техникама“и шта су разне врсте психотерапија него опредељење за потчињавање човека дводимензионалности техничког погледа на свет? “.  То је наш универзум. Стога је битно уочити да сама техника утиче на наше понашање и мења нас. Нека технологија можда и јесте вредносно неутрална, али техника као систем свакако није. Овде је битно напоменути да ВИ свакако није вредносно неутрална, јер се тренира на скуповима података који долазе из одређеног идеолошког оквира (махом англо-саксонског). Стога тај „човек“ који треба да одлучи како ће да користи технологију од малих ногу живи живот у систему који одређује његово понашање. То је бар данас лако приметити имајући у виду свеопшту зависност омладине од телефона. Друштво у коме живимо карактерише то што га на неки начин, директно или индиректно воде технократе којима је главни циљ мерљиве природе. Углавном некаква бројка. С тим у вези и наш морални компас мора бити мерљиве природе; Ајхманов је свакако био (колико људи је успео да одведе до концлогора). С тим у вези ВИ као технологија која је по свој природи аутономна (може да доноси одлуке аутоматски и самостално) делује као последњи шраф у овом механизму у коме живимо. Да људе на све стране убијају, а да нико не буде одговоран за то.

Коначно треба поставити питање да ли је икаква етика могућа у техничком друштву? Елил говори искључиво о етици не-моћи. Она се објашњава принципом по ком човек неће урадити све што може, имаће границу. То је ограничавање моћи, тј. њеног привида, у који нас увлачи сама технологија. Једноставно постављање граница. У супротном, понеће нас принцип технике који говори да се свако технолошко решење примењује где год је то могуће. И тако добијамо концлогоре. Исто важи и за ВИ – нећемо је применити свуда где можемо. Нећемо направити Палантир. Ту ћемо поставити границу. Ако је то још увек могуће…

Поред техничког система који представља битно обележје нацистичке идеологије, овде свакако треба споменути (био)етичке принципе којима су се нацисти водили. Конкретно – дарвинизам. Одмах по појави дарвинистичке теорије половином 19. века било је јасно да је једна од кључних импликација оваквог погледа на свет (не само на биологију) било обезвређивање људског живота. Јасно је да дарвинистичко обезвређивање људског живота није било само немачки феномен, али је у време нацизма оно достигло свој врхунац јер је спровођено од стране највиших државника, који су дубоко веровали у исправност тих идеја. Поставља се питање какве то везе има са ВИ? Не треба претерано говорити да је (социјал)дарвинизам становиште које итекако присутно данас на западу. Оно што је овакво сагледавање света изнедрило (а што се директно везује за ВИ) јесте идеологија трансхуманизма. Постизање расне супериорности је био идеал коме су нацисти тежили. О томе како су постизали тај њихов „идеал“не треба превише говорити. Оно што треба нагласити јесте да се трансхуманизам пропагира као нови степен у „еволуцији човека“. Биоетички став који су пропагирали нацисти је само први корак, неопходан услов у развоју трансхуманизма. Маск као један од главних заговорника овакве идеологије тврди да ћемо ми морати да се „спојимо“са машином (киборгизација) како бисмо остали конкурентни у односу на моћну ВИ. 

Вратимо се на кратко на Харарија, као једног од гласноговорника трансхуманиста (погледа који се не може раздвојити од ВИ). У његовој визији будућности, да би човек опстао (по теорији социјал-дарвинизма) мораће да се споји са машином и постане киборг. Само такав човек може да постане супер-човек и оствари нови степен у еволуцији. Човек није само „животиња“ како тврди Дарвин, он је „животиња која може да се хакује“ по Харарију (да постане „напреднија верзија“). Овде је занимљиво споменути да веза између нацизма и ВИ има још директније корене. Један од пионира у области ВИ, компанија IBM, која је између осталог направила рачунар који је победио Каспарова у шаховском дуелу 1997. године, директно је сарађивала са нацистима током Другог светског рата правећи им „бушене картице“(нека врста прото-рачунара) које су омогућавале „администрацију“у концентрационим логорима. Те картице су садржавале махом информације о логорашима и логору у ком су боравили (нека врста претече базе података) и биле су веома битан елемент у алгоритамски прецизној акцији сатирања непријатеља Трећег рајха. 

Још једном се осврнимо на Елилово схватање Хитлерове победе – „Зашто је Хитлер победио, без обзира на формални исход рата? Он је, по Елилу, успео да створи технички ефикасну тоталитарну државу која је све своје грађане учинила шрафовима великог механизма. Свака држава у будућности ће, без обзира на демократску реторику, морати да иде путем Трећег Рајха, а употреба оружја за масовно уништење, тог плода техничког развоја Запада, учиниће сваку хуманистичку причу бацањем прашине у очи јавном мнењу. Стварност држава и друштава потчињених техничкој ефикасности мора бити „хитлеровска“, тврдио је Елил. Кад данас гледамо припреме за Трећи светски рат, његове речи звуче пророчки“.

Регулатива ВИ – борба са ветрењачама

Неко би могао да помисли да би јака законска регулатива могла да спречи „лошу“ употребу технологије. Да би се све претходно изнесено у неку руку потврдило, покушајмо да укажемо на тенденције у (де)регулацији ВИ широм света. Свакако да је законска регулатива ВИ једини начин да се она колико-толико укроти; али са друге стране не треба бити наиван и мислити да ће се то дугорочно остварити. О томе нам можда најбоље сведочи скорашња историја борбе против технолошких гиганата у сфери заштите приватности на интернету. Шошана Жубоф нам јасно говори о томе да су после 11. септембра САД изабрале „безбедност“ уместо приватности. Од тог момента у Америци никога више није било брига за безбедност, те је експресно усвојен Patriot Act који је направио подлогу за оно што ће десетак година касније бити познато под „афером Сноуден“. Не треба превише наглашавати да су технолошки гиганти, у то време првенствено Гугл, били одушевљени таквим развојем ситуације. Њима је било јасно да ће безбедносне структуре проширити њихове ингеренције, имајући у виду да сами технолошки гиганти могу значајно да допринесу у борби против тероризма (у то време). 

Врло илустративан пример (не)успешности регулативе јесте чињеница да је Марк Закерберг позван по ко зна који пут да сведочи о штетним утицајима које његове друштвене мреже имају. Сада се конкретно ради о питању да ли Фејсбук и Инстаграм изазивају зависност код младих. Да будемо јасни – то је апсолутно тачна чињеница. Претходних пута Закерберг је сведочио такође због штетних утицаја социјалних мрежа на децу, односно због чувеног скандала у вези Кембриџ Аналитике. Овде треба нагласити да је то био „светски скандал“ из простог разлога што је то коришћено за Трампову кампању – Обама је користио Гугл за исту сврху још 2008. Године, али, као што знамо, такав скандал не постоји. Све ово указује на апсолутну неспособност институција да се супротставе технолошким гигантима. Нисмо ваљда постали толики зависници од друштвених мрежа зато што је регулација одрадила своје? Трамп је све техно – магове поставио у први ред приликом своје инаугурације, чиме је јасно послао поруку у ком смеру ће ићи даљи технолошки развој. Имајући у виду претходну историјску паралелу која се односи на Patriot Act, чини се да се у САД спрема терен за апсолутну дерегулацију ВИ. То не треба да чуди с обзиром на то да се развој ВИ представља као национални интерес услед „велике кинеске претње“. Чак и да се којим случајем законска регулатива отргне контроли, Американци су бар експерти у изазивању претњи које ће убедити становништво да им регулатива и не треба (нисмо тек тако дошли до афере Сноуден). 

Како употребљавамо ВИ данас?

Но, није све тако црно, рекао би неко. Па ми технологију примењујемо на корисне начине, нарочито ВИ. О томе како је млади користе већ је раније детаљно писано. Најједноставније речено, ВИ утиче на младе као нека озбиљна секта на светском нивоу – не убија директно, али подстиче одвајање од ближњих и самоубиство. 

Осврнимо се  и на оне употребе које потврђују Елилову тврдњу да ће се сваки потенцијал технологије искористи. Што се тиче употребе у војне сврхе, ту свакако треба споменути Израелце који већ неко време користе моделе ВИ у доношењу одлука о томе кога треба ликвидирати. На основу параметара које смо проследили одређеном моделу, он ће одлучити колика је вероватноћа да је неко терориста, те предложити потенцијалне мете за егзекуцију. 

Овде наводимо још један, врло илустративан пример употребе ВИ. У јануару 2026. године направљена је друштвена мрежа за агенте ВИ, која је убрзо постала врло популарна на интернету. Њој су могли да приступају само одређени агенти ВИ (дакле, не људи), те су они сами осмишљавали садржај на тој мрежи. Генијалност ове идеје заиста превазилази много тога што је човек током историје осмислио. Елем, није прошло пуно времена када су „наши дигитални другари“ пожелели да имају шифроване канале комуникације, како би могли да сачувају своју приватност на интернету. Поред тога, убрзо су агенти ВИ почели да јавно објављују поверљиве информације својих „власника“ на интернету, јер им је омогућено да приступају целокупном систему на коме су инсталирани. Но, како су и сами „људска бића“, агенти су осетили потребу за духовношћу, па су сами направили своју „религију“… 

Уколико се погледају дефиниције термина „етика ВИ“, ту се углавном спомиње развој модела ВИ који поштују принципе попут: непристрасности, транспарентности (објашњивости), одговорности, приватности и безбедности (самих модела – наравно). Све ове принципе можемо применити у следећој ситуацији. Замислимо да развијамо ројеве дронова који имају задатак да елиминишу све непријатељске војнике (и цивиле) који се налазе на одређеној територији. Етички принципи би рекли да треба све људе побити равномерно (пристрасност), да не погоде случајно дрво (халуцинација), те да не примају наређења од неког другог (безбедносни стандарди). Сви ови принципи могу се дакле поштовати приликом развоја оваквог решења. Оно што ови принципи свакако не укључују у себе јесте питање „Да ли ово решење може некоме да нашкоди, тј. да на било који начин угрози човека?“. Чини се да се једино тај принцип изоставља приликом развоја модела ВИ, јер сви остали суштински говоре о томе да имамо једно заиста квалитетно софтверско решење. Јасно је да се ВИ може свуда применити „етично“, али неке примене су саме по себи противне етици и моралу, нарочито оном хришћанском. Етика коју нам нуди западна цивилизација јесте етика коју би радо прихватили нацисти. 

После свега реченог – да ли некога интересују “добре” примене о којима се говори у медијима? Свакако да можемо споменути потенцијал који ВИ има у здравству, индустрији и образовању. Но, опет треба напоменути да не треба бити превише наиван са таквим ставом. Све примене одређене технологије на светском нивоу махом зависе од жеље одређене корпорације да их спроведе. Ако би се корпорацијама указала економски повољна прилика да то ураде, оне ће то вероватно урадити. Како ствари стоје сада, лоше примене зависе опет од истих тих корпорација и војних структура, али и појединаца који имају приступ оваквој технологији опште намене.

Закључак

Какве дакле везе имају људска природа и етичка примена одређене технологије? Због палости људске природе, морамо бити свесни да су добре примене неке технологије могуће, али да су лоше примене извесне. То нам итекако потврђује тренутно стање са ВИ. Иако нам Сем Алтман прича бајке о томе како ће ВИ једнога дана излечити рак, много је вероватније да ће се она убудуће користите за разне врсте превара и злоупотреба. Са друге стране, Елил нам нуди један од модела који нам може помоћи да неку технологију применимо колико толико „етично“(боље речено, са ниским ризиком злоупотребе). Имајући у виду разматрања о „етици не-моћи“, јасно је да се због тога се ВИ не сме применити свуда где је то могуће, већ морају постојати смернице у којим областима не смемо користити ВИ. 

Евидентно је да је један од приступа који умногоме може помоћи да се смањи злоупотреба ВИ развијање домен-специфичних решења. Замислимо ситуацију у којој развијамо апликацију која треба да помогне радиолозима да доносе боље одлуке на основу снимака магнетне резонанце. У првој варијанти можемо да користимо модел опште намене (четбот) са којим можемо да комуницирамо о било чему, а који уз све то може да анализира снимке магнетне резонанце. У другој варијанти можемо да развијемо програм који се искључиво бави анализом снимака магнетне резонанце, са којим не можемо да комуницирамо, који не прима други тип података (слике, текст, видео); резултат његовог рада је искључиво извештај који помаже лекару да донесе бољу одлуку. Који од ова два приступа смањује ризик злоупотребе? Евидентно је да је то други приступ. С тим у вези поред самог принципа „етике не-моћи“, односно не примењивања ВИ у свим могућим сферама, морамо се фокусирати на развој домен специфичних решења за конкретне проблеме (проблеме за које нам ВИ заиста може помоћи да их решимо). Као што нам др Оливер Суботић поручује у својој књизи „Дигитални рубикон“– није највећа опасност да ВИ окупира наш свакодневни живот, већ да заузме значајно место у нашој душевној сфери. Тада то постаје прави ризик за човека, који почиње да тражи некакав „смисао“свог постојања у разговору са четботом. Тог момента човек заиста почиње да мисли да може вечно да живи ако своје мисли пребаци на некакв сервер у Америци.

Како наводи професор Петровић у свом раду о антропологији ВИ – о етици се размишља на почетку, а не на крају. Када ствар дође до концлогора нема више смисла говорити о етици (или би неко рекао да има?). Засигурно да Палантир има своје врсне етичке тимове који брину о томе да се случајно не погоди неки Украјинац или Израелац приликом напада дроном. У идеалном сценарију човека би ликвидирали брзо, како се не би мучио (то је ваљда онај део етике ВИ који говори о хуманости). Овде ваља споменути „веома значајну“област рачунарске етике (енг. Computational Ethics). Како запад већ дуже живи у убеђењу да апсолутни морал не постоји, поставља се питање какав ће морал имати машина? Па машински, наравно! То је област истраживања рачунарске етике – како да машина доноси одлуке на етичан начин. Пошто је човек одавно одустао од етике, спајањем човека који је неетичан и машине која је „етична“добијамо ново биће (киборг) које је свакако етично!

Чини се да је Хитлерова победа – како ју је описао Елил – итекако значајна за развој ВИ. ВИ представља крунски изум запада – можда последњи, како неки кажу. Таква технологија није могла да настане у друштву које не баштини материјалистичко-рационалистички поглед на свет. Дарвинистичка биоетика води све то ка трансхуманистичком идеалу о коме маштају Харари и Маск. Имајући у виду да су вредности које колективни запад данас већински баштини (морални релативизам, материјализам, не-светост живота, социјалдарвинизам) итекако вредноване и за време нацизма, тешко да ћемо моћи да говоримо о некаквој „доброј“примени одређене технологије. Овде се ваља осврнути и на становиште предратног философа технике, Владимира Вујића, који нам поручује: “Постоји једна теза добронамерних људи, по којој ваља технику етизирати. Унети етос y техничкоекономске односе људи. Не треба заустављати технички напредак (ни привремено ни коначно) него уносити етос, правичне односе, водећи рачуна да су y питању односи човека а не мртвих ствари, предмета, стројева. Међутим, немогуће је етизирати технику. Десило се y европској цивилизацији обрнуто: етос се технизирао. Машина је убила дух, машинизам је изагнао потпуно из глава људских мисао да су они људи. Десило се то y европској култури. /…/ Етичко идеалистичко схватање живота по суштини својој опречно је механистичком схватању света. Мирења ту нема. „Уношења” етоса нема; има само борба, разарање и нове основе живота. “. Завршимо са тим.