Александар Петровић: Антропологија вештачке интелигенције

Питање је да ли оно што је вештачко, лишено квалитета природе, може да буде интелигентно. Да ли га управо то лишавање чини надмоћним над природним стварима? Ова се питања постављају јер се многе гласине шире о феномену заводљивог назива вештачка интелигенција. Тешко је разлучити колико је у њима истине и зато се треба запитати откуда се одједном та езотерична прича која је потекла средином прошлог века из научних лабораторија почетком овог попут пожара распламсала у свим популарним медијима. Не може се превидети да одређени интерес стоји иза ширења овог наратива, јер вештачка интелигенција је постала глобални спектакл у свим корпоративно надгледаним медијима.

Када се говори о вештачкој интелигенцији не може се отети утиску да човек може да буде једино неинтелигентно биће које бесловесно ради против себе, поретка и природе ствари. Нарушавање хармоније тако се назива савладавањем природе и та се моћ види као интелигенција. Отуда човек настоји да интелигенцију измести у сферу вештачког да би нарушавање хармоније ослободио свих стега и потврдио своју неограничену саморазорну моћ.

Као на неки знак вести о вештачкој интелигенцији надолазе као дигитални потоп који преплавља аналогни свет уз мало реторичког пропитивања да ли ће несумњивe предности нове технологије донети и неке проблеме који ипак не могу да зауставе њену примену широког спектра од еротских до ратних игри. Чини се као да је у том концепту природа коначно побеђена и надмашена што је била основна намера Просветитељства и његове апотеозе рационалности механизма. Просветитељство је увек било егзалтирано појмом вештачког које подређује природу и потврђује човека као великог инквизитора природе који безобзирно испитује њене тајне. Она се савладава да би му служила, commoids humanis inservire, како већ на почетку епохе повештачења пише Френсис Бекон, с тим што данас, само неколико векова после, у тој удобности могу да уживају само факири. Тако се данас вештачка интелигенција с човеком, распетом између чежње будућности и бекства од прошлости док га протреса стешњеност садашњости, нашла у нервном чворишту јавних тежњи као просветитељски пут избављења.

У овом утопијском пројекту проблем је што је уз све могуће користи технологија добила диктаторска овлашћења над природом. У томе вештачка интелигенција има једно од командних места доношења бржих и бољих одлука. Питања и преиспитивања овог убрзања се по правилу потискују у насртају неупитног марша напретка који се не сме зауставити по цену живота. Овакву диктатуру свет још није видео јер технолози отворено прете људском роду. Технологија се гради као равна објави док излази са својим открићима која се листом позивају на историју, као и некада марксизам, обећавајући спасење у будућем времену. Скоро свако ново откриће је по правилу историјско, а то је зато што је напредно, а напредно је зато што је модерно. Историја је тако пука таутологија напредовања. Ако није напредно, онда није историјско. Таквом упрошћеном спрегом појмова технологија пустоши човеков појмовни и језички простор.

Концептуалном колонизацијом историје и настаје могућност синтагме вештачка интелигенција што је некритички преузето из англосаксонске културе. Циљ оваквог преварног именовања новог софтвера је да на језичком плану притајено настави обрачун с природом човека и да појача његову блискост с компјутером под принудом лажних појмова који га наводе да види себе у машини. Та синтагма прави дар мар у свести која види оно чега нема, а не види оно што јесте.

1

Већ из ових почетних увида види се да је прва раван проблема вештачке интелигенције језичке природе. Рекло би се да је ствар пропала још на самом почетку када је новом софтверу гордо придат термин интелигенција. А технолошки просветитељи су без размишљања вештачки термин интелигенције из англосаксонског увукли у све језике. И онда почели да праве менталне химере од тога. Вешта игра с интелигенцијом је намештена као и све претходне и у ту мрежу се хватају они који у тај концепт учитавају своје свесне и несвесне пројекције да би сами себе заробили у њима. С овешталом интелигенцијом свет обмана је добио још један јак аргумент. У свету лажи ђаво овако или онако сваку игру увек добија. Неће вештачко прављење интелигенције помоћи да се исцели било која болест овог света, она ће је још више проширити. Истина је да морамо да живимо с ђаволом и његовим инвентивним злом, јер не можемо да га избацимо из овог света, стално ће да смишља нешто ново да би нам потурио изгледе бољег живота, али ако морамо да га трпимо не морамо да му се дивимо и клањамо.

Вештачка интелигенција је ауто референтни систем који у језику настоји да створи сам себе. По тренутном стању ствари чини се да у томе успева, али то је само лингвистички трик антрополошке пројекције софтвера. Реч је заправо о покушају да се одлуке донесу ван људског света, и оправда зашто је доношење одлука одузето људима. Главни циљ је изградња наспрамног света који се нигде не укршта са живим светом. Другим речима, када се продре иза те језичке замке не постоји никаква вештаствена интелигенција, већ је то жиг, трговачка ознака за један тип рачунарског софтвера која је тако назван због идеолошког убеђивања и наметања скривене моћи. Унисоно извикивање тог терима у медијима створило је утисак да ти заиста нечега има, да долази велики талас који ће све избрисати и то је почело да се представља као будућност.

Софтвер извештачене интелигенције нема никакву памет, већ само даје већу брзину која угрожава човеков природни ритам, претвара га у аутомат покоран сатници и онемогућава његово опажање и осећање природних циклуса. На тај начин вештачка интелигенција је нека врста даљинског управљача за човека која га управља ка задацима материјалног постојања. Страх од слободе постаје тако још већи, а инквизиција још моћнија. Програмирани излети у духовност додирују само сферу површности јер они потичу из материјалистичке свести програмера вештачке интелигенције и њихове повремене глуме да додирују раван духовности, неку врсту технологизоване теологије. Вештачка интелигенција својом теолошком позом надмоћи над човеком побуђује антропологију самопорицања да би тиме припремила терен за прихватање неслободе. Ако се поверује у вешту интелигенцију и да ће она дати одговоре и спасти нас од пролазности, спаса више неће бити. Она је технолошки препаковано старо незнање о овом свету које се опет препоручује новим утопијским пројекцијама. Али овештала интелигенција заправо нема ништа, она као и пролетер нема шта да изгуби јер и не постоји осим као замисао изгубљених глава. Добра за пролетере гладне материјалних добара, који цео живот проводе у замраченим рачунарским собама, она је лоша за све који осећају природне циклусе и живот као светлост слободе.

2

Поред искривљеног језика најопасније у интелигенцији која је постала вештачка и други велики проблем је сама њена идеја. Од ње нема одбране јер она је унутрашњи непријатељ. Ако том идејом издамо овај свет, ништа нам неће вредети сребрњаци бољег живота које смо зарадили њеном дигиталном применом и напуштањем аналогног света. Нема заправо ничега горег од бољег живота. Од злоупотребе веште интелигенције гора је само њена употреба јер иза ње стоји корен издаје овог света. На тај начин се зло нормализује под периком просветитељства. Употреба вештачке интелигенције много снажније продире по антрополошкој дубини и разара свесно и морално ткиво него злоупотреба која наилази на отпор. Ова технологија већ има спремног свог суперкомпјутерског демона који врло ефикасно ради све што треба да би живот био бољи и дао људима благодати уштеде напора у материјалном свету. Он је апсолутно користан и као такав апсолутно корумпира. Дакле, или Бог или Интелигенција, све ће бити дато према нашој вери и визији. Биће то заоштрена борба јер Бог је сасвим некористан, а вештачка интелигенција корисна у сваком погледу.

Циљ није истина већ савршенство лажи која личи на истину. Овештала интелигенција је рај заблуда. Њена сврха је опсена која је боља од истине, која јој се асимптотски приближава, неограничено напредна и коју у њеном походу истина не може да заустави. Треба имати у виду да од 2008, када је проглашена за реч године, живимо у свету јавне постистине. Прва инсталација тог света после истине је вешта интелигенција. Њен једини циљ је осенчавање, што боље технолошки мотивисано и образложено. Лаж је њена застава, завет и заклетва. Све је свим силама усмерено ка превари, снажној и неосетној, где само само осетљиви духови чија осећања извиру из сећања могу да проникну у дубину разметне заблуде. Овештавање интелигенције је основна политика света после истине у којој више нема равнотеже нити смисла за дубину истине.

Тако се ствара мутна перспектива у коју се свашта учитава, али никако није добро говорити о надмоћи веште интелигенције у било којој области, чак и у шаху, јер је игра намештена. И технологија начелно није избављење од било које болести, она је запрвао производи. Са интелигенцијом која је постала вештачкла свет заваравања је добио још један аргуменат у коме су међутим кратке ноге. Истина је да морамо да живимо с ђаволом јер га не можемо избацити из овог света, али ако морамо да га трпимо не морамо да му се дивимо чак и ако то дивљење мотивишемо америчким филозофијама прагматизма и утилитаризма.

3

Трећа раван проблема вештачког дејства интелигенције је етичка. Људи су политиком технологије стварно заглупљени и све прихватају с било каквом мотивацијом која нема ничега етичког у себи. Одсуство етике без обзира све видове логике и њене рационалности неминовно води у глупост и глупе одлуке. О етици данас нема ни говора из простог разлога што се и не зна шта је етика јер је побркана с нормом. У основи етика припада само слободним људима и о њој се у неслободном свету не може разговарати. Вештачка интелигенција је и настала потискивањем и злоупотребом етике и она неће допустити ни једну етичку максиму јер би тако сама себе свела на минимум.

Етика се и у погледу вештачке интелигенције кривотвори сводећи се на правила. Не на закон, не на категорички императив, не на опште морално начело, већ на пригодна правила која треба да омогући да овештала интелигенција боље чинодејствује. Али етика није исто што и нормативизам. Норма не мора да буде етичка, може да буде само договор што и јесте у већини случајева. Етика нема никакве везе с стереотипима и људским страховима и никаква правила, санкционисање норме, неће ослободити страхова било кога. Страх постоји управо зато што нема етике. Када већ на почетку, када се почело размишљати о овештавању интелигенције није постављено питање етике, сада је касно, заправо од почетка је касно јер је крај јасан. Етика је однос према целини ствари, а не према конкретним проблемима који настају када се склизне с чврсте стене моралног просуђивања. Јадна су домишљања и убеђивања да ће извештаченошћу интелигенције бити остварен већи учинак и виши степен комфора. Томе би се могла ставити примедба да би на самом почетку етика укочила напредак. Одговор на то питање било би питање зашто је толико важан напредак када он очито никад не доноси квалитет живота, већ напротив замену квалитета различитим квантитетима. Отуда у погледу квалитета не би било ништа лоше када етика не би допустила срљање у напредак мотивисано само лакомисленим надама да ће време које не разумемо донети нешто боље. Време које је изван нашег домашаја увек ће донети само време и ништа друго. Остало су замишљене лудости кратког даха.

Парадоксално је да иза тако овештале интелигенције стоји заправо безумност. Она је само маска бесловесности. Правила употребе таквог вештачког ентитета су као покушај да се диригентским штапићем управља цунамијем који носи све пред собом. Ништа неће зауставити корпоративне але када виде плен кога могу прогутати користећи интелигентни софтвер чак и по цену смрти човека. Вешта интелигенција је тако само један од облика напуштања етике јер колонијални свет у протеклих пет векова тзв. Доба открића није учинио ни један једини етички чин. Како сада очекивати да се промени и учини нешто за опште добро обуздавајући стихију?

Вештачка интелигенција је само модернизовани наставак политике пљачке и уништења, само што је сада оробљен и кривотворен и интелект лишен моралне свести. Када је завршена материјална пљачка, остала је да се опљачка свест. Дакле, да се затвори круг и да се утамничи и поништи Ја које мисли и да се тако према Декартовој формули онемогући да Ја постоји. Уместо Ја које мисли да би постојало, јер оно не зна да дође до постојања нигде изван себе, на сцену ступа вештачко Ја. С обзиром да је неизвесно шта је то аутореферентно Ја, каква је то конструкција, коју је тешко разликовати од природног Ја, неосетно се само постојање доводи у питање. Јасно да је свест може да заштити само етика спречавајући усамљивање и изолацију да би тако постала лак плен технологије и њених збуњујућих привида. Свест не може да постоји без мере, племенитости и увиђања својих граница. Она постаје несвест или просто речено глупост.

Већ је начелни промашај Декартово размишљање у Медитацијама о првој филозофији да ће се постојање утврдити мишљењем. Он је био у заблуди да ће се тако одбранити од преварног демона кога је замислио у Медитацијама, јер на тај начин технологија опседа свест и свет своди на привид мноштвених форми привида. Тако човек постаје Бодљикавац који у филму Сталкер Андреја Тарковског креће у Зону која испуњава све жеље. Он иде тамо јер жели да спасе брата, човечанство, од тешке болести. Он успева да дође, Зона, нека врста испољавања космичког ума, чита његову жељу, али када се врати кући налази брата који је умро, а он је стицајем околности постао пребогат. Зона испуњава праве жеље, а не позерске замисли лажног Ја које се заклиње у хуманизам, а жели само капитал. Прави антрополошки производ прављења вештине од интелигенције је да ће се намножити бодљикавци који желе да вештачка вештине помогне у овоме и ономе, а заправо желе само новац и да послуже превари из које се гради моћ. Права жеља оних који раде на вештачкој интелигенцији је само служење капиталу је она је литургија капитала из које настаје ново свештенство које ће вером у вештаство покушати да спасе свет од болести на исти начин као Бодљикавац. Зона испуњава само праве жеље и зато човечанство које уздиже вешту интелигенцију треба да умре да би капитал завладао у царству ништавила. С друге стране, ако жели да одбрани аналогни живот треба да постави питање општег добра, а не интереса одвојеног Ја које мисли.

4

Четврта раван на којој се ова технолошка појава може сагледати је митолошка јер она је и начин митологизације технологије. У току је гигантомахија природног и вештачког света. Вештаствена интелигенција је као античко химерично биће натприродних одлика која по својој природи тежи да буде надмоћна над човеком. А људи у њеним брзим манипулацијама виде митску моћ којој треба да управе своја очекивања и да јој служе да бих обдарила новим користима. То наравно доводи до забуне и далекосежно погрешних одлука. Вешта интелигенција, а вешти су пре свега они које је именују, тако је, речено терминима Френсиса Бекона, постала идол трга у који, према ограниченој природи људске свести, сви пројектују своје вештачке жеље и интересе не знајући тачно о чему је реч. Термин вештачка интелигенција је нека врста дрске преваре именовања нечега чега нема да би се на тај начин испредао привид и остварио основни циљ стицања моћи колонизацијом свести. На тај начин она подсећа на тројанског коња кога су лукави Ахејци оставили браниоцима Троје, радозналим и пуним оптимизма да им управо такав велики вештачки коњ треба, јер ће дати нову снагу њиховом граду. Уверени да им он доноси дарове будућности увлаче га кроз капију и њихова одбрана том лажном вером пада. На сличан начин је у вештачку интелигенцију смештено свашта што ће се појавити када освајачима буде требало. Ако је ова аналогија тачна, не можемо да поклонимо било какву веру овој направи, ма како она изгледала корисна, јер иза ње стоји тројански ђаво материјализма.

С обзиром да нас је просветитељска технологија завела у беспуће принуђени смо да пред Тројанским коњем, пре него нас Ахејци ухвате на спавању и сасеку, изнова поставимо основна питања. Како је историјски залет технологије далеко већи него у време марксистичких прича о дијалектичком материјализму, морамо да почнемо од питања шта је материја које Маркс у својој апологији материјализма лукаво није поставио. Није га поставио јер на то питање нема одговора, осим неких разматрања о атомима, од којих је према просветитељским идејама састављена материја, чији траг се потом губи у још мањим честицама квантног нивоа где се између честица појављује скоро бескрајна празнина која онемогућава да позитивистички дамо одговор. У свом заносу жреци материјализма покушавају да се ухвате за танку нит царевог новог одела постојања, како кажу, „божанске честице“. За њом данас трагају да би зауставили клизање у ништа и да би дошли до неке поуздане материја од које је све рођено. Таква идеја, међутим, слична је покушају да у ораховој љусци преплови море.

Пред нама се отуда налази дилема: ако је толико нејасно шта је материја, откуда толики материјализам, импулс за сакупљањем материјалних ствари. Да није тог сакупљања, они не би знали шта да раде, стојали би вероватно у месту и чекали да прође време. Да ли они који гомилају материјално богатство знају шта је материја и ако не знају зашто тако хрле у непознато? Да ли цивилизација гомила нешто што не зна и не покушава озбиљно да сазна? Последично, они не знају шта чине што према речима Јеванђеља треба да им буде опроштено, иако се не зна ко ће им дати тај опроштај осим оних сличних њима. Дакле, опроштај им треба дати, али он је немогућ јер су све учинили да га спрече. Један од начина спречавања опроштаја је и вештачка интелигенција.

Како не знају шта је материја и како тај појам ни до данас није јасно одређен, да ли је то талас или збир честица, то значи да у битном смислу они и не сакупљају материју која остаје изван њиховог домашаја. Материју заправо конституише свест о њој и без свести она остаје само бесловесна реч која не означава ништа осим празнине. Стога се може рећи да они одани материјализму сакупљају само форме – земљу, куће, златнике и томе слично. Дакле, њих занима само форма коју желе да поседују. Ако је тако, и ако материја остаје изван њиховог досега, онда је довољно дати им слике тих форми. На први поглед изгледа да се они не би задовољили сликама, јер би установили да им недостаје оно што зову материја, али то је само техничко питање како сликама дати материјалну убедљивост. Кроз вештачку интелигенцију човек прихвата да се задовољава сликом и да узима слику као испуњење своје страсти за материјалношћу. Материјална добра су му дата, али виртуално, у 3D или nD технологији што је довољно ако је свест онеспособљена да види разлику.

5

Пета, највиша раван проблема извештачене интелигенције је Его. Да би се стварност до краја поделила и одвојила, потребно је, као што је човек imago dei, да технологија поприми imago humana. Човек ће тако бити збуњен и гледати стварност кроз призму технологије уверен да му она, која га на сваки начин поткопава, даје власт над светом. Зато се и употребљава термин интелигенција која као особина припада личности, а не машини којој се на силу придаје. Тако неосетно пресликавањем долази до трансфера личности у машину, другим речима у механизовани Его. Овај пренос треба да погура зацртану транзицију аналогне у дигиталну културу. Дигитална технологија може да се схвати као нека преса која под притиском тежи да аналогни свет од три димензије спљошти у дводимензионални свет слике. Свет сведен на две димензије не може више да опази тродимензионални јер се аналогни свет види само у дводимензионалној пројекцији. Тако је космос спљоштен на историју, а личност на појединца.

Да би се то постигло и да би се јасно видело да је материјализам заправо формализам, потребна је технологија аутономне форме. Та технологија зове се вештачка интелигенција. Пре свега она даје чисту форму којој није потребна материја јер је савршено подражава. Симулација је суштина модерне технолошке културе. У њеном онтолошком средишту налази се Его, Ја које мисли и које из себе, из свог мишљења извлачи своје постојање. Вештачка интелигенција је само еманација Ега у технологију. Она ради само оно што би чинио Его. Потпуно је заправо свеједно да ли је Ја које мисли природно или вештачко јер концепт cogito ergo sum је грешка свих погрешки. Као резултат модерности култ или култура егоизма доведена је до коначног израза где све почиње са Егом и завршава се с њим. То важи у сваком смислу, филозофском, психолошком, друштвеном, политичком, историјском. Изван тог инфлаторног Ега скоро да није на Западу могуће било шта пронаћи. Изван је нежива и бездушна материја која је незнано како покренута, али која нема свести коју је присвојио Его. Само је Его и ништа: или Его или ништа – то је можда најбоља дефиниција Запада. Припрема за рађање Ега било је схватање света као механизма у 16 веку. Свет и човек протумачени су као механика где све има своје место које ни један зупчаник не може да напусти слободном вољом Када тако спојимо механизам као идеју 16. века и Его из 17. века, добијамо технологију. Его схвата себе као механизам и усмерава га циљевима изван природног света. Рене Декарт прави први персонализовани аутомат да би потврдио своју филозофску поделу света на Ја и не Ја. Поједностављено говорећи, свака технологија састоји се од Ега и механизма. Она је заправо механизовани Его. То што важи за технологију уопште може се применити и на њен облик који је назван вештачка интелигенција. Када се рашчлани на саставне делове од којих потиче, у њој нема ничега до Ега и механизма његове инфлације. Она је заправо начин да се направи Ја које мисли да би постојало што је једини задатак који има модерна култура. Без тога све се урушава у непостојање, односно види се сама заблуда из које све извире. Највећа од свих заблуда јесте привид о постојању одвојеног Ја које је у вештачкој интелигенцији добија свој коначни технолошки израз. Она је коначно решење за овај свет. Потрага за таквим Егом једнака је потрагом за имагинарном „божанском честицом“.

Вештаствена интелигенција има аналитички карактер јер заправо не доноси ништа ново, већ се креће у орбити Ега који у њој на различите начине подражава себе. У том смислу слична је Дон Кихоту који се начитао витешких романа, прикупио велику количину информација, big data, и неминовно се тако обрео се у паралелном свету у коме је формама стварности видео вештице, зле чаробњаке и девице које треба ослободити. Из тога се чини да је основни циљ вештачке интелигенције изградња одвојене стварности где ће се она борити с којекаквим утварама које ће измишљати.

Шта више, збуњени донкихотовски човек застрашено напушта аналогни свет као извор напора и опасности и покушава да се сакрије у дигиталној тами која му се чини као једино лагодно уточиште. Он делује према нагону гоњене звери страсно желећи да се спасе од прогонитеља. Ко га прогони? Оно од чега бежи је светлост која му наноси бол изгубљеног идентитета и буди сећања које покушава да потисне јер је издао себе претварајући се у механизовани Его коме недостаје трећа димензија. Аналогно кретање постаје тумарање у дигиталном лавиринту из кога се не може изаћи јер нема краја ни почетка.

Поверење, очекивања, наде, емотивно зближавање које људи учитавају у вештачки свет води у суноврат јер се на тај начин губи свесност и замењује провизорним дигиталним обрисима. Четврта индустријска револуција, чији циљ је да у Егу споји биолошко, механичко и дигитално тело, отворено говорећи кроз своје давоске пророке Шваба и Харарија, који су, као привидне историјске супротности фашизма и ционизма, нашли заједнички језик у коначном решењу да је човек завршио свој ход и да ће бити замењен машинама. Сада је све то отишло још даље јер нас идеолози и власници капитала обавештавају да је проблем и то што дишемо, јер тако издисањем угљен диоксида мењамо климу, тако да треба да се пред том узвишеном научном истином самог пакла погнемо и склонимо, и да уступимо места химерама без даха и духа. На тој борби против човека већ се дижу храмови дигиталног света и нова вера у свемоћног киборга.

Кључни закључак

Савршенство Его лажи намеће човеку комплекс несавршености и немоћи да пружи одговор на изазов нових облика технологије. Реч је о колонијализму једнако језивом као и онај аналогни који је неевропским народима кроз појмове историје, цивилизације и просвећености наметао комплекс ниже вредности. Вешта интелигенција је још једна смицалица убитачног механизованог колонијализма. Његова битна одлика је да за све векове свог постојања није учино ни један етички чин и да је друштвени живот свео само на непрекидни низ превара. Јасно је да ће филозофски и практично егоистично оријентисани свет похрлити ка повештаченој интелигенцији и заиграће око ње као око златног телета, али то је само игра на непостојећем или пропалом темељу.

Ја не постаје субјект (подмет) тако што мисли, већ напротив Ја које мисли производи непостојање јер Его је рупа у празном простору на чему се ништа не може темељити. Постоји само целина која се, било да мисли или је мишљена, отела одвајању, удвајању и умножавању. На етичком темељу спреге супротности превазилази се постојање усмерено ка Егу. Није технологија, већ етика основно питање веште интелигенције. То је кључна тачка где треба сагледати оно што се догађа. Интелигенција може бити вештачка само уз одсуство или потискивање питања етике. Али када већ једном крене да се интелигенција вештачки гура, касно је да се постави питање етике. Оно мора да претходи, јер, постављено у ходу, оно нема никакву снагу. Уколико нема етике, технологија је само криминал или боље речено велеиздаја. Криминал се може врло успешно заоденути у рухо науке и технологије.

Ако је овештала интелигенција уопште нешто, онда је она само наше огледало. И зато не треба тражити решење у огледалу нити га оптуживати, све је то једнако узалудно. Једино што вреди је схватити природу огледала, добро се погледати у њему пре него што нестанемо у својој слици умишљеног Ја. Ми то можда можемо да добро схватимо јер је свест о огледалу део светосавског завета. Када је схватио огледало, Свети Сава је могао да се избори са историјом и скочи у слободу јер ње и нема нигде изван свести о њој. Следећи пророка Јакова он у Хиландарском типику тражи „будите творци речи, а не само читаоци, помишљајући у себи да који слуша речи и не чини шта је заповеђено њима, такав је сличан човеку који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се и отиде и одмах заборави какав је био. А који је проникао у савршени закон слободе, оставши у њему, овај неће бити забораван слушалац, него је творац дела, блажен је тај.“ (Јак. 1, 21-25)¹

Вештачка интелигенција је велики пут изгубљеног сећања и призивања неслободе заборава. Стога светосавски завет нема у својој бити Ја које мисли, већ свест да се човек губи у огледалним одразу заборава. Ја које мисли, или боље речено умишља, огледа се једино само са собом што је посебно видљиво у његовом вештачком виду. Зато Свети Сава упозорава, на време, на моћ огледала. Његов завет је позив да будемо оно што јесмо да не бисмо ефемерно били опседнути огледалом и по томе тонули у заборав онога што нисмо. Окружени привидом са свих страна треба да проникнемо у савршени закон слободе. „Јер како треба ви да чините, написао сам вам, да положите као неко мерило и образац, не само вама него и онима који после вас остају у овом животу.“² Уместо ка огледалу свест треба да нађе пут „журећи се кроз уска врата и тескобним путем који води у живот вечни“.³ Живот вечни је сећање тренутка који не пролази.

Захваљујући технологији и посебно механичкој интелигенцији ми смо изгнани у живот без завета. Одузет нам је тренутак који не пролази и више немамо себе него само Ја које узима различите маске, психолошке, друштвене или медицинске. Све је то заправо само једна маска која се по вољи мења да би прикрила одсуство суштине. Тако видимо друге као слике без моралне енергије која је услов људскости. Људи слике су само виртуално Ја, без обзира што изгледају као људи они су само изглед без сећања. Извештачена интелигенција их гура у брзе промене које само слике могу да прате јер је морална енергија инертна, она не може да се мења, већ само да преображава оно исто. Људи слике се радо одричу идентитета да би ишли у корак с временом иако не знају шта је време. Уколико мање знају утолико се лакше претварају у лелујаве обрисе „захтева времена“. Зато није важно шта ће интелигенција вештачки урадити и како ће се „развијати“, већ да се ми не развијамо у складу с привидима које она ствара да бисмо обманули себе и остали усамљени без себе.

Вештачка интелигенција је лажна екстаза која чини да будемо као ван себе, да трчимо као без душе, али без могућности да негде стигнемо. Када је човек бачен изван себе, као у античким мистеријама, он кроз технологију нема никаквог спајања с вишом стварношћу, већ само с прозаичним задацима побољшања живота у складу с шупљим комфорним замислима бољег живота. Ми стога у оптимизму који извире из увек нове веште и вештачке преваре можемо машући заставом бољег живота само да направимо гори живот. Најгори живот је бољи живот. Не треба побољшавати живот јер до краја побољшани живот ишчезава неонски сијајући у знаку тријумфалне смрти. Ту нема трансценденције, светосавског скока у слободу, већ само мицања и стицања.

Реч је о одузимању слободе и технолошком нормализовању робовања што је суштина стварања света робота. Када користи технологију човек је одмах искоришћен и отет од себе самог, пројектован у виртуални простор где улази у општење с оним што не постоји. Технологија је отмица човека. У њеном свету огледала, циљ је одузимање живота, где огледало влада. Циљ развоја је савршено огледало, а не савршени свет. Зато овештала интелигенција делује из паралелног света. Она не подлеже садржајној, већ само формалној логици и као таква не може да успостави никакав додир с било каквим садржајем. Чак би се могло рећи да је ова интелиганција по себи у сукобу са сваким садржајем и просто делује из огледала које не напушта јер она и јесте огледало које је уклето заробљено у производњи одраза.

Овакав степен испразности нема преседана у свим познатим цивилизацијама јер неприродна интелигенција испоручује живот као вештачку форму без природног садржаја. Невероватно је како је брзо под притиском медија, а медиј је порука, направљен вакуум који је испумпао сећање из свести. Резултат је заборав, вештачки језик, вештачка храна, вештачки односи. Када се предамо технологији и њеним одразима, није нам више потребно ни тело ни дух, само виртуални Его који се мења према захтевима који долазе из огледала. Нудећи нешто она одузима све, нудећи делове одузима целину, нудећи привиде одузима истину, нудећи вештачко одузима природно, то је дијаболична трговина где се за нешто добија лепо спаковано ништа. Ђаво је најбољи трговац који увек има неодољиву понуду. Следећи вештачку интелигенцију и њене моћи тако нећемо имати себе, већ проточне привиде који су у сваком тренутку другачији и у које се не можемо два пута вратити. То се одвија на различитим скалама времена, некад се лакше, а некада теже може видети. Вештачка интелигенција, вештачки односи, вештачке заједнице, вештачи градови, а изнад свега вештачка светлост. Из те невиђене љубави према вештачком се рађају химере које живот своде на средство да би га учиниле бесциљним. Једини заветни лек је разбити огледало.