Милан Ружић

Са висина Олимпа или из братског јарма

16.02.2026.

Милан Ружић

Поново се појављују некакве петиције и апели које њихови творци траже да потписујемо. Не знам чему више та најјаловија операција на телу српског интелектуалног, па и идентитетског тела које умире од наше небриге и недоприношења. Од нашег одсуства мењања навика које су и довеле до изумирања.

Док су на Косову и Метохији паљене српске куће, ми смо потписивали апеле. Док су у Црној Гори пресвлачили српску одору у усташку, измишљали језик и кројили новоисторију, ми смо покретали петиције. А док су у Републици Српској затирали сва могућа обележја српских стратишта и док је наш народ трпео сатанизацију, а затим и угњетавање од стране високих представника, ми смо по емисијама прогнозирали шта ће се десити у Русији и Украјини, како ће проћи Палестина, шта ће учинити Израел, ко ће бити изабран у Сједињеним Америчким Државама и да ли је Венецуела заиста највећи извозник злата и нафте у свету.

Све што смо чинили да докажемо свој патриотизам директно је било у сукобу са том најплеменитијом идејом и орденом националног идентитета и љубави према својој отаџбини. Патриотизам је доказиван на најглупље могуће начине, а првенствено на онај који би се тицао скоро па искључиво ега скупине људи окарактерисаних као национална интелектуална елита. Као да је неко наредио да наједном, са свим нашим савременим мукама, почне надметање у томе ко је наступио у више емисија, ко је имао више лајкова, чије су текстове највише читали, ко пише на највише портала, ко је био најближи збиљи у својим прогнозама и томе слично. Водили смо, и водимо, рат једни са другима не бисмо ли се огребали за неки крњатак пажње одређеног дела јавности који би био довољан да нам нахрани его барем на неко време. И сви ти силни потписи, а и сам сам потписао од 2014. до 2020. сигурно преко 60 разних апела, подршки, петиција и томе слично, донели су само минутажу на слабо читаним порталима, реч-две на трибинама и пар интервјуа на местима на којима нас нико и не чује и на којима се публика већ унапред слаже са свим што ћете рећи, јер алгоритам тако и спаја људе.

Стога, нисам невин у овом смислу потписивања тих бесмислица од акција, али сам са тим прекинуо 2020. године, јер сам схватио да осим илузије и јаловине у смислу чињења, ничему тиме нисам допринео. Једино се, као што рекох, его хранио пажњом и тиме што вам име и презиме стоји поред великих имена и презимена, људи чијим делима се опијате и чијим величинама тежите, али опет схватите да су тим списковима и они сами испали наивни, лењи и да им то одузима време потребно да се баве управо оним по чему их и цените.

И знам да сам милијарду пута говорио исто, али то се ради када неко неће да упамти и утуви у главу, па ћу рећи опет…

Постоје три начина којима можемо помоћи својој земљи и њима доказати љубав према истој, ако је већ стално присутно то надметање у испољавању патриотизма, а то су следећи… Можете окупити људе и политички се ангажовати како бисте нешто променили, ако још увек нисте прерасли ту илузију да политика заиста нешто може променити. Затим, можете се борбено ангажовати, при војсци, па оружјем бранити свој народ и земљу. Трећи начин је за оне који су прву опцију прерасли, а у другој се не проналазе из више разлога, а најчешће због онога да нису способни некоме одузети живот или једноставно не желе седети у војсци којој је наређено да мирује, а тај начин јесте ангажовати се у пољу свог интересовања или каријере, да ли уметничком или научном, и на том пољу, једнако бојном и тешком, покушати да учинимо нешто за своју земљу.

Да будем искрен, одавно су за мене највеће патриоте људи који упркос свему што их од тога може одвући, негују таленат дат од Бога и користе га да буду што бољи у ономе чиме се баве. Дакле, то су они људи који на олтар своје државе прилажу оно што најбоље раде и тиме, колико је могуће, утичу на заустављању онога што круни њихову земљу. И када некаква пажња ипак дође, а хоће ако довољно добро радите то што сте одабрали и за шта сте талентовани, искористите тих неколико тренутака и мрва омање и бедне славе илити тишине публике да ипак кажете нешто паметно, похвалите некога или укажете на неке недостатке, не са висина Олимпа, већ из братског јарма који делите са свима онима који су Срби и које са радошћу, и упркос свим њиховим недостацима, називате браћом, па заједно вучете плугове не би ли и овде никло нешто од чега ћемо сутра децу прехранити.