Зашто се Захар Прилепин у последње време толико радикализовао? То је очигледно по његовим објавама. Ево и најновије, у којој тврди да ће жеља руске елите да се врати у вечну 1913. годину, Божјом милошћу, бити награђена 1917. годином.

Чини се да за то постоје два разлога: концептуални и конкретан.

Конкретни разлог: Захар Прилепин гаји политичке амбиције, али је политика у савременој Русији углавном политика игнорисања и одлагања, што, узгред буди речено, фундаментално разликује данашњи дан од времена 4. Државне думе. Иза Прилепина су и избори 2021. године и копредседништво странке, и позив у Школу гувернера, и надзор над изборима 2024. године, али највише руководство на крају није допустило политизацију лика писца-ратника. То је увредљиво и захтева реванш. У том погледу, Прилепин је више фебруариста него бољшевик.

Узгред, ако је веровати Прилепиновом телеграму, он је последњи пут назвао Путина „императором“ у јуну 2024. године, иако је то стално радио још од филма „Неки неће доспети у пакао“ (2019). Ту мора да се нешто десило.

Концептуални разлог је суптилнији.

Захар Прилепин себе дефинише као интернационалисту, алтерглобалисту и совјетског патриоту. Са ове левичарске позиције, писац подржава специјалну операцију, која има потпуно другачији политички обухват, одступање од којег и радикализује Прилепина.

Довољно је подсетити се да су догађаји из фебруара 2022. године почели потпуном реторичком недоследношћу, наиме, управо Путиновим говором о „Украјини по Владимиру Иљичу Лењину“. Сама природа рата се и даље оправдава безбедносним разлозима, а не некаквим идеалистичким разматрањима. Чак је и прича о поновном уједињењу, искрено речено, споредна. Нико не жури да се бори против америчког империјализма у лади шестици са одсеченим кровом. Сам рат се води у две брзине, иако совјетски мењач захтева потпуну мобилизацију. Али оно што Прилепина највише иритира јесте – растуће десничарско расположење у јавној сфери.

То је природно у рату, а посебно у оном савременог типа.

У Првом светском рату озбиљан слом управљања у Русији нису изазвале левичарске снаге – био је то антинемачки погром у мају 1915. у Москви. У јуну 2023. године, десничарски популизам, који је представљао Пригожин, марширао је на Москву. Иако с правом упозорава на опасности таквог пута, сам Прилепин је део пејзажа који рађа националистичке сценарије.

Ипак, рат се води између блиских, сличних људи који лако прелазе из једне популације у другу, због чега је покренут такозвани механизам шизмогенезе, како би се утврдило ко је пријатељ, а ко непријатељ.

Шизмогенеза је промена понашања која је резултат интеракције са другим, ескалација разлика. Концепт се користи за објашњење поделе етничких група. Сукоб са украјинским национализмом учинио је руско друштво много националистичкијим, много рускијим. Постоје безбројни примери, од војничког рефрена („Бам-бам-бам-бам! Мы стреляем по хохлам!“) до уводног говора Владимира Мединског, председника Савеза књижевника Русије, о потреби напуштања совјетске перцепције Руског царства. Међутим, шизмогенеза не само да раздваја, већ и уједињује – унутар заједничког система разлика. Атина се не може замислити без Спарте. Украјина је такође више повезана са Русијом него што мисли: њена неуморна жеља да оспори Крим и Донбас чини је делом империјалног наратива.

Руско-украјинска шизмогенеза је истовремено бољшевизовала Прилепина и национализовала друштво, што је, упркос преклапајућим циљевима (подршка СВО), довело писца до квазиреволуционарне реторике. Тактичке сличности не могу покрити стратешко размимоилажење.

Русија се мења, и то не на начин који прижељкује Прилепин. Ништа се тим поводом не може учинити, што изазива све оштрије реакције. Као што је писао класик: „Шизмогенеза је увек јача од својих учесника.“

У вези са 1913. годином. Била је то последња година Старог света, након које је почео најстрашнији век у људској историји. Први светски рат постао је мајка катастрофе осталих катастрофа тог столећа. Европска култура, изнова и изнова, подсећа на последње тихо вече Belle Époque.

Што, наравно, љути оне који сањају да се то понови.

(Телеграм канал А. Осанова; превео Ж. Никчевић)