ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: КАКО СЕ РУСИЈА ОДРЕКЛА ЦАРА: УЗРОЦИ И ПОСЛЕДИЦЕ

ЗНАЧАЈ ЦАРА У ПРЕДАЊУ ЦРКВЕ

Свети Филарет Московски је писао: „Бог је, по обрасцу Свог Небеског јединоначалија, учврстио на земљи Цара; по обрасцу Свога небеског сведржитељства устројио је на земљи Цара Самодршца; по обрасцу Свога Царства непролазног… поставио је на земљи наследног Цара”. Свети Теофан Затворник упозорава: „Корените стихије руског живота се изражавају уобичајеним речима: православље, самодржавље и народност (тј. Црква, Цар и Царство). Ето шта треба чувати! И када се измене ова начела, руски народ престаје бити руски – он губи свештени стег”. Свети Варсануфије Оптински је рекао: „Наш Цар је представник воље Божије. Његова је воља свештена за нас, као воља Помазаника Божијег; ми Њега волимо зато што волимо Бога”. После мученичке смрти Цара, Свети Јован Шангајски бележи: „Никада руски господари нису били цареви вољом народа, већ су постајали самодршци Божијом милошћу, господари по Божијој вољи, а не по многобучном људском хтењу”. У Недељу православља, кад се слави победа правоверја и кад се анатемишу јереси, у Русији се појало: „Онима који помишљају да се православни цареви узводе на престоле, не по посебном о њима Божијем благовољењу, и да се при помазивању на Царство даривање Духа Светога током стицања овога великог звања на њих не излива: и тако се осмељују против њих на бунт и издају, анатема! (три пута)”. Ова анатема се заснивала на заклетви великог црквено-народног сабрања фебруара 1613, које је на престо узвело династију Романова у лицу првог њеног цара Михаила: „А ко, дакле, не послуша овај Саборни закон, који Бог благослови, и почне говорити друго, и почне ширити гласине међу људима, онда такав, ако је од свештеног чина, од бојара, царских звања и војних, или неко од простих људи, без чина, по свештеним правилима Светих Апостола и Васељенских седам Сабора Светих Отаца, и Помесних и по Саборном закону ће избачен бити, и од Цркве Божије одлучен, и причешћа Светих Христових Тајни, као расколник Цркве Божије и читавог православног хришћанства, изазивач метежа и разоритељ Закона Божијег, а по царским законима ће примити одмазду, и од нашег смирења и читавог освештаног Сабора, да не буде на њему благослова од сада и до века”.

ЦАР КОНСТАНТИН

Руска свест о цару заснивала се на Свештеном Предању Цркве, утемељеном још у првим вековима, у доба Светог Константина Равноапостолног, о коме Евсевије Кесаријски пише: „Због тога, угостивши једном епископе, Константин је тачно рекао да је и он сам епископ (наводим личне његове речи, изговорене пред нама): ’само сте ви епископи унутрашњих послова Цркве, а мене је могуће назвати, од Бога постављеним, епископом спољашњих послова’. Понашајући се сагласно тим речима, он је надзирао над свим подређеним себи и побуђивао их, колико је било снаге, да воде побожан живот”. Оци Првог Васељенског Сабора су благодарили Св. цару Константину: „Благословен Бог, Који је изабрао тебе за Цара земље, твојом руком истребио идолопоклонство и населио преко тебе мир у срца верних… На овом веровању у Тројицу, утврђује се, Господару, величина твоје побожности. Сачувај га ради нас целим и ненарушеним, да нико од јеретика, увукавши се у Цркву, не би подвргао нашу веру порузи…”. У уводу Шесте новеле Св. Цара Јустинијана пише: „Највећа добра, дарована људима вишњом Божијом благошћу, јесу свештенство и царство, од којих се прво бави божанским пословима, а друго се управља и бави људским делима, а оба, истичући из једног истог извора, чине украс човековог живота. Зато ништа не лежи тако на срцу царева, као част свештенослужитеља, који, са своје стране, служе им, молећи се непрестано Богу за њих”. Због тога је у члану 64 Основног закона Руске Империје писало: „Император као хришћански Господар јесте врховни заштитник и чувалац догмата владајуће вере и чувар правоверја и сваког благопоретка у Светој Цркви. У овом смислу Император (име) се назива Главом Цркве”.

УЛОГА ЦАРА У ЦРКВИ

Иако су архијереји тражили сазивање Сабора, власт сазивања Васељенских Сабора у вези јереси које су мучиле читаву, или већи део Цркве и Царства, припадала је царевима. Цар је, по правилу, сазивао Саборе, председавао на њима, потврђивао акта, дајући им самим тим снагу државних закона, али ипак, при том, саме саборске одлуке о вери – оросе, потписивали су искључиво епископи или лица која су их представљала. Значај цара за сазивање Сабора и чување вере показан је 104. правилом Картагинског сабора: „Његово царско човекољубље мора се постарати да саборна Црква, која га је у својој благочестивој утроби зачела и кротошћу вере васпитала, буде њиме заштићена, и да у благочестива његова времена не буде неким дрским људима дозвољено да претњама савладавају немоћни народ кога својим баснама нису могли навести на зло”. Свети Цар Јустинијан је право царева на старање о учењу Цркве и на сазивање сабора кодификовао у својој 133. Новели: „Император је чувар канона и Божанских закона. Цар преко Сабора свештеника утврђује праву веру”.

САЗИВАЊЕ САБОРА ЦРКВЕ

Све Васељенске саборе су сазвали императори, и они су потврђивали њихова акта. „Од толико многих бивших Сабора, на које су долазили сви архијерејски прваци у Цркви, ни један Сабор није произашао по одлуци неког од таквих архијереја: ни блажењејшег папе старијег Рима, ни патријарха Цариграда, ни папе Александријског, ни Јерусалимског, нити некога другог, већ сви су се Сабори сабирали по царским одлукама. Пошто је цар имао власт њихових сазива, без царске наредбе ништа се од тога није чинило. Тако и поново, ако је неопходно сазвати Сабор ради истраживања истине, треба да буде тако да се царским указима сакупе на том месту, где он заповеди. И цар седи на средину, да би по старом обичају водио расправе”, – писао је 1256. г. римском папи Александру Четвртом (1254-1261) ромејски цар Теодор Други Ласкарис (1254-1258). И то је била за све неоспорна истина – чак ни папа није смео да ступи у расправу с императором по датом питању.

КРУНИСАЊЕ И МИРОПОМАЗАЊЕ МОНАРХА

Када се цар крунише, он добија нарочиту благодат Божју. Пре миропомазања првенствујући архијереј крстообразно осењује његову главу, затим крстообразно полаже на главу руке и чита молитву, у којој моли Господа да удостоји Свога верног слугу, Господара, свештеног миропомазања, подобно Давиду, који је примио помазање од пророка Самуила, да обуче Њега Својом божанском силом за велики подвиг царевања, да би био Он чврсти чувар догмата вере православне и, завршивши своје царско служење на земљи, удостојио се да буде наследник Небеског Царства.

Због тога је православни цар био онај који задржава, то јест спречава појаву антихриста (Друга Сол. 2, 7). Он чува веру, и спречава одступништво у Православној Цркви, а преко тога да се не оствари „тајна безакоња” и власт антихриста. Свети Павле упозорава да ће појави „човека безакоња, сина погибли” претходити отпадија (Друга Сол. 2, 3) од праве вере. Речи Светог Павла Св. Теофан Затворник тумачи да под оним „који задржава” треба подразумевати православног Цара: „Царска власт – која има у својим рукама моћи да кроти народне метеже и сама се држећи хришћанских начела, не допушта народу да се удаљи од њих, – њега ће (појаву антихриста, нап. В. Д.) задржавати. Пошто ће антихрист као своје кључно дело имати одвраћање свих од Христа, онда се и неће јавити док буде у сили царска власт. Она му не даје да се рашири, она ће му сметати да делује у своме духу. Ето то и јесте задржавајући. Када царска власт падне, и народи свуда уведу самоуправу (републике, демократију), онда ће антихрист моћи да делује нашироко”.

ЦАРЕУБИСТВО – ПУТ КА АНТИХРИСТУ

Царска власт делује и према спољашњости и према унутрашњости. Према спољашњости, она спречава појаву антихриста као владара света, а према унутрашњости чува народ у правоверју. Цара треба убити да би антихрист, лажни месија у злу уједињеног човечанства, кога чекају јудаисти што нису признали Господа Исуса, дошао. Зато је руски историчар и историософ Михаил Назаров у својој „Тајни Русије” писао о убиству Цара Мученика Николаја: „Тешко, међутим, да се може сумњати да су у организацију убиства били укључени и они који су све то разумели. Такве особе су, несумњиво, биле у тим јеврејско-масонским круговима, које су деценијама спремале свргавање руске монархије и штампале познате новогодишње карте, на којима рабин држи жртвеног петла с главом Господара Николаја Другог и с потписом на јеврејском: ’Ово је моје искупљење, ово је моја замена, ово моје жртвоприношење’. Религиозно руководство јеврејства није могло не знати ту очигледну чињеницу, да је руски Цар био главни носилац идеала хришћанске државности и, сагласно томе, главни противник јудаистичког идеала државности – царства антихриста. Може се рећи да је у убиству православног Цара своју логичну кулминацију нашла та двехиљадегодишња борба јудаиста против хришћанства, која је отпочела распећем Христа”.

РАДОВАЛИ СУ СЕ ЦАРЕВОМ ПАДУ

Татјана Миронова у свом тексту „Крв његова на нас и на деци нашој”, описује ту еуфорију која је руску елиту обузела кад је Цар абдицирао, и последице које је Бог допустио.

У возу недалеко од Пскова император целе Русије Николај Други, којег су заробили генерали-издајници, којег је напустила Црква, којег је издао народ, у свом дневнику пише горко и прецизно: „Свуда унаоколо су издаја и кукавичлук и обмана.”

Генерали Руски, Алексејев, Еверт, Брусилов, масони из Думе захтевали су тада да се он одрекне престола у корист престолонаследника. Цар је поступио на једини могући начин у тим околностима – потписао је не манифест (што је једино исправно потписивати у таквим тренуцима), већ телеграм у Ставку с лаконским, конкретним и јединим примаоцем: „Начелнику штаба”. Ово ће касније лажно бити названо манифестом о одрицању од престола, али већ док је потписивао телеграм (узгред речено, ово је једини царев документ који је Николај Александрович потписао обичном оловком), Цар је знао, као што је знала и сва његова издајничка околина, да је овај документ нелегалан. Нелегалан је због свима очигледних разлога. Одрицање самодржавног цара од престола и то још уз формулацију: „У договору са државном Думом…” није било дозвољено ниједним законом Руске Империје. Као друго, у телеграму Цар говори о предаји права на престо свом брату Михаилу Александровичу, самим тим заобилазећи законитог наследника царевића Алексеја, а то представља директно нарушавање закона Руске Империје.

ДА ЛИ СЕ ЦАР ОДРЕКАО ПРЕСТОЛА?

Телеграм који је Цар послао у Ставку, а који је лажно назван Манифестом о одрицању од престола у тим околностима је био једини позив који је Цар могао да упути својој армији. Из овог телеграма који је начелник штаба у Ставци, издајник Алексејев, намерно послао свим официрима, сваком верном и часном официру је било јасно да се над Царем врши насиље, да је то државни преврат и да заклетва на верну службу налаже да се император спасава, до чега, ипак није дошло. Војска се правила да верује да је Цар добровољно одбацио врховну власт.

Кршитељи заклетве су, тобож, заборавили како одзвањају речи које су они некада изговорили: „Кунем се Свемогућим Богом, пред Његовим Светим Јеванђељем да желим и да сам дужан Његовом Императорском Величанству, свом истинском и природном свемилостивом великом цару императору Николају Александровичу сверуском и Наследнику његовог императорског величанства сверуског престола, верно и искрено служити не жалећи свој живот до последње капи крви, у чему нека ми помогне Господ Бог Свемогући. На крају ове моје заклетве целивам речи и крст Спаситеља мога. Амин.”

АРМИЈА ЈЕ ИЗДАЛА ЦАРА

Армија није устала да спасава Цара, иако никакав документ о одрицању од престола није ослобађао војнике од заклетве и целивања крста, осим у случају да је то било директно речено у том документу. Годину дана касније када се немачки цар Вилхелм одрицао престола он је нарочитим актом ослободио војнике од верности заклетви. Овакав акт је требало да потпише и цар Николај Александрович да је заиста размишљао о одрицању.

До дана данашњег историчаре запањују несхватљиве чињенице како је могла црвена армија, коју су углавном сачињавали дезертери и лумпенпролетери, која је као јато врана долетела на паролу: „Пљачкај опљачкано”, предвођена заставником Криленком, руковођена одбеглим затвореником Троцким, који није имао ни најмањег, чак ни заставничког војничког искуства, предвођена недоученим студентом Фрунзеом, јункером Антоновом-Авсејенком, лекарем Скљанским… како је она, управо оваква црвена армија могла да потисне Белу гарду, да згроми Корнилова, Дењикина, Врангела, Колчака, најбоље ученике најбољих војних академија, искусне официре, обучене у победама и поразима у јапанском и немачком рату, који су под своје заставе окупили добре војнике, на свим фронтовима опробане официре, верне војнике на фронту? Зашто је бела армија упркос неоспорним предностима, очигледној надмоћи у снагама, искуству, средствима, предвођена најбољим официрима Русије претрпела пораз? Па због тога што је на сваком од њих, и на Корнилову, и на Дењикину, и на Колчаку, исто као и на сваком војнику, заставнику, официру, лежао тежак грех преступника заклетве, грех издајства свог цара, помазаника Божијег. Православцу је очигледно да им Бог није дао победу. Трагичне су и мучне судбине генерала: Алексејева – он је био тај који је у рукама држао конце антимонархијске завере, генерала Руског који је заробио Цара и захтевао од Цара у псковском возу да се одрекне од престола, генерала Корнилова, који је брже-боље дошао у Царско Село да ухапси царску породицу и престолонаследника којем се он, као и цару Николају, заклео на вечну верност, генерала Иванова који је прекршио Царево наређење о успостављању реда у Петрограду, адмирала Колчака који је тада командовао црноморском флотом, и који је имао огромну војну силу и ништа није учинио да заштити свог Цара. Судбине ових генерала, као и тужне судбине хиљада осталих Царевих издајника, сведоче о брзом и праведном суду Божијем.

СУДБИНА ГЕНЕРАЛА ИЗДАЈНИКА

Они који су жудели да се ослободе Цареве воље у фебруару 1917. године, и који су од привремене владе очекивали чинове и награде и који су их зарадили издајом, већ након годину или максимум две године растали су се не само од тридесет добијених сребрника, растали су се од живота. Таква је истинска цена преступања заклетве.

Генерала Руског који се у новинским интервјуима хвалисао заслугама за фебруарску револуцију 1918. године чекисти су убили сабљом на Пјатигорском гробљу. Генерал Иванов који је командовао специјалном јужном армијом која је побегла пред навалом Фрунзеа умро је 1919. године од тифуса. Адмирала Колчака, који је успео да доживи и да до краја испије чашу горчине издаје и издајништва, бољшевици су стрељали 1920. године. Генерал Корнилов је погинуо ноћ пре него што су бели напали Јекатеринодар. Једина граната која је у праскозорје долетела на место где су бели били улогорени пала је у кућу где је генерал радио за столом. Један гелер га је погодио у бедро, а други у слепоочницу. Свештени страх је тада обузео војску. Војници су у овом догађају видели Божију казну, судбина напада је била решена на злослутан начин. ГРЕХ ГАЖЕЊА ЗАКЛЕТВЕ ЈЕ ПОСТАО ТРАГИЧНА СУДБИНА БЕЛЕ АРМИЈЕ, ОД ВОЈНИКА ДО КОМАНДАНАТА.

ЦАР СЕ ОПРАШТА ОД АРМИЈЕ

Цар се од армије опраштао у Могиљову. Генерал Техмењев се сећао: „Тачно у 11 сати на вратима се појавио Цар. Поздравивши се са Алексејевом окренуо се надесно према војницима и поздравио се са њима тихим гласом. „Здравља Вам желимо, Ваше императорско величанство,” пуним, снажним и складним гласовима одговорише војници. Заставши Цар је почео да говори. Говорио је гласно и јасним гласом, врло разговетно и сликовито, али је био јако узбуђен. „Данас вас видим последњи пут”, почео је да говори Цар, „таква је воља Божија, и последица моје одлуке.” Цар се захвалио војницима на верној служби њему и отаџбини, завештао је да се по сваку цену доведе до краја борба против суровог непријатеља. И када се окончала напетост у сали која је све време постајала све већа и на крају је достигла врхунац, иза Цара је неко грчевито зајецао. Било је довољно да неко почне, па да се јецаји, које присутни очигледно нису могли да задрже, одмах и посвуда зачују. Официри Георгијевског батаљона, људи који су углавном неколико пута били рањавани нису издржали, двојица су пала у несвест. На другом крају сале пао је један војник из пратећег одреда. Цар није издржао и брзо се упутио ка излазу.”

Тако се армија опростила од свог Цара, ридајући, јецајући, падајући у несвест. Војничке заклетве, од које Цар није ослободио своју војску, заклетве да штите Цара до последње капи крви нико се није сетио. Армија није устала да спасава самодршца. И ма како болно звучало, ова руска армија је по наредби самозване масонске привремене владе ухапсила Цара.

АРМИЈА СЛУЖИ ЦАРЕМРСЦИМА

Руска армија је била та која је будно чувала Царске заробљенике у Царском Селу, она је у Тобољску захтевала од Цара да скине еполете, она је била та која је забрањивала шетњу његовој деци, она је одбила породици молбу да иде у цркву. Руска армија је била та која је, подигавши, кроз покрет белих, заставу борбе против бољшевизма, написала на њој не име монарха, већ демократске пароле супротне монархији, уопште не помишљајући на ослобађање Цара који се у то време налазио у јекатеринбуршком затвору. А руској армији је Бог давао последњу могућност да спасе Цара и да се очисти од греха гажења заклетве.

У Јекатеринбургу се налазила руска генералштабна Војна академија. У суседству са бољшевицима и Царем којег су они били заробили, учили су војни кадрови бивше царске армије који су имали искуства у операцијама напада и диверзијама, обавештајне службе и овде су били професионалци највишег нивоа и мајстори свог заната, али се испоставило да нема војника који је веран Цару и заклетви. Био је само један ученик старијих година академије, капетан Малиновски, с друговима. Он је касније иследнику Соколову причао: „Планови нам нису успели због тога што нисмо имали пара.” Издавши свог Цара, погазивши закон и заклетву армија је одговорна пред Господом за грехове многих и добила је заслужену казну у подели на беле и црвене, у погибељи и издаји вођа, у рушењу војничког духа. Армији, која није устала да спасава свог Цара Бог није даровао победу.

ШТА СЕ ДЕСИЛО СА ЦРКВОМ?

За трагедијом армије следи трагедија Руске Православне Цркве. Зашто је њу, јединствену, са готово хиљадугодишњом историјом, моћну, која је на граници векова родила велике светитеље: светог праведног Јована Кронштатског, преподобне старце Оптинске, преподобног Варнаву Гетсиманског, која је само на почетку двадесетог века обрела мошти седморо угодника Божјих, која је тих година отварала нове храмове, манастире, средње богословске школе, богословске факултете, овај наизглед неразрушиви бранич православне вере и самодржавног царства одједном у једном тренутку задесио погибељни пожар раскола, унутрашњих распри, сурових прогона од стране безбожника и иновераца? Шта је то било с православним људима? Не са шачицом новомученика и људи који су исповедали Христа и верност цару и погинули са Христовим именом на уснама, већ са масом руских хришћана који су се због страха од Јудеја одрекли свог хришћанског имена и који су без обзира на то доспели под осветнички мач репресија. Где су били њихови некадашњи духовни вођи и наставници који би зауставили масовно богоодступништво? Корен овог зла је лежао у ономе што се десило у Цркви 6. марта 1917. године, када Црква коју је представљао Свети Синод, није ни посумњала у легалност Царевог одрицања од престола.

УСПОМЕНЕ КНЕЗА ЖЕВАХОВА

Кнез Жевахов, који је својевремено био заменик председника Синода, сећао се: „Најчудније од свега је то што је у овим тренуцима рушења православне руске државности, када се рукама безумника из Русије насилно истеривала благодат Божија, чуварка ове благодати, Руска Православна Црква, коју су представљали најугледнији људи – ћутала. Она се није одважила да заустави руку злочинаца претећи им да ће их проклети и изопштити из свог окриља, већ је ћутке гледала како се злочиначки мач подизао изнад свештене главе помазаника Божијег и изнад Русије.”

Николај Жевахов је говорио да је још недељу дана пре него што је ухапшен у Пскову Цар преклињао Кијевског митрополита Владимира, који је у Синоду био председавајући да изда проглас становништву који би био прочитан у црквама, излепљен по улицама и додао да Црква не сме стајати по страни догађаја који се одигравају, и да је њен мудри глас увек уместан, а у датом случају чак и неопходан. Овај предлог је био одбијен.

ЕПИСКОПИ СЕ ОДРИЧУ ЦАРА

Док је Свети Синод од 3. до 17. фебруара 1917. године размишљао и оклевао, одлучивао да ли да се Русија моли за Цара, страшна одлука која је довела до ивице погибељи је била донета. У синодалну канцеларију су пристизале гомиле телеграма: „Најпокорније молим за одлуку Светог Синода о чину помињања власти.” „Молим за упутство у вези са молитвеним возгласима на богослужењу о легитимној власти.” „Заједница пастира и пастве поздравља вас као зору обнављања црквеног живота. Цео клир усрдно моли да се да руководство кога и како треба помињати на црквеним богослужењима.”

На телеграму су потписи: Димитрија, архиепископа Тавричког, Александра, епископа Вологодског, Натанаила, епископа Архангелског, Грузинског егзарха архиепископа Платона, Назарија, епископа Херсонешког и Одеског, Паладија, епископа Саратовског, Владимира, архиепископа Пензенског. Они су чекали упутство кога да помињу уместо Цара, заборавивши хиљадугодишње благодатно искуство руског Православља, искуство верности цару помазанику, искуство које је благословио патријарх Гермоген, свети борац против прве руске смуте: „Благосиљам верне руске људе који устају у заштиту вере, цара и отаџбине и проклињем вас, издајници.”

БОЛНА ТИШИНА У ХРАМУ

Већ 5. марта 1917. године у Могиљову, не уплашивши се гнева Божијег, не постидевши се Царевог присуства, војно и дворско свештенство се усудило да служи Литургију без помињања самодржавног царског имена. Сећа се генерал-мајор Дубенски: „У храму је владала запањујућа тишина. Дубоко молитвено расположење је обузело све који су овамо дошли. Сви су схватали да је у цркву последњи пут дошао Цар, који је пре свега два дана био самодржац највеће Руске Империје и врховни главни командант руске армије, а на јектенијама више није помињан самодржавни велики Цар наш император Николај Александрович, већ просто цар Николај Александрович. Тихи, једва приметан звук је прошао храмом када су људи чули измењену јектенију. „Чујете ли, већ не говоре ‘самодржац‘”, рекао је генерал Наришкин који је стајао испред мене. Многи су плакали.” Ово се догодило у присуству велике руске православне светиње – Владимирске иконе Мајке Божије, која је била довезена у Ставку пред празник Пресвете Тројице 28. маја 1916. године. Икона која је благословила почетак руског царства и његово непоколебљиво самодржавно постојање видела је у том тренутку како је Русија отворено престала да се моли за Цара.

ОДЛУКА СИНОДА

Већ сутрадан је овај самовољни чин био потврђен одлуком Светог Синода: „Марта месеца, шестога дана, Свети Синод је саслушавши акт од 2. марта о одрицању цара-императора Николаја Другог у име своје и свог сина од престола државе Руске и о ослобађању себе од врховне власти и акт од 2. марта о одбијању великог кнеза Михаила Александровича да прихвати врховну власт /…/ наредио: наведена акта примити к знању и испунити их и објавити у свим православним храмовима да се после Божаствене Литургије одслужи молебан Господу Богу о умиривању страсти са певањем многољетствија Богом чуваној држави Руској и благоверној привременој влади њеној.” Тако је Синод благословио да се народ не моли за Цара и руско царство, него за масонску Привремену владу. И као одговор на то из свих крајева Русије су пристизали рапорти послушних извршилаца преступног дела: „Акти су прочитани, молебан је одслужен.” Примљено је потпуно мирно. По жељи и молби клира телеграфом је послан поздрав председнику државне Думе. Ко се у Цркви тих дана ужаснуо? Ко је схватио шта чека Русију, која ће потонути у мору крви?

ЕПИСКОПИ ОДАНИ ЦАРУ

Имена епископа Цркве који су били верни свом хришћанском владару могу се на прсте избројати. Мало их је, веома мало: митрополит петроградски Питирим, ухапшен 2. марта заједно са царским министрима, а 6. марта га је Свети Синод послао у пензију, митрополит московски и коломенски Макарије, послан у пензију 1. априла 1917. године, архиепископ харковски и ахтирски Антоније, који је изјавио: „Од верности Цару може да ме ослободи само његова издаја Христа.” Ускоро је био протеран из Харкова на Валаам. Епископа тобољског и сибирског Гермогена, који је мученичком смрћу запечатио верност Цару и његовој породици црвени су убили у Тули 1918. године, епископ камчатски Нестор који је предводио једини покушај спасавања Царске породице, архиепископ литвански Тихон, будући патријарх, који је касније Цару у заточеништво послао благослов и просфору извађену по царском чину преко епископа тобољског Гермогена. О верности других архијереја Цару ништа није познато. Догодило се тако да су велики људи у Цркви умислили да су већи од Цара, а то значи и већи од Господа.

Они су заборавили, а можда нису ни знали за упозорење оца Јована Кронштатског о надолазећем одступништву од Цара: „Ако смо православци морамо да верујемо да Цар неће погрешити ако не иде против своје благодатне савести.”

И заиста, да ли може да погреши Господ Који управља народом преко Свог помазаника? Али тада су велики људи Цркве неумољиво под ђавољом сугестијом расудили да је Цар грешан (немоћан, да није одвећ паметан, и да је потребно освајање грађанске слободе), позвали руске православне хришћане да имају поверења у Привремену владу. Они су благословили одступништво од Цара.

НАРОД И ЦАР

Ево обраћања Светог Синода верној деци Свете Православне Цркве: „Нека буде воља Божија. Русија је кренула путем новог државног живота. Нека благослови Господ нашу велику Домовину срећом и славом на новом путу.”

Мали људи су сматрали да су премали да одбране Руско Царство. Није устала Православна Русија да спасава свог Белог Цара. Окренули су главу од императора и они људи из клира који због своје дужности нису од њега смели да одступе ни за корак: начелник дворског клира протопрезвитер дворских храмова Александар Дернов смирено моли Свети Синод да каже како ће се убудуће издржавати дворски клир, од чега да се храни и коме да се потчињава. Од 136 свештених лица дворских храмова и цркава, протојереја, свештеника, протођакона, ђакона, појаца, ниједан није пратио Цара у заточеништво, ниједан није са њим поделио његов мученички крст.

Шта да се каже? Било је међу онима који су за Царем кренули на Голготу часних и оданих људи, и дворски доктор Боткин је из заточеништва из Јекатеринбурга писао: „Ја сам умро за своју децу, за пријатеље, за посао, да бих извршио своју лекарску дужност до краја.” А генерал Татишчев, дворски ађутант се сећао своје одлуке на молбу Цара да крене са њим у прогонство: „Ко би имао савести да се дрзне да одбије Цара у тако тешком тренутку када је он као монарх изјавио такву жељу?” Било је међу верним слугама Царевим и сељака и грађана и царев собар, сељак Волков, је о својој верности Цару говорио једноставно: „То је била најсветија и најчистија породица.” Породица је имала верне слуге странце и иноверце: Енглеза Гибса и Француза Жилијара. Свештених лица која би Цара пратила у заточеништво није било. Ни једног јединог!

НЕВЕРСТВО И ИЗДАЈА СЕ НАСТАВЉАЈУ

Јекатеринбуршки епископ Григорије који је с бољшевицима спроводио помирљиво-договорну политику имао је могућност не само да олакша положај затвореника, већ, да је то желео и да помогне у њиховом спасавању. Међутим, он за то ништа није учинио, већ после злочиначког убиства, на ислеђивању код Соколова, он чак није изразио ни сажаљење према мученицима. Јекатеринбуршки свештеник отац Јован Сторожев је три пута служио Литургију у Ипатјевском дому. Био је поред Цара дан уочи његове смрти, али није изустио ни речи: „Нисам имао храбрости, било је страшно, па како и да не буде? Литургији је присуствовао командант Јуровски лично, познат по својој окрутности.” Зато је свештеник нашао времена да поприча са овим Јеврејином-џелатом о свом здрављу – кашаљ га је баш био намучио. Али управо овај човек, који је имао звање свештенослужитеља, а који је касније постао адвокат, по вољи Божијој је требало да припреми Царску породицу Романових за пут у смрт. Притом је сам Сторожев ово схватио тек много касније након извршеног убиства. Иследнику Соколову је отац Јован о томе причао следеће: „Пошто су стали на своја места ђакон и ја смо почели Литургију и на одређеном месту треба прочитати молитву: „Со свјатими упокој…” Из неког разлога овог пута је ђакон уместо да прочита, како је то требало да уради, почео да пева ову молитву. И ја сам почео да певам мало узнемирен због оваквог одступања од устава. „Со свјатими упокој” се пева на опелу или парастосу, али чим смо запевали одмах сам зачуо како су чланови породице Романових који су стајали иза мене клекли на колена. Када сам излазио и ишао према излазу прошао сам веома близу бивших великих кнегиња, учинило ми се да чујем једва чујне речи: „Хвала.” Царска породица је показивала изузетно поштовање према свештеничком звању. На уласку свештеника у салу клањала му се.“ А сам Сторожев није имао воље да изрази поштовање према свештеном чину Цара, и само је како сам каже, ћутке поздрављао породицу. Ћутке ју је поздрављао. Какво страшно признање о одступању од Цара се крије иза тих речи. Још недавно он не би могао ни да помисли о части да се чак нађе у близини помазаника Божијег, а сада је „ћутке поздрављао” Цара, односно климнуо му је главом.

БЕЗБОЖНА ЕУФОРИЈА И ПОСЛЕДИЦЕ

Одбацујући у страху од Јудеја глас савести да је Цар остао Цар, људска воља која је одбацила његово самодржавље и презрела његово помазаништво представља ништавило у очима Божијим. Овакви људи као Сторожев брзо су се скупљали на свештеничке састанке и скупштине у окрузима и губернијама како би посведочили своју подршку новом, републиканско – масонском државном уређењу, а у ствари како би предали царство на поругу. Ево тих телеграма: „Клир града Јекатеринодара изражава своју радост због наступања нове ере у животу Православне Цркве.” „Омски клир поздравља нове услове живота наше отаџбине као залог моћног развоја руског националног духа.” Из Новоузенска: „Одричући се трулог режима, искрено се сједињујемо са новим. Протојереј Књазјев.” „Заједничка пастирска скупштина града Владивостока поздравља обновљено уређење.” „Парохијани Чекинске области Каинског среза Томске губерније молили су да се изрази захвалност новој влади због укидања старог режима, старе владе и због васкрсавања новог устројства живота. У њихово име свештеник Михаил Покровски.” „Клир Чембарског округа Пензенске епархије је донео следећу резолуцију: У најближу недељу одслужити Господу Богу благодарствени молебан за то што је од Бога чуваној држави Руској ниспослао обнављање државног устројства. Клир среза је на основу свог сопственог искуства дошао до уверења да је пропало уређење одавно одживело.” „Тулски клир у тесном јединству са мирјанима који се окупио на свој први слободни епархијски конгрес сматра својом обавезом да изрази чврсту убеђеност да ће се Православна Црква препородити за нови, светли живот на начелима слободе и саборности.” Из Лабинске, Јекатеринодар:“Уздахнувши са олакшањем због даровања Цркви слободе скуп свештено-црквенослужитеља прихвата ново устројство.” Клир читаве Русије, од Витебска до Владивостока, од Јакутска до Сухумија, је представљен у таквим телеграмима. Као да је помраченост обузела ове одговорне људе, који су се препустили револуционарној пропаганди, који су се начитали новинских клевета, који су се натопили пакленим духом демократије, и нису били свесни да нарушавају заклетву коју су дали приликом рукополагања у чин свештеника, на верност Цару, од које их Цар није ослободио: „Обећавам и кунем се Свемогућим Богом, пред Његовим Светим Јеванђељем да желим и да сам дужан Његовом императорском величанству, свом истинском и природном свемилостивом великом цару императору Николају Александровичу сверуском и наследнику његовог императорског величанства сверуског престола, верно и искрено служити не жалећи свој живот до последње капи крви, у чему нека ми помогне Господ Бог Свемогући. На крају ове моје заклетве целивам речи и крст Спаситеља мога. Амин.”

ХТЕЛИ СУ „СЛОБОДУ“

Како је било могуће да православно свештенство није знало да ће нарушавање заклетве коју је положило управо на Јеванђељу, скрнављење имена и целивања крста навући на њих страшне недаће. Јер одрицање од Цара – помазаника Божијег представља одрицање од самог Господа и Христа Његовог. Међутим, то у оним тренуцима никога није плашило. Један за другим стизали су телеграми: Оберпрокурору Светог Синода: 10.3.1917. г. из Новочеркаска: „Очекујем одлуку у вези са изменом текста заклетве за новорукополагане. Ово је крајње неопходно у Донској епархији. Архиепископ донски Митрофан.” Они су се према заклетви свештеника на рукополагању односили као према застарелом обичају који треба изменити. И ништа више. Треба ли онда да се чудимо величини недаћа које је Господ допустио кад је Црква у питању?

ДОБИЛИ СУ БОЉШЕВИКЕ

Бољшевици су били страшно оруђе казне Божје. Марта 1918. године убијен је свештеник козачког села Уст-Лабинске Михаил Лисицин. Три дана су га водили по селу са конопцем око врата, мучили, тукли, на врату је имао више од десет рана. Глава му је сабљом исечена на комаде. Из Лабинске је 1917. године у Синод стигао поздрав скупштине свештенослужитеља новом уређењу. Априла 1918. године, на Васкрс, пред јутарњу службу, свештенику Јовану Пригоровском, у козачком селу Незамајевском, које се налази поред Јекатеринодара, ископали су очи, одсекли језик и уши, живог га закопали у јами за ђубриво. Клир Јекатеринодара је пре свега годину дана изражавао радост због наступања нове ере у животу Цркве. У пролеће 1918. године у Тули су бољшевици пуцали у литију из митраљеза. Још недавно тулски клир се у тесном јединству с мирјанима надао препороду Цркве и новог светлог живота на принципима слободе и саборности. Јула 1919. године архиепископ донски и новочеркаски Митрофан је бачен са високог зида и умро је приликом пада. Он је био тај који је молио Синод за измену текста заклетве за новорукополагане. Марта 1920. године у омском затвору убијен је архиепископ Силвестар омски и павлодарски. Њему потчињени клир је одобравао у телеграму ново устројство живота отаџбине.

ЦРКВА, АРМИЈА И ПОСЛЕДИЦЕ, ДО ДАНАС

Армија и Црква су две организоване руске силе које су по законима Руског Царства и у складу са заклетвом коју је сваки члан положио биле дужне да штите Руско Царство, Цара и његовог Наследника до последње капи крви. Армија и Црква су нарушиле закон и заклетву и за то претрпеле казну сусревши се лицем у лице са чудом гнева Божијег. Не видети Божију плату за нарушавање заклетве и за збацивање Цара, управо за збацивање, а не добровољно одрицање, у револуционарним догађајима који су затим уследили, у бољшевичком устанку, у грађанском рату, у прогонима Цркве, значи ништа не схватати у руској историји, која се одвија по Промислу Божијем.

Протојереј Сергије Булгаков, познати руски религиозни философ, сећа се да је, кад се пронела вест да се цар одрекао престола, била Крстопоклона недеља Великог поста: „Новине су већ претиле „поповима” ако се буду молили за цара. Заповедили су да се не помиње (не сећам се тачно – да ли пре абдикације; мислим – после). На тај начин, Русија је пошла на свој крсни пут оног дана кад је престала да се отворено моли за Цара”.

А у Петрограду лудило. Све се пали, руши: продавнице, суднице… У Москви, пише прота Булгаков: „Сви су се радовали, сви су ликовали, црвени Дионис ходио је по Москви и сипао у руљу своје црвено пиће /…/ Видео сам и осетио да је дошао црвени простак, да живот постаје простачки и низак, и да више нема Русије /…/ Била је Крстопоклона недеља Великог поста. То су, наравно, сви заборавили, а ја сам имао најтежа предосећања од те символичке подударности”.

И збило се. Устанак против цара био је устанак против Бога. Русија не би данас ратовала са Украјином, Велика са Малом, да крвави Лењин није дошао на власт. Или, како рече професор Ломпар, ако је Стаљин био добар за Русију, зашто је данас Одеса у другој држави?

Вреди мислити о томе, и вреди се кајати. Док је Лењина на Красном тргу, а Броз у „Кући цвећа“, ни Русима ни Србима неће бити правог освита.