ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ПЕСНИК НА СРЕТЕЊЕ: СА БЛАГОЈЕМ БАКОВИЋЕМ У СРЦУ ШУМАДИЈЕ

ВИДОВИТИ ВИШЊИЋ И СРПСКИ ПЕСНИЦИ 

Два дана уочи Сретења, ево нас на путу за Аранђеловац, град у коме се, још од 1996, одржава лепа песничка сусретница: додела награде „Одзиви Филипу Вишњићу“, за родољубиву поезију. 

А Филип Вишњић је, знамо, био „видовити слепац“, о чему Жарко Видовић каже:“Већ и за саму победу над бројним непријатељем тражи се нешто више од јунаштва: заједница која је довољно бројна, која ће подржавати јунаке да не буду сами, племе које не спава „сном мртвијем“. Тражи се да у човеку осећање припадности тој заједници и осећање „људске дужности најсветије“ буде изнад самог јунаштва, да буде храна и разлог јунаштва. А то више од јунаштва није инстинкт, него „духовни вођа“! Јер је за јунаштво довољан и „инстинкт“ („одбранити самог себе!“), а за чојство као осећање „људске дужности најсветије“, као осећање припадности духовној заједници, тражи се „духовни вођа“ (ГВ, 611-620). Њиме човек бива вођен у ону вишу, невидљиву борбу духова. То је она борба вођена у вишим сферама. Ту борбу је наслутио – али само наслутио – Филип Вишњић кад је певао: „по небу се вргоше прилике“, „небом свеци сташе војевати“, „за Крст часни крвцу прољевати“ итд. Та борба – „за Крст часни“, „за слободу златну“ (небеску, за ону коју бране и свеци у небеском боју) – је борба унутрашња, те се ни не води у царству земаљском (телесном), него у царству духовном (Небеском). У ту борбу човек може доспети само уздизањем: као у Лучи Микрокозма.“

Песма је сведочење завета и штит самоистоветности, која се свагда огледа у саборности. 

Овогодишњи лауреат, песник Благоје Баковић, сасвим је свестан да је уздизање изнад себе затеченог, успон ка свету у коме нагон уступа место духовном животу „људска дужност најсветија“. Борба се води у унутарју, за Царство Небеско које је и у вчености и  у нама, јер само ако је крст частан, слобода је златна. Изнад Србије увек прво ратују свеци, а из земље крвца провире да би се народ пробудио и прогледао, кроз мрчаву, ка Христу, Истоку истока.

 

О НАГРАДИ 

Награду коју Баковић добија 2026. установило је, пре нешто више од три деценије, Задужбинско друштво „Први српски устанак” из Орашца.(1) 

Награду додељује петочлани жири. Уручење Награде организовано је у оквиру прославе Дана државности Србије на Сретење. Збивало се у знаменитој Марићевића јарузи у Орашцу, почев од 1996. године, и трајало је до 2019. Шта се десило 2019?

Главни одбор Задужбинарског друштва „Први српски устанак у Орашцу“ у саопштењу за јавност изразио је, баш те године, незадовољство зато што се Награда за родољубиво песништво „Одзиви Филипу Вишњићу“ не уручује у оквиру програма обележавања Дана државности 15. фебруара у Орашцу.

Године 2018. признање није уручено на тај начин, јер није било предвиђено протоколом председника Републике. Године 2019, међутим, на скупу у Орашцу говорила је Ана Брнабић, председница Владе, а изостављање награде из програма образложено је хладним временом и техничким проблемом у ТВ преносу.

Друштво које додељује награду упозорило је:“С обзиром на то да додела награде траје један минут, главни одбор оваква образложења сматра неприхватљивим и јавно изражава дубоку забринутост за тешко стечени континуитет и углед ове престижне награде“.(2)

Лауреат те, 2019, Драган Хамовић, нелаким поводом је рекао:“Изражавам жаљење што се лепа традиција коју је засновало Задужбинско друштво ‘Први српски устанак’ нарушава и крњи. Државни протоколи не би смели да буду осетљиви на присуство песника, нарочито оних којима су упућени признали сензибилитет према заједници којој припадају. Лично, као песник, закинут сам за доживљај којем сам се искрено радовао, да признање ‘Одзиви Филипу Вишњићу’ примим на посвећеном месту српске слободе“.(2) 

И Благоју Баковићу награда је уручена у градској библиотеци, а на у Марићевића јарузи која је увек била небостремна вертикала српске слободе, и коју би данас да претворе у септичку јаму, да постане знамење „у се, на се и пода се“ животног стила.(3) 

О носиоцу Вишњићевог ловора рекао сам неколико речи, па их доносим у прилогу.

 

О ПАТРИОТИЗМУ БЛАГОЈА БАКОВИЋА: БЕСЕДА ПРИЛИКОМ ДОДЕЛЕ НАГРАДЕ „ОДЗИВИ ФИЛИПУ ВИШЊИЋУ“  

Поштовани пријатељи песничке речи, 

Живимо у времену у коме је историја малих народа често, како рече песник, „крвава магла и огњена вејавица“, па човек има искушење да се од чињеница склони у безнађе. Али управо у таквом времену постаје јасно зашто је код нас песма била више од украса: у песми „све долази на своје место“ и постаје лествица за успон ка непролазном. 

Зато није случајно што се каже: „Песма нас је одржала – њојзи хвала“, јер песма чува заветну заједницу; она нас окупља око ликова свештене верности и брани од црних изродника, учи нас да препознамо шта бранимо, јер је вечно, и од чега одустајемо, јер је трошно и пролазно. 

Али опомена је оштра: постоји, по песнику Баковићу, свет у коме се „све снима, и сви се снимају“, где се контрола представља као тишина и „природност“, док екран „нишани“ човека, навикавајући га да сам себе убеђује да решетке нема.  Зато је најпре потребно да повратимо трезвеност: да поново гледамо и слушамо из првотности која се не може надзирати од стране лажних богова овога света. 

Има и историјских тренутака који су нам укинули илузије, попут НАТО ноћи 1999, када је „хуманитарно бомбардовање“ оголило варварство и лицемерје Запада, и показало колико је опасно кад туђа сила постане мерило истине.  Али чак и тада, и после тога, остаје могућност да се не сломимо, јер Завет опстаје у нама. Поезија данашњег лауерата награде „Одзиви Филипу Вишњићу“ управо о томе и јесте. 

Благоје Баковић свој народ воли, али му не подилази, и одбија да хвали његове мане као врлине. Његова критика, наравно, није нихилизам аутошовинизма, него хришћанска свест о „покајању и самоограничењу као категоријама националног живота“ (Солжењицин). То, по Солжењицину, значи:“Ми схватамо патриотизам као целосно и стално осећање љубави за своју нацију уз служење њој, не кроз улагивање и одобравање њених неправедних претензија, него отвореношћу у оцени њених порока, греха и кајања за њих. Требало би већ једном да схватимо да нема народа вечно великих и вечно благородних, то достојанство се с трудом заслужује, а лако губи. Треба знати и то да величина једног народа није у грмљавини труба, јер се физичка снага плаћа неисплативом духовном ценом. И да се стварна величина народа налази у висини и степену његовог духовног развоја, у ширини душе, у ненаоружаној моралној чврстини.“

Ако се народ покаје, он се може вратити Богу и себи. Црна Гора која је, од „српске Спарте“, постала НАТО Монтегерија, одједном се сетила ко је и шта је, и Баковић је, у доба литијског устанка против отимања светиња, препознаје у песми „Вечној Црној Гори“:

 

Нису мушка прса охладнела

Нит у њима умрла слобода

Но је душа Бога огладнела 

И стекла је ноге, па сад хода

 

Устале су ливаде и њиве

Устала су и гробља и стећци

Устале су јабуке и шљиве

Устали су потомци и преци

 

Проходали свеци и кивоти

Вратила се свитања у зоре

Устали су негдањи животи

Спасавају образ Црне Горе 

 

Наши квазикосмополити су тврдили да је православна саборност основа комунистичког колективизма. Тобож, ми смо постали комунисти зато што смо били православни. Комунизам код Срба није дошао спонтано, него су нам га наметнули Стаљин и Черчил. Али, оставио је трага на души. Између осталог, ово се види и по томе што је, под вођством Тита и партије, дошло до пасивизације народа, који је изгубио осећање личне одговорности. Пасивно претрајавање, праћено повременим изливима галамџијског незадовољства, није било пут ка опстанку, него потонуће у привид. Зато данас ћутимо кад Аљбин Курти укида српско школство и здравство на српској косовско – метохијској земљи. Или ћутимо или, како рече Његош, „а ка гуске све нешто ћукамо“. Срам да нас, ћутологе, буде од наших песника и песникиња, видовитих слепаца и слепица, Вишњића, Јеце, Степаније, Живане, слепице из Гргуреваца! Стид пред њима, предачким узорима, лековит је за сваког од нас, и Баковић нас позива да се стидимо, да не бисмо нестали са тла и из часа који су нам Богом дати. 

Морамо од свега, ка свему, поново, почевши од налажења наших „светлих гробова“. Ове, 2026, када се навршава осам деценија од убиства српског Чиче, вође Трећег устанка, вреди се сетити Баковићеве опомене из песме „У некрсне дане“:

 

Кад су оно у некрсне дане

На Голготи отварали ране

 

Непомених легиона триста

У Србији убијали Христа

 

Они што се нечастивим куну

Пуцали су у Краља и Круну

 

Пуцали су у душу и тело

Својој вери и српству у чело

 

Што Србима нису дома дали

Ђенерала што су комадали

 

И од тога несретнога доба

Нема земље за његова гроба

 

Пуна кости та његова јама

Но у земљи више је у нама

 

Испод свете Немањића Круне

Тај гроб у свим нама ево труне

 

С Везировог до Зиданог моста

За гроб његов је ли било доста

 

А те кости док се не подмладе

Новом снагом нове наше наде

 

Србу нема без крви трајања

Док не пусти сузу покајања

 

А до тада узалудни тражи

Нећеш наћи народ ни гроб Дражин

 

Јер он није нигде у шумама

Ни у земљи колико у нама

 

Страдали смо. И страдамо. Другима је, како вели Црњански, било дато бар да одахну. Нама није било дато,  опет по Црњанском, чак ни то. Па како остати самоистоветан? Како се не променити? Како не посустати у борби са, како би Растко Петровић рекао, „силама немерљивим“?

Многи наши интелектуалци, који су се бавили етнопсихологијом, хтели су да модел цивилизованог европског човека наметну као образац понашања свом народу. То је било погрешно, не само због настојања се туђи образац универзализује, него и зато што је, како каже антрополог Бојан Јовановић, чак и класични енглески џентлмен нестао у доба тријумфа капитализма. Благоје Баковић нас зато позива да се себе не стидимо, него да се ономе што је у нама вредно радујемо, и да са  висине Небеске Србије примамо и мудрост и знање и обавештење, јер ово је спасоносно тројство само тим редом – да би знао и био добро обавештен, прво мораш бити мудар мудрошћу својих предака. 

Остаје чињеница да су Срби, после толико разорног деловања Беча и Стамбола, али и југословенства и комунизма, остали и опстали, и та чињеница је сведочанство о физичкој и метафизичкој издржљивости нашег народа.

Због тога, са Благојем Баковићем, понављамо, овде и сада, стихове из његове песме „Комад неба“:

Гледајући слику реалну и стварну

И Тепић је мого да преда касарну

 

И да му кости у огњу не пламте

Па да га по том домољубљу памте

 

Да га није држала наша вера стара

И грејала жива ватра са Врачара

 

Хвала Баковићу што је врачарском огњишту Слободе и Смисла принео свој нарамак песама, да се жива ватра не угаси!

 

ВЕЧЕ СА ДОБИТНИКОМ  

Баковић, као и увек, казује своје стихове боље него било који глумац. Јер не глуми. Износи – произноси. Са њим се лако претворити у мрава и скакавца, у дрво које секу и човека у литијама црногорским и свесрпским. 

Онда вече ( и вечера ) са добитником. 

Он, пун као брод на миришљавим морима сећања, отвара ризнице: пред нас излази Брана Петровић, песник над иним, који, да би уплашио једног што га омета у удварању лепој девојци из краја, постаје моћни агент обавештајне службе. Брана се, са Баковићем и другим својим „студентима“, у Вуковој Лозници, пет дана претвара да је тобож пијани песник, иако, наводно – то јест, само да би оног сметала уплашио – ради за силнике чије се име не помиње, и који све знају, баш, баш о свакоме ( уплашено сметало доноси Брани и дружини врућу јагњетину, само да га пусте и да му врате личну карту ). Благоје Баковић нам прича како је Новица Тадић, који председику Савеза социјалистичке омладине Југославије, на омладинским песничким сусретима у Врбасу ( онда Титовом ) каже да лаже и да је нитков ( пред свима, руком подигнутом у Страшни суд истине ), плаћа цену слободе: народна милиција га крваво премлаћује, а Десанка Максимовић га вади из затвора. То је Десанка, која се крије иза Матије Бећковића, јер су јој у Ваљеву за живота дигли споменик, а она се, она, лековито стиди. 

Први пут слушам Бране Петровића беседу о Баковићевој књизи „Подне“, са Ју тјуба.(4) 

Реч као Платоново набрано чело, ослобођена сваке Бранине игривости, сасвим у складу са Рилкеовом препоруком младом песнику:“Сиђите у дубине, иронија тамо никад не залази“.

Вредело би да Баковић запише своја сећања. Јер би нам и она била златно весло, да побегнемо, преко Лете самозаборава, са Ахеронта брозоморе, опет у живот речи. Наше речи. Понављам: у живот наше речи.

 

 

КОД ПРОТЕ АТАНАСИЈА 

Сутрадан, до Буковичке цркве. Води нас добри домаћин, угледни тумач ( између осталог! ) устаничког духа у народној књижевности, др Бранко Златковић. Црква Светог арханђела Гаврила, Благовесника, подигнута је 1832. године на темељима раније средњовековне цркве. То је храм Атанасија Антонијевића, чувеног проте буковичког, који је заклео учеснике Првог српског устанка. Цркву су Турци спалили, али је обновљена. У близини је Спомен – чесма подигнута херојима слободе 1912 – 1918. На месту где је сахрањен прота Атанасије стоји плоча коју је поставило исто ово друштво што додељује „Одзиве Филипу Вишњићу“. Унутра је копија крста проте Атанасија, крста којим је заклео устанике. Целивам и стидим се: сазнао сам да су званични Срби из Београда приморали званичне Србе у Куртијевој нарко – „држави“ да пристану на улазак нашег школства и здравства у Нови арбанашки поредак, што је последица „француско-немачког плана“ и Охридског споразума. И то ће бити представљено као победа. Наравно!  

 

СВЕДОЧЕЊЕ ПРОТЕ АТАНАСИЈА

У „Поменику“ Милана Ђ. Милићевића је наведено да је прота Атанасије „лакше него други попови дознавао шта Турци говоре и смерају о Србима“ јер је говорио турски. Истиче се да је пред „сечу кнезова“ једног дана Карађорђе дошао у Буковик и упитао проту зна ли да Турци хоће да га убију. Прота је знао, па каже:“Велим ти, купи дружину, и биј се с Турцима! Јер, ако ћутиш, погинућеш; а ако устанеш, може Бог дати да буде што боље.“(5)

Прота је овако говорио својој пастви, дижући их на устанак:“Браћо! Ево већ толике стотине година прођоше од како се сва наша слава закопа у мрачни и за нас све тужни гроб на Косову. Од онда се ножеви и пушке наше у кладе завлаче. Свети олтари Божји, који су под нашим царевима као цвеће Србију украшавали, постадоше коњске штале сада. Жене наше, наше снаје, ћери и све што нам је свето и мило, све то турској срамној похотљивости на жертву да приносимо. Већ земља стење, а небо над нама плаче гледајући толика и таква нечувена тиранства (над) нама. Браћо, ми смо робови, нисмо само ми него и наши синови, унуци, праунуци и тако довека; а браћо моја, три пута је боље мрети славно него у робству живети довека срамно“.(5)

Прота је овако заклео устанике:“Ко издао, издало га тело; пожелео поћи, ал’ не могао! У кући му ce не јављало ни старо ни младо! Од руке му ce све скаменило; у тору мy овце не блејале; у обору краве не рикале. Да Бог да ce у сињи камен претворио, да ce други на њега угледају. Не био срећан ни дуговечан, нити лица Божјег икад видео!“(5)

Мисле ли ови што издају Косово и Метохију да ће икад видети Божије лице? Или верују у Епстинов мејл Стиву Бенону, по коме је боље бити краљ у паклу него роб у рају? 

 

КРСТ И ПОУКА ДАНКА ПОПОВИЋА

Стари гробови поред цркве, и нови, крст на гробу Данку Поповићу, потомку проте Атанасија. То је онај Данко, српски писац чија је кућа одмах ту до цркве, који је својевремено, у интервјуу „Погледима“, рекао да су комунисти више уништили Србе него Турци, јер су их укинули као државотворни народ:“Да су Срби имали своју државу, српски новомученици на територији Независне Државе Хрватске би били опевани и опојани, а њихови гробови достојно обележени и оплакани. Било би јасно записано ко су жртве, а ко џелати; не би писало да су их побиле слуге окупатора, па се може тумачити да су џелате као своу послугу довели окупатори из Немачке и Италије. Тамо би остали аутентичи докази, а Срби би у Јасеновцу поставили седамсто хиљада крстова православних, јер су крстоносан народ. И нико не би број српских мученика тако бестидно спасавао. Да је српски народ имао своју државу, не би нестало Срба у Македонији, и не би се македонским називали манастири које су подизали цар Душан, краљ Милутин и други Срби ктитори, а ја сам убеђен да се и према гробовима српских ратника не би односили како су у свом Собрању одлучили. И да има српске државе, не би они присвајали српске манастире који су неколико векова старији него њихова нација.  И, коначно, да су Срби имали државу не би се у Београду стално слушало како се цмиздри над судбином Словенаца у Целовцу, када се зна да су се они, сами, плебисцитарно, одвојили од матице и припојили Аустрији. За то време се из Београда ни једном није чуо глас протеста због геноцида над Србима у Румунији и Албанији. Ако Србија не постане држава српског народа, Срби изван Србије неће имати чему да се надају, јер ће то бити знак да Срба ни у Србији више нема“.(6)

Србија, као што знамо, ни данас није држава српског народа, иако би, по Уставу, требало да то буде. 

Види се, на сваком кораку. 

У ствари, ми ни не корачамо. Стојимо у месту.

 

НА БУКУЉИ СА МИЛЕТОМ НЕДЕЉКОВИЋЕМ

Онда се пењемо, песник Баковић и ми,“дружина остала“, на Букуљу, одакле се види Шумадија, о којој је Миле Недељковић, мудрац етноса нашега, утемељитељ спомен – друштва „Орашац“ и награде „Одзиви Филипу Вишњињу“, рекао:“Шумадија је вековни народни млин, зато је двосекло ако се у њој некритички разматрају антрополошке одлике и антропометријски показатељи. Наиме, не сме се брзоплето уопштити које је висине Шумадинац, какав му је стас, облик главе, боја очију и косе, комплексија, да ли је космат, има ли орловски нос, итд. Не помаже ни ако се прибегне статистичком просеку, јер статистички просек може дати варљиву и нетачну, да не кажемо наказну слику. Довољно је само погледати на шта личимо када се, као најближа својта, нађемо на породичним скуповима, о слави, свадби или даћи: има нас високих и ниских, плавих, смеђих и црних, округлоглавих и дугоглавих, плећатих и скупљених, витких и дебелих. А све род рођени. Тако је, заправо, становништвом шаролика и Шумадија. Јер, та шароликост је последица њене историјске судбине, мешања и стапања становништва које ју је настањивало. Свако другачије гледање на ову чињеницу би водило у незрели локалпатриотизам, наивни етноцентризам, па и у недопустиве, и крајње ненаучне, расистичке мутне воде. 

С друге стране, Шумадинци нису безоблична народна маса, без изразитих и самосвојних црта. Овом приликом ћемо указати само на неке: свест о народном јединству, јака и истрајна државотворна мисао, предузимљивост у послу, дружељубивост, духовна радозналост и наглашене интелектуалне способности.

Будући да је превагу у шумадијском становништву однело становништво које је овде досељено из предела старе српске државе, оно је у Шумадију донело и вековну државотворну тежњу, коју је успело овде да оствари 1804. године, чувајући је до данас бунама и ратовима за слободу. То је и најуочљивији исход деловања, како би Цвијић рекао, згуснуте снаге свих српских земаља стечене и оличене у Шумадији.

У томе је и свест о Шумадинству. Оном историјском, али и ововременом.“(7)

Памтите ли ово, Срби? Један сте народ – од Чачка сте ишли на Далматинско Косово, из Метохије у Црну Гору, са Косова у Бачку, и са свих страна у Шумадију. Један сте народ, много више него шахисти, који за себе кажу GENS UNA SUMMUS. 

Један смо род, Срби. Бар би тако требало да буде. Ако није, загледајмо се у своја срца и побијмо гује у недрима. Својим. Гује егоизма и братомржње…

ДО КАРАЂОРЂА

У повратку, после растанка се песником и домаћином, у Карађорђев град у Тополи, и у цркву где је првобитно био сахрањен. 

Опет стид пред Вождом, у доба Карађоза који влада уместо Карађорђа. 

Још у време оно, Бранислав Нушић се ругао „ћукању гусака“ ( „а ка гуске све нешто ћукамо“ ), јефтино замаскираном у патриотске митинге ( „Весели се, српски роде, док вампири коло воде“ ). Ево Нушића, да нам све објасни:

„Замислите дакле митинг сазван на Орашцу на дан 20 јануара 1805 године. Отвара га г. Станоје Главаш лепим и пригодним говором и предлаже да се г. Ђорђе Петровић, звани Црни, избере за председника митинга.
     Г. Кара-Ђорђе заузима председничко место и, благодарећи збору на поверењу, даје реч једноме од сазивача, господину Станоју Главашу.
     Г. Станоје Главаш: Браћо. Стање наше браће постало је до крајности несношљиво, и ми смо позвани да размислимо о мерама које треба предузети да би се нашој поробљеној и намученој браћи помогло. До душе, ми са пуно поуздања и поверења можемо гледати у Европу, у толико пре, што нас је она, у племенитој тежњи да одржи мир на Балкану, преко својих представника убедила да тиме, што нас Турци убијају и натичу на кочеве, нису никаква наша национална права повређена. (Тако је!) С тога ја, браћо, предлажем да се донесе једна резолуција у којој би ое изјавило гнушање према зверствима која се чине према нама и да се позове влада да предузме енергичне мере за заштиту српскога живља! (Дуготрајно: Тако је!)
     Г. Кара-Ђорђе: Коекуде, има реч господин Ђуша Велићевић.

    Г. Ђуша Вулићевић: Ја ое, у главноме, слажем са мислима које вам је изнео мој поштовани предговорник, господин Станоје Главаш, и имао бих само да учиним једну допуну његовом предлогу. Нас кољу, тај факт стоји, али ми не можемо, за љубав једне такве ситнице што ће нас пет – шест хиљада натаћи на кочеве, реметити мир на Балкану, који Европа жели да очува. Стога сам ја да наша резолуција не буде написана распаљивим тоном, већ озбиљно и достојанствено, како би собом казивала да је израз људи који радо пристају да седе на кочевима и да висе обешени о крушке, за љубав мира који Европа жели. (Тако је! Тако је!)

Г. Кара-Ђорђе: Господо, позивам господина
Јанићија Ђурића да прочита нацрт резолуције. Изволите господине Јанићије, по души вас, прочитати!

Г. Јанићије Ђурић: (Чита нацрт резолуције која гласи): Грађани свих редова, сакупљени на данашњем митингу на Орашцу, а по саслушању свих говорника, једногласно констатују:
     1. да је услед анархије, која је овладала у турској империји, доведен у питање опстанак наш;
     2. да је последњи покољ, који је извршио дахија Аганлија у Београдском округу, у коме је са свога огњишта растерана незаштићена српска сиротиња, изазвао силно узбуђење код нас свију

3. грађани српски, окупљени на митингу, најодлучније дижу свој глас противу насилног и сталног, систематског истребљења српскога живља у Турској.
   4. Позива се цео народ да, без обзира на величину жртава које ће поднети, предузме све и најенергичније мере за брзу заштиту нашега живља у турској империји.
        Г. Кара-Ђорђе (по прочитању): Прима ли се ова резолуција? (Сви једногласно: Прима се.)
        Г. Кара-Ђорђе: Е, сад, коекуде, позивам вас да се мирно и достојанствено разиђете својим кућама, а ми ћемо ову резолуцију ставити у архиву манастира Благовештења, како би била сачувана за потомство.
        (Дуготрајно одобравање.)

     Ето тако би тај митинг изгледао, да је тада рађено као данас. А како би ми данас изгледали, да је такав митинг био тада?“(8)

    Како данас изгледамо? 

    Нека свако за себе да одговор.

 

    ЈАСНО ЈЕ

    Кад целиваш гроб Вожда, јасно ти је. Када је у Господу уснуо велики светогорски подвижник родом из Херцеговине, отац Георгије Витковић, духовни син старца Јосифа Исихасте, у његовом Светом Писму нађена је слика Карађорђа. Ко би то рекао? Христолики инок, који се одрекао овога света и свега што је у свету, који се подвизавао најтежим телесним подвигом (јео је само сушене комадиће хлеба и пио воду, и то са мером), научен умно-срдачној молитви, гледа ка Небеском Јерусалиму, а у Светом Писму држи слику Карађорђа, војсковође – љутог лава, који је сав био огрезао у крви непријатеља и диму битака… Има ли овде каквог противречја?

За оне који познају историју Православне Цркве и њених подвижника, истинског противречја нема. Јер, то је историја која, између осталог, почива на јединственом замаху светих монаха и светих ратника, од којих су се они први молили за сав свет, а ови други, са мачем у руци, бранили могућност да тај свет остане хришћански. Зато је Свети Сергије Радоњешки благословио своје калуђере, Пересвета и Ослабу, да крену са кнезом Димитријем Донским у бој на Куликово поље, где су и животе дали. Зато је и Свети Данило Други, архиепископ српски, са мачем у руци бранио Хиландар од каталанских пљачкаша. Хришћанско смирење није пацифистичка туњавост. Монах Георгије Витковић је знао да без Карађорђа не би било српске слободе златне, у којој цвета часни крст. И зато је у Светом Писму носио Вождову слику; јер, реч Божја вели да нема веће љубави него кад неко живот положи за ближње. А Вожд је свој живот положио за ближње.

СВЕДОЧЕЊЕ ЂОРЂА КАДИЈЕВИЋА 

И Шумадија и данас живи Вождом. О томе је сведочио режисер Ђорђе Кадијевић, аутор филма „Карађорђева смрт“ и ТВ серије „Вук Караџић“. Ево о чему је сведочио поводом своје сарадње са Марком Николићем, чувеним филмским Карађорђем:“Возили смо се из Паланке до места снимања. Седео је поред мене. Када смо стигли, доживели смо изненађење јер смо видели да је народ, сељаци из околних места, био јако заинтересован за снимање. Стотине и стотине њих су просто закрчили цео објекат, тако да смо морали да зовемо милицију из Паланке да нам раскрчи место за снимање. И тада се десило оно што нисам очекивао, још мање Марко, а што је најлепши тренутак у мом филмском животу. Никада ми се нешто тако ни пре ни после тога није десило, а снимио сам око 20 филмова и четири ТВ серије.

Марко је изашао из аутомобила заједно са мном и пошли смо према објекту, а онда су силни сељаци угледали “вожда” и почели су да прилазе и да му љубе руку. Толика је љубав тог народа према вожду. Марко плаче, ја плачем, плачу сељаци, цела екипа плаче. Тако дирљиву сцену, тако нешто што говори о исконској природи самог народа у односу на своје велике синове, а куд ћете већег од вожда, то се могло десити само тада и никад више. Морали смо прво да се повратимо од толиког узбуђења.“(9)

Карађорђе живи, сигуран сам, и данас у многим нашим младима, који би да „тирјанству стану ногом за врат“. Јер је то, по Његошу, најсветија људска дужност. Била и остала. 

ВОЖД ЈЕ КОСОВО

А све је то Обилићево Косово, које смо, у овом поколењу, издали и предали. Јер Вожд је Косово, како пише управо Бранко Златковић:“Усмена устаничка традиција чува континуитет са старијим историјским и поетским слојевима, па се приступање борбама за ослобођење и настајање нове српске државности представља као својеврсна обнова Косовског боја из 1389. године. На Сретење Господње 1804. у Орашцу, прота Атанасије Буковички актуелизује епску легенду о косовској издаји. У драматичним тренуцима пропасти 1813, у забележеним казивањима савременика Устанка, кривица се мотивише проклетством косовске издаје. Премда је бојазан од издаје, која се увукла у српски народ превером у Косовској бици, једна од најфреквентнијих тема устаничких наратива, устаници су после освајања Крушевца девастирали гроб за који се веровало да припада Вуку Бранковићу. С друге стране, формирао се култ ратника Милоша Обилића, који се исказује кроз предања о топонимима који се везују за њега, као и кроз анегдотска казивања о његовом устаничком двојнику – војводи Милошу Стојићевићу Поцерцу. Глорификација Обилића и једновремено одсуство култа кнеза Лазара Хребељановића, међутим, сведоче и о суштинској преради епске косовске идеологије и култа „царства небескога”. Трансценденцију је сменила акција. Устаничко предање и даље се живо надахњује косовским митом, међутим, у Устанку светињу искључиво представља коначно ослобођење од Турака, а оно се једино достиже жртвом у „царству земаљскоме”. У Устанку и његовој поетској традицији на снази је култ безусловног јунаштва. Императив је ослобађање српских територија и људства од Турака. У том прегнућу, ни смрт није трагична (…). У готово програмској устаничкој песми „Почетак буне против дахија” Филип Вишњић изриче Вождову ратничку опредељеност: „Бићемо се, море, до једнога” (…).“(10)

Било, па нестало. Или није нестало? 

ДВА ПУТА 

У чувеној песми „Србија“ Петра Пајића указује се на један од најтрагичнијих чворова нашег историјског трајања: “Српског вођу Карађорђа/ Убио је други вођа// Место где је било клање/ Срби зову Радовање //Убијеном и убици/ Дигнути су споменици//Сад се сваки Србин бије/ Са две своје историје“. И заиста: цела наша историја, све до сада, пуна је дилема – хоћемо ли Карађорђевим или Милошевим путем. Знамо ми да је Милошев пут често био разумнији, да се њима на дуге стазе остваривало више, али нас је срце увек вукло према Карађорђу, да будемо неустрашиви пред великим силама, макар нас то коштало. Певали смо у Првом светском рату, под командом Петра Првог, Вождовог унука, и праунука му Александра: „Шумадинац пали топа, / Затресла се сва Јевропа./ Дошо Шваба и до Раље, ал` од Раље не мож` даље.“ А у Другом светском рату, с Дражом у служби краља Петра Другог Карађорђевића: “Сеје моје, сад одсуства нема,/ Србија се на Хитлера спрема“.Српски патос је патос слободе. И то је Карађорђев пут.

Благоје Баковић је песник овог пута.

КАДИЋЕВ НАРОД

Није он блесав да не зна цену. И није он луд да позива свој народ да скаче у ватру. Па ипак, јасан је да јаснији не може бити: ми смо народ Тодора Кадића. 

Да ли сте заборавили, браћо Срби?

На Тројичин дан 1854. године под Острогом књаз Данило   и његови перјаници силовали су четрдесетак бјелопавлићких девојака и жена. Међу њима је била и сестра Тодора Кадића, коју је лично отео књаз Данило, а она је већ била удата за попа Пунишу Павићевића. Када су дознали шта се десило, Бјелопавлићи су решили да се освете и убију књаза и перјанике. И Тодор Кадић га је убио, ма колико се битанга чувао и скривао. 

Зато Благоје Баковић пева „Још Тодоров живи народ“, а ми поновљамо, о Сретењу 2026:   

Не презири своју врсту

Морао си знати за род

Да служећи часно крсту

Ту Тодоров живи народ

 

Па кад крену силовати

Кроз безумље и кроз нестрах

Морао си силан знати

Тодорова свуд је сестра

 

Кад крену за ветром ићи

Могаде ли јад надићи

Колко год сте Петровићи

Кадићи су још Кадићи

 

Што им више куће горе

Чиме год их везивали

Већи су од Црне Горе

Како год се презивали

 

Свако село, шума, градић

Све што видиш и не видиш

Свуд расте по један Кадић

Пред којим ћеш да се стидиш

 

Ово, кад преведемо Баковића на дневни језик наше пропасти, значи да ипак нисмо пропали: идемо даље, браћо Срби. 

 

УПУТНИЦЕ ( 15.фебруар 2026. )

1. http://www.rtvsumadija.com/zaduzbinsko-drustvo-prvi-srpski-ustanak/
2. https://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:777527-Okrnjena-tradicija-Ne-urucuje-se-nagrada-Odzivi-Filipu-Visnjicu
3. https://www.youtube.com/watch?v=5IIdABnikBo; http://www.rtvsumadija.com/nagrada-odzivi-filipu-visnjicu-dodeljena-po-31-put/
4. https://www.youtube.com/watch?v=OAzMpMYbv5w
5. https://www.rts.rs/vesti/drustvo/4259844/prota-atanasije-bukovicki-prvi-srpski-ustanak-karadjordje.html
6. https://www.pravda.rs/lat/2021/11/2/sumadinac-zauvek-prisutan-o-danku-popovicu-da-se-ne-zaboravi/
7. https://www.tragovi-sledi.com/index.php/intervju/580-5
8. https://sr.wikisource.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5_%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B3%D0%B0
9. https://www.blic.rs/kultura/vesti/bio-je-isti-vozd-karadjordje-seljaci-su-mu-celivali-ruke-kako-je-marko-nikolic-dobio/rw22k1z
10. http://dirikum.org.rs/876/1/Prvi%20srpski%20ustanak%20%E2%80%93%20istorija%20i%20poetika.pdf