Слободан Владушић: Крај књижевности

Јануар је месец када се додељују књижевне награде и тада водостај интересовања за савремену српску прозу нагло порасте. По обичају, испитују се одлуке жирија, дају се овакве или онакве оцене добитника. Ја то, међутим, нећу радити, из два разлога: прво, зато што је сада фебруар, а не јануар, и друго зато што сам за три године обитавања у жирију за Нинову награду (и још неколико година у жиријима других награда) имао прилике да видим колико је жирирање захтеван и тежак посао.

То, међутим, не значи да је размишљање о савременој српској прози досадан и узалудан посао. Напротив, веома је занимљив, посебно када човек има 50 плус година. Дужина боравка у књижевности, осим што повећава ризик од старачке чангризавости, даје човеку и неке предности. Рецимо, захваљући тим годинама, сећа се периода када је за себе и неколико својих тадашњих другара, могао да каже су људи књижевности.

Било је то током деведесетих година прошлог века. У синтагми човек књижевности могла се тада још увек осетити аура која је потицала из мита о књижевности. По том миту, велики писци су били велике личности, које нису располагале само талентом за књижевност, већ и светским искуством и занимљивим и пространим унутрашњим животом. Писање за њих није било повезано са (баналним) разлозима попут зарађивања новца, већ са изражавањем личне слике света и великим књижевним амбицијама и захватима, која теже да изразе дух времена, судбину национа или пак, да своју јединствену личност обзнане неком врстом тематске или поетичке побуне.

Тако су настајала велика књижевна дела, догађаји у историји националне књижевности. Иако се продавала, књижевност није била роба, већ збир јединствених дела уметности, чија је вредност била независна од тржишта. Зато се и штампала у повезима који су могли да трају, чинило се, стотинама година.

Читалац као коаутор

Поред писца, мит о књижевности је обухватао и читаоца. Он је такође, имао своју митологију. За њега читање није било пука забава, већ чин у процесу самоизграђивања властите личности. Када би се сусрео са неким великим делом које не може да разуме, читалац би имао утисак да можда још увек није дорастао до њега. Зато су људи читали исте књиге у различитим временским периодима свог живота.

Рецимо, када сам са 18 година, на сиво маслинастој стражи у три ујутру, покушао да читам Кишов Пешчаник, ништа нисам разумео. Међутим, већ три године касније, сматрао да је то једна од најбољих књига коју сам икада прочитао. (Сматрам то и даље). У сваком случају, писање и читање књига био је један готово мистичан процес путем кога су личности писаца стварале личности читалаца, тако што су од њих тражили да буду достојни великих књижевних дела.

Читање није било пука забава, већ чин у процесу самоизграђивања властите личности

Читаоци би тада постајали коаутори велике књижевности, или чак тамнији и изузетнији бардови од добрих писаца, како би то рекао Х.Л.Б. читалац и писац. У то време, чинило се да књижевност нема никакве везе са тржиштем, већ само са хуманизмом, односно слављењем стваралачких могућности човека (писца и читаоца). Студенти књижевности који су тек улазили у тај мистични свет читања и писања, нису веровали да су бољи од других, али су веровали да су различити.

Слично су мислили и људи око њих, који нису студирали књижевност или је нису читали: ако би студент књижевност одао свој идентитет, око њега би се стварао или зид ћутања, иза кога се налазила слутња да тај човек има нека тајна знања, или одбрамбени механизам садржан у опасци да неће имати од чега да живи у будућности. Студент књижевност би се на то само насмејао: интензитет живота у књижевности укидао је сваку бригу за будућност (у којој ће, узгред буди речено, највећи број њих имати не само шта да једе, већ и више од тога).

Са коначним распадом земље односно тзв. транзицијом, нестале су велике државне издавачке куће, у које је држава, док је постојала, упумпавала новац, како би људе претварала у писце и читаоце, односно у личности. Књижевност се тада нашла на ледини.

Изгледало је да је једини начин да преживи, тај да писац постане мегафон глобалистичке идеологије. Многи су збиља изабрали ту могућност и од тада је за њих било битније шта изјаве, него шта напишу. (Када је у питању нација, овим писцима се гадило све осим националне пензије – то је био једини начин на који су желели да партиципирају у животу свога народа). Међутим, захваљујући предузимљивости приватних издавача, у првом реду Лагуне а затим и Вулкана, ускоро се појавила и друга могућност звана тржиште.

На први поглед,  изгледало је као да тржиште није много променило књижевност, али сада, нешто више од две деценије касније, јасно видимо да се нешто ипак догодило: мит о књижевности је нестао, а са њим је нестао и онај интензитет живота који је књижевност нудила човеку књижевности, без обзира да ли је био писац или читалац.

Тржишна логика

У тренутку када књижевност постане роба, која се и поред свих еуфемизама, ипак вреднује по томе колико се продаје, онда и писци морају да узимају у обзир укус публике. А тржиште мења публику. Читалац који поштује писца и који улаже напор да га разуме, почиње сада себе да гледа као муштерију, која је у увек у праву. Она од робе тражи да задовољи њене захтеве, јер је то услов да је купи.

Сада се од књижевности више не тражи величина, већ функционалност: књижевност треба да у нама побуди снажна осећања преко идентификације са јунацима или да нас забави, задовољавајући наша жанровска очекивања (хорор, љубавни роман, епска фантастика) и нашу политички коректну, дакле, уску слику света. Са друге стране, муштерија не очекује да је писац узнемири неком одвратном сценом, или да се ,,прави паметан” тј. да пише нешто што она не може да разуме или да се бави тзв. ,,великим темама” које муштерији навикнутом на ситнице које живот значе, кваре расположење, или да тематизује неке политички некоректне теме (судбину национа, Косово и тако даље) које иритирају грађане.

Тржиште, принципијелно, не тражи од књижевности да човека приближи свету, већ напротив, да га ослободи од света или да му понови оно што читалац већ зна или мисли о свету. (Знам читаоце који програмски читају само преведену или само жанровску прозу, из једноставног разлога: зато што не желе да то што читају има било какве везе са стварношћу која их окружује).

Као што муштерија не жели да купује два броја веће ципеле, већ оне које су по њеној мери, тако она не жели да купује ни књиге до којих тек треба да дорасте. Уместо тога, она их одбацује као шкарт, не схватајући да са тим делом одбацује и идеју о властитом самоизграђивању, јер књиге ипак, нису ципеле: ако нога у једном тренутку више не може да расте, дух личности ипак може.

Међутим, тржишту не треба човек који од себе ствара личност, будући да је личност отпорна на свемоћ тржишта. Зато тржиште упорно ласка муштерији да је увек у праву и да је свако ко покуша да од муштерије тражи нешто више, само ,,елитиста” односно ,,фашиста”.

Разуме се, и раније су постојали читаоци који су књижевност читали тржишно, али у доба постојања мита о књижевности, они нису давали тон књижевности. Они су имали прагматичан однос према књижевности, а књижевна република је била довољно пространа за све, па и за њих. Међутим, када је књижевност постала само још једна ствар која се купује и продаје, овај тип читалаца и њихов приступ књижевности, постао је доминантан, просто зато што их има највише.

Студије књижевности

Све ово утиче и на писца. Он данас врло добро осећа да не пише за историју књижевности, већ за конкретне потрошаче који од од њега траже да буде занатлија, а не уметник. Не тражи се велико дело, које превазилази дух читаоца, већ функционално дело које га задовољава. Зато писац на тржишту постаје нека врста предузетника.

Он ствара робу (књижевно дело) и преговара са тржиштем, како би знао шта најбоље може да успе на тржишту. Он подешава стил, да не буде сувише тежак за праћење, а најбоље би било да је и помало духовит; он бира тему која није рискантна или проблематична у било ком смислу и која не изазива одијум потрошача. Зато је најбоље за тему узети обичан живот појединца, попут Кнаусгора, који никоме не боде очи, а затим додати по потреби тачно онолико политичке коректности колико је потребно да би се дискретно могла отворити понека врата, а да при том не изгледа као да је писац баш идеолошка сплачина.

Тржишту не треба човек који од себе ствара личност, будући да је личност отпорна на свемоћ тржишта

Писац врло добро зна да његов успех на тржишту подразумева једну врсту безличности, што је у доба мита о књижевности било равно смрти, зато што је тада писац перцепиран као личност која зрачи ширином искуства, новином и бунтом. Тржиште, међутим, новину дозвољава само ако није новина, а бунт само ако није бунт. Иако тржиште може да буде политички неутрално, медији који обликују позицију писца на тржишту имају своју иделогију.

То значи да је са аспекта пробоја на књижевну сцену (што подразумева и наклоност медија, посебно оних које гледа највећа група читалаца) најкорисније не изјашњавати се баш о свему и баш прејако (не треба баш бити као Пекић, или као Црњански током тридесетих година прошлог века) посебно ако то изјашњавање више врата затвара, него што их отвара. Треба се држати устаљених флоскула о уметности, књижевности, писању и животу, а ако се баш очекује нека реченица, она треба да буде политички коректна.

То је начин на који писац себе одржава у мрежи тржишта. Он више никада неће бити уметник или личност (евентуално – симулакрум уметника или личности), јер тржиште то не толерише, али заузврат може да постане ,,успешан човек” или ,,селебрити”, попут америчких писаца којима се не дивимо због дела, већ због тиража. Додуше, успех долази са ограниченим роком трајања. То трајање би требало да обезбеде историје књижевности, само што те историје више неће бити – зато што више неће бити ни књижевности.

Тако долазимо до једног суштинског парадокса када је у питању савремена српска књижевност. Противно идеји да ће крај књижевности настати онда када је више нико не буде читао, показује се да књижевност нестаје и онда када се, додуше, чита, али када више није релевантна као књижевност. Укратко, књиге ће се писати и читати, али књижевност можда више неће постојати. То се поклапа са крахом мита о књижевности који јој је давао важност, тако што ју је разликовао од средства за забаву или робе за продају.

Данас је тржиште књига у Србији и даље живо и витално, што показује број књижара Лагуне и Вулкана. И добро је што је тако, јер нестанак тржишта не би значио повратак мита о књижевности, већ само то да књижевност више не би била чак ни роба.

Међутим, и поред виталности тржишта, број студената књижевности, а посебно националне књижевности, катастрофално опада. Сада већ можемо замислити тренутак у блиској будућности када више нико неће желети да студира српску књижевност. Један од узрока за ово напуштање књижевности је симболичко банкротство државе. Уверен сам да нико у министарству културе – а ту пре свега мислим на оне који то министарство воде – не размишља о чињеници да за неколико година можда неће бити више бруцоша који желе да студирају српску књижевност.

Пријатељи у прошлости

Насупрот суицидалне равнодушности државе, примећује се успон корпоративног мноштва опседнутог екранима као симболом постојања и корпорацијама као симболом профита. У таквој атмосфери, мит о књижевности доживљава крах, баш као и аура уметника односно личности која своју вредност гради на чињеници да је јединствена и несводива на друге личности.

Књижевност је, наиме, увек подразумевала једну врсту усамљености – усамљеност писања и читања – а данас, у доба мрежа, та усамљеност не доноси ништа узвишено, као у доба мита о књижевности, већ постаје синоним за смрт. Зато писци покушавају да пре свега постану део мреже (коју чини тржиште и политичка коректност) и спремни су да се у замену за то обезличе и одрекну од идеје величине. Парадоксално: да би књижевност била успешна (профитабилна) она мора бити ,,мала” и небитна: да никоме не смета и да никога не погађа.

Шта нам на крају од књижевности преостаје? Као што сам рекао, повратак у јучерашњи мит о књижевности више није могућ. Потребно је, очигледно, осмислити неки нови мит који данас, у тржишним условима, може да књижевности подари смисао и ауру.

Један мој драги пријатељ дошао је тако до закључка да књижевност треба ,,пустити у погон” односно повезати са животом читаоца као појединца. Тек у том контексту, књижевност постаје изнова релевантна, додуше не више као уметност, већ као извор савета за лакши живот (врло далековидан наслов једне од збирке прича Горана Петровића!). Други начин је може бити претварање писања у облик психотерапије, по моделу бојанки. Писање тада постаје активност која нас опушта, забавља, смирује, док њен резултат – књижевно дело – суштински није од превелике важности.

На крају, неколико речи и о мени који сам написао овај текст, да ме неко не би погрешно разумео. Данас, када нарцисоидност и егоцентризам за већину људи представљају сасвим нормалан став према свету, логично је да се свака анализа духа времена своди на психологију онога ко је ту анализу написао.

Пре него што ми читалац овог текста припише личне фрустрације, требало би да зна да иза себе имам четири романа: прва два су се више допала критичарима, а друга два читаоцима. Продао сам их укупно у тиражу од неких тридесетак хиљада примерака. Веома сам захвалан свим људима који су их купили и прочитали. Неки од њих су сада моји пријатељи и, без претеривања, то сматрам највећом добити од своје књижевности. Поред тога, добио сам и неколико књижевних награда за своје романе и неколико одличних текстова о њма. Дакле, лично, као писац, немам разлога да се жалим.

Жалим само за својим пријатељима у прошлости (синтагма припада Црњанском, који је један од њих) до којих ми је веома стало, јер сам са њима провео безмало читав живот. Иако су некада умели да учине и неке ствари које нису баш похвалне, то су добри људи и велике личности, који су ту своју величину преко великих књижевних дела, несебично стављале на располагање сваком свом читаоцу, па тако и мени. Ако те своје пријатеље будем изгубио, изгубићу, чини ми се, и самога себе.

Зато, овај текст, на крају, посвећујем студентима српске књижевности: прошлим, садашњим и онима који ће је тек уписати. Ови храбри људи ће у будућности имати задатак да сачувају и ревитализују српску књижевност која овај народ чини народом и спашава га од статуса биомасе. Њихова борба ће се одвијати на тржишту књига, а њен успех зависиће од тога да ли ће се том тржишту моћи отворити бреша слободе, која ће, парадоксално, бити независна од самог тог тржишта.

Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Adolfo Félix on Unsplash

Извор: Нови Стандард