Јања Гаћеша: Писмо са Косова или пунолетство мржње и заблуде

Ускоро се навршава 18 година од једнострано проглашене независности Косова, тренутка када је зло изашло на површину са својим правим лицем и отворило све карте. Све што је било скривено иза тог лажног плашта демократије тог тренутка постало је огољено. Свима, односно онима који су то хтели да признају, постало је јасно да је зли интерес моћних земаља надвладао законе, правду, и да од тог тренутка влада само један закон – закон силе.

О каквом се свету ради, и какви су поједини људи преко којих су преношене главне одлуке везане за нашу судбину открива се и са случајем  Епштајн. Не пратим све везано за поменутог – довољно ми је застрашујуће и ово мало што знам – и не знам чему, на крају крајева, води откривање те афере глобалних размера,  али осећам потребу да се захвалим Богу (без обзира на сву муку и патњу кроз коју пролази мој народ деценијама), што нисмо у „заштити“ тих и таквих људи. Хвала ти Господе!

Док се свет бави поменутом афером, а преседан у случају „државе Косово“ појављује и на другим местима, чини се да добар део обичног света у многим земљама скида мрену са очију и почиње да се занима за реалност у којој живи – додуше мањим делом јер су спознали истину, више зато што су им џепови празнији па их то наводи да, коначно, употребе своју главу и почну да мисле – нама остаје питање шта је до сада постигао пројекат звани „држава Косово“? Да ли је  он држава по иједном основу који тај појам подразумева у својој дефиницији?

Споран суверенитет

Еуфорија у првих неколико година која је била изазвана признавањем од стране бројних земаља на челу са Сједињеним Америчким Државама, овде је давно прошло време. Та чиста љубав Албанаца према САД, која је постојала и неколико година након проглашења независности, сада више личи на страх од напуштања, односно испољавање „љубави“ сходно ситуацији и потребама. Мислим да су се помирили са чињеницом да су били само амерички интерес, а енигма је да ли ће то и остати. У тој чињеници, у свету где моћне земље које их нису признале устају у одбрану истине и правде, лежи њихов највећи страх.

Зато се на појединим њиховим кућама, а неколико дана уочи прославе једнострано проглашене независности, могу видети америчке заставе поред тзв. косовске и заставе Албаније. Појавиле су се после доста година, и све су потпуно нове – купљене за ову прилику.

Претпостављам да ће их 17. фебруара бити и у централним улицама, што последњих десетак година није био случај. Могле су се видети у појединим градовима у споредним улицама, сам центар је био резервисан за косовске и албанске заставе. Албанци, изузев појединаца,  нису их истицали на својим кућама јер су незадовољни животом на Косову, јер им деца одлазе али, изгледа да се сада опет удварају свом господару.

Незадовољство је толико велико да на друштвеним мрежама, а поводом захтева хашких тужиоца да се Хашим Тачи, Кадри Весељи, Реџеп Селими и Јакуп Краснићи осуде на по 45 година затвора, пишу, између осталих изузетно негативних коментара, како треба по 500 година робије да добију. Посебно су огорчени на Хашима Тачија.

Тренутак једностраног проглашења независности за њих је био остварење сна, и све после тога је сурово буђење из истог

Рекордно конституисање скупштине, а потом, истог поподнева, одређивање мандатара, заказивање седнице за избор Владе, и сам њен избор одвијао се таквим темпом да је све било тешко испратити. Све је трајало од пет поподне до нешто после 10 сати увече. Све оно око чега нису могли да се договоре током целе 2025. године, са све Србима, чак и око истих кандидата, сада јесу – експресно.

Укратко, без проблема је изабран потпредседник тзв. Скупштине Косова из редова Српске листе, а председница исте је, прошле године толико спорна, Аљбуљена Хаџију. Ударничким темпом настављено је и дан после, и просто се само од себе намеће питање: да ли оволико међусобно разумевање уочи „Дана независности“ долази случајно или их је неко сео и рекао шта да раде, ако хоће паре из ЕУ– онако грубо речено? Ако су сумње тачне, онда је споран суверенитет.

Албанско разочарање

Када причам o Албанцима, из угла онога чему свакодневно сведочим, морам да поновим да је њихово незадовољство веће него наше. Лош животни стандард их депримира, чини живот неподношљивим, и то је видљиво. Тренутак једностраног проглашења независности за њих је био остварење сна, и све после тога је сурово буђење из истог. Повратак у реалност, а она је више него суморна.

Стотине хиљада њих који су побегли, то је права реч, са Косова и Метохије најбољи су доказ те и такве стварности. Од тог 17. фебруара 2008. године они иду силазном путањом. У прилог овоме могу да поменем и њихову демографску слику која је за рубрику веровали или не. Не зна се шта је горе – наталитет или миграције радно способног становништва у најбољим годинама. Заиста је озбиљно питање шта ће бити у ближој будућности када новац, ми то овде зовемо инфузијом, престане да стиже, јер сведоци смо да га је све мање?

Колико је само разочараних родитеља који су своју младост посветили борби за „Републику Косово“, слепо слушајући и извршавајући наређења, некада и против своје воље, али све је било подређено једном циљу – стварању државе. Сада када мисле да је имају, њихова деца далеко су у Немачкој, Швајцарској, Америци, Енглеској, и на памет им не пада да се врате. Њихови унучићи, у већини случаја, не говоре албански језик.

Колико смо се, у свој оној нашој муци 1999. године, само чудили када су у тој некој врсти катарзе, уништавали све што им се нашло на путу. Не толико погрому над нама – веровали или не – јер та мржња је вековна, колико демолирању и крађи друштвене имовине која је припадала држави Србији, у којој је већина њих до колико јуче радила и издржавала своје породице, без икаквог притиска. Уместо да наставе да раде, све су девастирали. Сада се тог времена са уздахом сећају.

У Липљану је потпуно демолирана фабрика Кока-Коле. Све машине су однесене, тада се причало у Албанију, и продате су. Слично је прошао и Термовент –  фабрика расхладних уређаја и сада се у њој пакује шећер. У Урошевцу су уништене уљара, фабрика пегли, дрвни комбинат, комплетан индустријски комплекс.

У индустријској зони Приштине фабрике су такође демолиране, а опрема покрадена. Да поменем и гиганте попут фабрике батерија у Гњилану, ФАГАР у Подујеву. Комплетна индустријска зона у Призрену  је тотално покрадена и касније претворена у шопинг молове, а ту су биле фабрике Пелонка, Фамипа, Прогрес, и многе друге, и тако у свим градовима. Тада су кружиле приче да су сво гвожђе из фабрика одвозили и продавали железари у Скопљу. Замислите ту грабеж којој смо сведочили, као да не постоји сутра. (Таква и слична предузећа пропала су током година и у остатку Србије, али не на такав начин и у тако кратком периоду.)

Незадовољство Албанаца је веће него наше. Лош животни стандард их депримира, чини живот неподношљивим

Сада се чини да им је то „сутра“ стигло, па се добар део Албанаца каје и присећа времена док су радили и имали сталан посао. Многи су огорчени, и нагађају да је то, можда, и био нечији план. Да све нестане, а да у ономе што претекне приватници отворе своје (не)легалне послове и у њима они раде за минималац, који од првој јануара ове године износи 425 евра.

На пример, на паркингу бивше фабрике Кока-Коле у Липљану 2021. године заплењено је више стотина килограма кокаина чија је вредност процењена на 20 милиона евра. У Липљан је стигла из Италије преко луке Драч, а у Италију у контејнеру са бананама из Бразила. У поменутој фабрици, која се у том тренутку, колико се сећам, бавила конзервирањем рибе, извршен је претрес а потом су уследила хапшења. У склопу исте акције претреси су извршени у Приштини, Гњилану, Пећи и  Обилићу.

Тадашњи директор Дирекције за борбу против наркотика у Косовској полицији Бахри Шаља казао је да не мисли да је Косово било крајње одредиште, с обзиром да је реч о великој количини дроге, већ само привремено због, како је навео, географског положаја Косова. Да кажем и да је то била заједничка акција полицијских органа Италије и америчке ДЕА-е који су пратили кретање осумњичених, а како су они ишли преко Албаније и Косова у акцију су укључене и њихове надлежне службе.

Приватизација и пљачка

Демолирање и крађу преживели су гиганти попут Трепче из Косовске Митровице који од 1999. године никада није радио пуним капацитетом, Фороникл из Глоговца који такође није обновио рад у пуном капацитету, остали су и Електропривреда, Железница, Пошта, Комунална предузећа. Чувена пивара у Пећи приватизована је 2010. године и производња је обновљена, али не и чувени квалитет Пећког пива. То је, отприлике, 10 одсто од онога што је овде постојало. Све остало је уништено а касније распродато, више од 1.000 различитих предузећа.

Фероникл, чији је власник 100 одсто била држава Србија, на пример, до сада је неколико пута мењао власника почевши од 2005. године, као и Електропривреда. (Сву приватизацију и распродају српске друштвене имовине затечену на Косову и Метохију по успостављању мандата омогућио је УНМИК прво преко Косовске повереничке агенције, а потом и Косовске агенције за приватизацију, супротно Резолуцији 1244 Савета безбедности.)

Последње што знам јесте да је Фероникл 2023. купила турска компанија, пре њих власник је била фирма из Лондона, а помињу се и израелски тајкуни. Да кажем да је пре прве продаје УНМИК објавио вест да је фабрика била тешко оштећена у протеклих неколико година.

Најновије вести везане за поменутог гиганта јесу да је после 20 година приватизације он сведен на 80 радника у администрацији. Производња ове компанија за производњу и прераду никла и његових производа у Глоговцу је данас на нули, уговори су раскинути и чекају се повољни тржишни услови. Као разлози наводе се неповољна цене никла на међународним берзама, али и цена електричне енергије на европским тржиштима.

У таквим условима производња у фабрици је неодржива. Фероникл троши 420 хиљада мегават-сати електричне енергије годишње. Од 2017. године енергија се куповала директно на иностраним тржиштима, без снабдевања са Косова и Метохије. Процењено је да би по тренутним ценама, више од 140 евра по мегават сату, годишњи трошкови енергије, у случају да фабрика ради, прелазили 58 милиона евра, а то је темпо који не могу да прате. Све набројано довело је до тога да је у децембру прошле године раскинут колективни уговор о раду за више од 600 радника. (Овим питањем се протеклих дана бавио Радио Слободна Европа и преносим њихове податке.)

Један од радника Реџеп Адеми, наводи поменути медиј, жали што је остао без посла, јер је 18 година то био главни извор прихода за његову породицу. Он се присетио и времена када је комплекс радио у пуном капацитету и гарантовао стабилност и сигурност за стотине породица не само у Глоговцу, већ и шире.

На питање новинара Радија Слободна Европа да ли би се вратио да ради ако се покрене производња, одговорио је да би али под бољим условима и за већу плату. (Незванично, плата је износила нешто мало више од 500 евра). Заустављањем рада поменуте фабрике нису погођени само радници већ и сви они који су имали уговоре са њима, попут железнице која је руду превозила, или мање приватне фирме које су изводиле радове на терену.

(Не)достижна правда

Да кажем и да Албанци сада преиспитују и све отвореније критикују спроведене приватизације у последњих 20 година. Сматрају да се морало више водити рачуна и да је то један од узрока што је стање у „држави Косово“, односно њеној економији више него очајно. Да ли им пада на памет и да је управо приватизација, односно уништавање све друштвене имовине, разлог толике миграције јер су, логично је, изгубљена потенцијална радна места.

Једино што имају и што спроводе ревносно и у континуитету јесте репресија над Србима, која је, на жалост, у многоме потпомогнута споразумима који се склапају по Бриселу, Вашингтону, Охриду. Само када су Срби у питању, ту „држава Косово“ функционише у пуном капацитету, као да смо им дати попут играчке да се нама забављају – посебно сада када се у свету дешавају тектонске промене. Не знам, можда их сада и лажу тиме да ће да процветају када отерају све Србе и отму све наше светиње – ко би га знао, одавно овде ништа није нормално.

Албанци сада преиспитују и све отвореније критикују спроведене приватизације у последњих 20 година

Тако долазимо до нас, и онога шта је нама донела самопроглашена држава Косово. Размишљам како да формулишем и најкраће могуће то опишем, јер годинама пишем о томе. Можда овако; довели су нас – представници власти у Приштини, међународна заједница и званични Београд – на онај ниво патње и очајања да се често запитамо јесмо ли сами криви за све, само зато јер смо одабрали да трпимо? Замишљамо шта би, и како би све било да нас овде нема?

Тренутно су актуелни закони о странцима, возилима, прича се о интеграцији здравства и образовања, и смишљамо како да тај удар издржимо, да нас, некако, што више овде остане. Искрено, смета нам мало паника која се око свега шири јер маскира суштину проблема. Зашто?

Досадашње искуство нас учи да се са паником креће онда када је све завршена ствар, и када се тражи начин да се то некако сервира народу. Не нама на Косову и Метохији, ми смо небитни, то је за остатак Србије. О свему ћуте највиши званичници у Београду, ћути Црква, и ми то тумачимо као поруку да је дошло време да се и то – по неком од горе поменутих споразума спроведе – па сад, 15. марта или за годину, две. Чим се контра мере, као и у многим случајевима до сада, не најављују, већ се пишу некаква писма, то нам је што нам је.

Да се осврнем на дешавања у Хагу и захтев тужилаштва за кажњавање поменуте четворице терориста, из угла нас Срба. Прво, нико од нас не верује да ће их осудити на наведене затворске казне. Ако се то и деси, онда значи да се ствари у свету заиста мењају, али и да их неће осудити суд у Хагу, већ Сједињене Америчке Државе. Сви знамо ко је све у Хагу и зашта осуђен, а ко све до сада ослобођен, тако да ту о свему одлучује, на жалост, политика, а не докази и правда.

Како ће то овде да се прихвати, ако до такве пресуде дође, видећемо. Без обзира на горепоменути коментар о 500 година робије и остале негативне коментаре дела Албанаца, који се односе на бивше команданте „УЧК“, и уз чињеницу да нису баш сви на друштвеним мрежама, све лако може да пређе у дивљање на улицама. Како смо незаштићени и остављени, неће бити потребне ни велике масе да нам искушење направе. До сада је више пута доказано да траже само повод да нагомилано незадовољство због свега усмере ка нама. Ми увек испаднемо криви али, да не нагађам унапред.

Шта рећи на крају. Разочарање у све наше власти након једностраног проглашења независности Косова код нас не јењава – напротив. Не теши нас ни све уочљивије отрежњење Албанаца, њихово кајање и јадање. Ни то што добар део њих сада показује бес према Тачију и осталима, а до јуче су им клицали.

Ми смо се, када су они у питању, отрезнили још давних дана, све посматрамо и прилазимо им онако како је Иво Андрић записао: „Можда је у почетку било и других мотива, али данас је главни страх. Од страха су људи зли, сурови и подли, од страха су дарежљиви, чак и добри.“

Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице и аутор књиге „Писма с Косова 2011-2023: Зашто си нас оставио Београде?“ Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: Wikimedia commons/BLAGO Fund/CC BY 4.0