Миломир Степић: За који „велики брод“ привезати „малени српски чамац“?

Getty © Blazenka Babic

Глобална геополитичка ситуација се заоштрила до крајњих граница. „Пандемија“ оружаних сукоба шири се све већом брзином и на стара и на нова кризна жаришта. После про/е/лазног „униполарног тренутка“, нови поредак не долази мирно и безболно, већ у „порођајним мукама“ и са великим жртвама у сваком смислу.

Ранија правила се не поштују, а нова нису успостављена, велики „играчи“ се боре за стартну позицију и будуће место у међусобном надгорњавању, док „епизодисти“ и „статисти“ настоје да не буду „колатерална штета“, те да некако обезбеде адекватно покровитељство у неизвесном времену које долази.

Главни актери глобалне геополитичке представе

Геополитика се последњих година вратила на велика врата. Водеће светске силе без пардона износе своје захтеве и интересе, не прикривајући их демократијом, људским правима, верским слободама, екологијом и универзалним вредностима. „На столу“ су геостратешке тачке и зоне, животно и безбедносно важни региони, употпуњавање континенталне и океанске доминације, нафта и гас, пловни и цевоводни коридори, ретке сировине, плодно земљиште, резерве воде…

Ма како чудно изгледало, геополитика се по свој прилици враћа давно напуштеном географском детерминизму у теоријском смислу и пан-областима у концепцијском смислу. Трампове САД то манифестују сасвим отворено и бурно, Путинова Русија стрпљиво и помало прикривено, али јасно, а Сијева Кина мудро и опрезно, мада несумњиво.

У том контексту, структурисање света сходно динамичном, хијерархизованом, у прво време највероватније асиметричном пирамидалном мултиполаризму – на видику је. Шта то конкретно може да значи?

– САД су показале да умешно користе хладноратовске и постхладноратовске аквизиције и привилегије. Стога ће се још извесно време задржати на врху „глобалне пирамиде“. То може да угрози како њихова пренапрегнутост на спољашњем, тако и дестабилизација на унутрашњем плану

– На нижем нивоу, односно још увек у једном од темена троугаоне „основе пирамиде“, задржаће се Кина. Будући да брзо напредује на свим пољима и преузима примат у погледу једног-по-једног „тврдог“ и „меког“ чиниоца моћи, са извесношћу се може очекивати замена места са САД.

– Далеко заостајући, али ипак са капацитетима и амбицијама глобалних домета, у „бази“ пирамидалног поретка налази се Русија, која заостатак у демографском и економском домену надокнађује захваљујући територијалној, евроазијској огромности, нараслој војној моћи и енормним природним богатствима.

– За четвртог „актера“ будуће глобалне геополитичке „игре“ намеће се Индија. Њена улога најмногољудније и економски брзорастуће земље се једноставно не може занемарити. Мада, она највероватније неће досегнути много више од „стожера“ транс-макрорегионалних размера у јужној Азији и басену Индијског океана, где ће „кварити игру“ САД и Кине.

Српско позиционирање између епизодисте и статисте

Како за сада геополитички и други индикатори указују, ти „горостаси“ настојаће да у војном смислу постигну тзв. доминацију пуног спектра и првенствено помоћу ње – непосредно или посредно – успоставе специфичне видове интересних сфера. Оне ће бити налик на (нео)класичне „велике просторе“, тј. на вишедимензионалне непосредне гравитационе ареале, проширене концентрично распоређеним појасевима које ће се међусобно пресецати, прожимати и преклапати. У њих ће мање или више чврсто бити уклопљене регионалне и субрегионалне силе, као и немоћне, мале земље, често у полузависном статусу некада налик на колонијални.

У том контексту, за Србију је од виталне важности одговор на (вечно!) питање постављено у наслову. Како ће бити распоређене зоне утицаја водећих светских сила, нарочито ако подела буде компликованија – на пример на интересне сфере вишег и нижег ранга, односно првог, другог, трећег… реда? Куда ће бити трасиране њихове зоналне или линијске границе и где ће се у односу на њих налазити Балкан и Србија?

Хоће ли та нова подела света произвести додатну, погубну фрагментацију српских земаља или ће, пак, донети повољну прилику за уједињење у интегралну српску државу? Може ли и у којој мери на то утицати сам српски чинилац или ће бити „сламка међу вихорове“ у складу са школом мишљења да је геополитика резервисана за велике силе, али не и за „пигмеје“ у светским пословима?

Србија може и мора – и све очигледније долази време за то – да јасно постави своје циљеве, великима отворено каже шта хоће и упорно ради на томе, али рационално, национално одговорно и без заноса сагледавајући светске геополитичке трендове. Она нема респектабилних природних ресурса као адута којима би се показала важном некој великој сили.

„Додату вредност“ најпре има њен географски положај.

Сходно томе, са конкретним потенцијалним покровитељем Србија треба да успостави „симбиозу интереса“ тако што ће да се самопрепоручи зашто му баш она, а не нека друга земља, „врши посао“ на Балкану. Наравно, добро пазећи да је не заведу „шарене лаже“ страних обећања или тренутни и краткорочни добици. По потреби се некада мора лавирати тактички, али у фокусу увек морају бити дугорочни, стратешки интереси – сагласно само и једино „српском становишту“.

Proetcontra

У опредељивању за неку од актуелних и будућих „перјаница“ светског поретка треба водити рачуна да њихова „понуда“ није баш издашна и разноврсна. За Србију једино логично и дугорочно интересно прихватљиво јесте да преусмери досадашњи курс. Другим речима, не да јој „стратешко опредељење буде Европска унија, а задржавање добрих односа са Русијом и Кином“. Него да „стратешко опредељење буду Русија и Кина, а задржавање добрих односа са Европском унијом“. И са САД.

За одустајање од Европске уније – којој, доиста, никада и није требало стремити – крајње је време. У супротном, то би српску нацију одвело у колективну растрзаност, шизофреност. Уосталом, Европска унија протеклих деценија показала је свој доследан и радикалан антисрпски став, од кога и даље не одустаје. Напротив!

При томе, довела је себе у позицију „између чекића и наковња“. С једне стране, у жестоком је сукобу са Русијом, силом у опоравку, а с друге стране, прекида се њена припадност некадашњем „колективном Западу“ услед јачања антагонизама спрам САД, још увек најмоћније глобалне силе. Улазак Србије у ту интеграцију на издисају било би као „долазак на журку у зору“, како се често колоквијално каже.

(Пре)оријентација Србије ка Русији темељи са на два интересно-интеграцијски кључна српско-руска сагласја: геополитичког идентитета (континенталистички) и цивилизацијског идентитета (православни). Дакле, није сасвим тачна крилатица „Бог високо, а Русија далеко“. Прво, Бог није (само) на небу, већ у свакоме од нас и свуда око нас. Друго, од Београда до Москве удаљеност је једва преко 1.700 километра, што је незнатно више од готово 1.400 километара колико је до Брисела. А како ствари стоје после сусрета на Аљасци и сходно стању на садашњем Источном фронту, изгледа да је Русија све ближе.