Владимир Умељић: ПРЕБИЛОВЦИ, ГОЛГОТНИ УСУД ЈЕДНОГ СРПСКОГ СЕЛА

Владимир Умељић

Једна од пет јапанских националних новина (основана у Осаки 1879.) и друга по висини тиража Асахи Шимбун/Asahi Shimbun је сврстала српско село Пребиловце 1998. у оквиру пројекта „Поруке 20. века“ у четири највише пострадала села на свету (остала три се налазе у Француској, Кини и Јапану).

Јер у августу 1941. су стигле јединице хрватске државе ту. И село, становници, људи су нестали…

Београдска „Политика“ јавља 1.02.2026:

„Највећи промотер усташтва, хрватски певач Марко Перковић Томпсон, одржао је синоћ концерт у дворани „Пецара“ у Широком Бријегу у Западној Херцеговини, а за вечерас заказан је други концерт у истој дворани. Наступ је био обележен, као и ранијих година, усташким симболима и поздравом „За дом спремни“.

И док једни тврде да је реч само о музичком догађају, за Србе је то отворена провокација, јер се само на 50 километара од Широког Бријега налазе Пребиловци, где су усташе починиле најмонструозније злочине.

Дан након концерта на друштвеним мрежема се појавио снимак из Широког Бријега, на којем се виде васпитачице са децом како се држе за руке стојећи у кругу и заједно певају и поскакују уз Томпсонову песму „Ако не знаш шта је било“ уз опис „дечији вртић у Широком Бријегу припрема се за вечерашњи Томпсонов концерт“.“

Пребиловци… Да, ако не знате шта је било“, слушајте и славите Томпсона, децо.

А како је било (У доњем тексту су изостављене фусноте, које упућују на историјске изворе и научну литературу. За заинтересоване, поред осталог, и: Владимир Умељић, „Окцидентално-европска културолошка традиција, велики геноциди у Европи средином и балкански ратови крајем 20. века“, Гамбит Јгодина, 2016.)?

Подсетимо се кратко на судбину великог српског села Пребиловци у августу 1941. године, када су почеци српског оружаног отпора геноцидној хрватској држави још увек били спорадични и локални, неорганизовани и спонтани, али сигурно нису били организовани од стране новорођенчади и мале деце, жена и стараца, тако да некакво „поравнавање личних и политичких рачуна“, као мотив хрватских починитеља злочина, тешко да може да има неког смисла.

Једна од пет јапанских националних новина (основана у Осаки 1879.) и друга по висини тиража Асахи Шимбун/Asahi Shimbun је, иначе, сврстала Пребиловце 1998. у оквиру пројекта „Поруке 20. века“ у четири највише пострадала села на свету (остала се налазе у Француској, Кини и Јапану.

Зашто?

‒ Велико српско село Пребиловци, код Чапљине, бројало је пре похода хрватских оружаних снага у августу 1941. године, око хиљаду српских становника; по одласку усташа, на животу је остало 156 мушкараца, пет жена, осам девојчица и троје мале деце (највећи део њих није био у селу у то време).

‒ Већ један кратак поглед на старосну структуру побијеног српског братства Булат, из Пребиловаца, сведочи о карактеру ове „акције чишћења хрватске државе од реметилачких елемената“:

новорођенчад 4

од 1 – 5 година 21

од 5 – 10 година 17

од 10 – 15 година 24

од 15 – 20 година 7

од 20 – 30 година 16

од 30 – 40 година 26

од 40 – 50 година 4

од 50 – 60 година 5

од 60 – 70 година 8

од 70 година 7

‒ Село Пребиловци је, дакле, парадигма оног дела Србоцида, извршеног над становништвом у (већински) сеоским областима хрватске државе 1941-1945. Не само врло темељно уништавање скоро свих житеља овог насеља, већ и недвосмислено геноцидни карактер конкретног злочина (масовно, планско и систематско убиство припадника једне национално и религиозно детерминисане људске групације, без обзира на пол и старост жртава), додељују му ову жалосну почаст.

Да се овде ипак не ради о „великосрпској пропаганди, оцрњивању Хрвата“?

Тја, можда и извештаји хрватских државних званичника, који потврђују масовно геноцидно убиство Срба у Пребиловцима (Крилно оружничко заповједништво Дубровник, тај. бр. 152, „Поднос извешћа о извештајној служби, Дубровник, 1. IX 1941“, В.З.Д. Т-152/41; Заповједништво редарствене службе Мостар, бр. 907/42, 26. V 1942) исто тако припадају „српско-националистичким“ односно „српско-комунистичким“ пропагандним измишљотинама?

Шта ће дакле хрватска деца из вртића данас сазнати и научити од Томпсона?

Можда да се четворо српских новорођенчади из братства Булат удружило са седамнаесторо деце од 5 – 10 година, основало једну криминалну организацију и одлучило се заједнички злочиначки подухват рушења хрватске државе? Уз подршку преко 800 подмуклих јатака из њиховог села?

И да су врли хрватски бранитељи само осујетили ту опасну заверу?

А није у питању да ће та деца научити и много о старом фрањевачком манастиру Широки Бријег.

Корисно је, у односу на тај аспект, сетити се и фрањевачког „Појављивања Госпе“ у Међугорју, 1981. године, четрдесет година од почетка првог хрватског сецесионистичког рата (у оквиру и под окриљем Другог светског рата).

И – за необавештене – ово „Појављивање Госпе“ није никаква неукусна шала и никакво первертирање основног људског и верског пијетета, већ још једна вредна индиција, колико је и усташка традиција (овде – на примеру босанско-херцеговачких фрањеваца) део једног непревидивог каузалног ланца у историји Хрватске и Балкана.

У области Међугорја постоји, од краја 16. века српско-православнии манастир Житомислић а од 1937. године, у његовој близини, и велики римокатолички, фрањевачки манастир Широки Бријег. Усташе долазе већ 24. јуна 1941. године, хапсе, муче и убијају свих седам српских монаха из Житомислића.

Нешто касније, у непосредној близини, хрватски бојовници убијају преко 3.000 српских мушкараца, жена и деце. Један од истакнутих починитеља злочина, учесника овог геноцидног покоља био је и Мате Иванковић, из ближе околине.

На тај исти дан, четрдесет година касније, тврди шесторо хрватске деце да им се на том истом месту указала Мајка Божија, што одмах потврђује и њихов духовни старатељ, фрањевачки фратар Марко Зовко, а главни сведок и говорник ове групе „видовите“ деце је унука горе поменутог усташког масовног убице Мате Иванковића.

Мајка Божија је, како фрањевци и дотична деца тврде, и чешће говорила деци, тако на пр. и 1. марта 1984. године изговорила: „Из посебних разлога, ја сам изабрала ову парохију (…) и желим да је водим…“

Иако ово „Појављивање Госпе“ није признато од стране Ватикана, иако је 1990. године куријски кардинал Рацингер (Joseph Ratzinger) и будући папа Бенедикт XVI чак забранио ходочашће у Међугорје, поред осталог и јер се Мајка Божија у својим „порукама“ „… умешала, у корист фрањеваца, у једну свађу између фрањеваца и мирјанског клира, између фратара и свештенства…“, захваљујући девизном приливу од стране око 10 милиона ходочасника и туриста годишње, ова област је економски процветала.

Импликације овог „пројекта“ локалних хрватских католичких клирика су бројне и – прилично неславне:

Наравно да је патолошки, чак и претпоставити да су горње речи, приписане Мајци Божијој „… из посебних разлога, ја сам изабрала ову парохију (…) и желим да је водим…“, у намерној вези са усташким крвавим пиром над православним Србима од пре четрдесет година.

Наравно да је и помисао, да је Мајка Божија „изабрала“ унуку једног од усташких убица, да преноси њене речи, само неморална апологетика усташтва и једно стравично и нељудско подругивање жртвама. Наравно да је перверзно и трагично, да милиони хришћанских католичких верника из читавог света ходочасте, у очекивању Божије светлости и милости, на место злочиначког масовног убиства преко 3.000 Срба и седам православних монаха. Наравно да је бласфемично чак и претпоставити, да се име Мајке Божије злоупотребљава у привредне и туристичке сврхе а камоли да се хиљаде жртава Србоцида на овакав начин „уновчавају“ и то од стране потомака и славитеља својих мучитеља и убица.

Међутим, хрватски римокатолички клер је имао један врло својствен начин, како нам потврђују њихови сопствени историјски извори, да и у усташко време, у време Србоцида искаже свој начин веровања и поштовања Мајке Божије.

Тако се хрватским верницима обзнањује већ месец дана по прокламовању НДХ:

„Изнад наше младе и слободне Хрватске се појавила слика девичанске Мајке Божије, као знак на небу. Девица долази да посети своју Хрватску. Она жели, у својој материнској одећи, да води поново рођену Хрватску, управо при хиљадугодишњем јубилеју католичанства у Хрватској. Она се поново спушта на заставу наше слободе, да би заузела своје старо место (…) Хрватска Бога и Марије, из старих времена, поново је настала…“

Ово глорификовање „изабраног хрватског народа“ и, истовремено, црквено легитимисање усташког преузимања власти, можда, би се на самом почетку НДХ – иако је геноцид, како сведоче бројни (не-српски) очевици, већ био у пуном јеку – још некако и дало објаснити традиционалном симбиозом верско-клерикалне и патриотско-политичке горљивости хрватског клира. Како, међутим, објаснити вест из истих католичких новина, од септембра те године:

„И поново се, на источном немачком фронту, такође бори и Мајка Божија за фашизам!“?

Врхунац ових стремљења, да се Србоцид накнадном вербалном виртуализацијом стварности релативизује, порекне и поништи, представља свакако она струја хрватских католичко-клерикалних интелектуалаца, чији је најистакнутији представник проф. др Иво Омрчанин („Срби су у ствари починили геноцид над Хрватима“).

Да ли ће дакле хрватска деца из вртића и ово сазнати и научити од Томпсона?