Ратко Ристић: Грајф, Срби и сећање на геноцид

Господин Гидеон Грајф, знаменити израелски историчар (рођен 1951. године, у Тел Авиву), који се већим делом своје истраживачке делатности бавио питањем нацистичког уништења јеврејског народа у Другом светском рату, дао је важан научни допринос у проучавању немачког концентрационог логора Аушвиц-Биркенау. Стицајем околности, као већ афирмисан стручњак, упознао се са системом логора Јасеновац где је вршена физичка елиминација Срба, Јевреја и Рома, у Независној држави Хрватској, у периоду 1941-1945.

Резултат његовог рада представљен је у три књиге, од којих је најважнија Јасеновац, Аушвиц Балкана (2018), где је наглашен индивидуализован однос џелата и жртава, са садистичким иживљавањем и убијањем људи, на 57 начина. Хрватски нацисти (усташе) су убијали људе коришћењем ножева, секира, маљева, тестера, специјално конструисаног ножа („србосек“), живе их кували у казанима или спаљивали у пећима, током вишесатних оргија ужаса.

За разлику од усташа, немачки нацисти су примењивали деперсонализован, индустријски начин убијања, у коме се тежило да се што више  жртава усмрти у што краћем времену, коришћењем гаса или стрељањем. Усташе су организовале и такмичења у брзини ликвидације, па је извесни Петар Брзица (студент права, члан католичке организације „Крижари“), за један дан убио више од 1.360 Срба. Посебно су језиве биле ликвидације деце, чак и беба, клањем, разбијањем главе о зид или изгладњивањем.

Резолуција и сећање

Професора Грајфа сам упознао на промоцији књиге о Самударипену (геноцид над Ромима), коју је написао његов пријатељ, покојни професор Драгољуб Ацковић, истакнути представник ромске заједнице у Србији. Дуго смо разговарали о проблематици геноцида и покушајима да се истина прикрије или умање размере злочина. Професор Грајф је са чуђењем констатовао да поједини министри у Влади Републике Србије, чак и представници Српске православне цркве, која је тешко страдала од усташа, говоре о свега 88.000 жртава, наводно, јер је толико имена забележено.

Познато је да су све хрватске оружане формације (усташе, домобрани, редарство), али и бројни „ентузијастични“ појединци, систематично спаљивали матичне општинске и црквене књиге у насељима где су живели Срби, како би се онемогућила поименична идентификација убијених људи. Професор Грајф је имао коментар  да би смањивање броја јеврејских жртава у Израелу било веома оштро санкционисано.

Било ми је тешко да му објасним зашто је у скупштини Србије барем три пута била поднета Декларација о геноциду над Србима, Ромима и Јеврејима, која никада није усвојена, због противљења председника Србије, Александра Вучића, наводно, због могућих проблема у односима са Хрватском. При томе, Александар Вучић није разумео да то нема везе са његовим личним односом према Хрватима, нити је уперено против хрватског народа.

Декларација представља израз поштовања и живог сећања на стотине хиљада људи који су убијени само зато што су православни Срби, Роми или Јевреји. Узгред, сличну Декларацију су усвојиле скупштине Црне Горе (2024) и Републике Српске (2015).

Колебљиво понашање српског председника охрабрило је хрватски историјски ревизионизам усмерен на негирање геноцида, тако да су се брзо огласили опскурни појединци попут извесног Стјепана Лоза, са књигом Ideologija i propaganda velikosrpskog genocida nad Hrvatima – projekt: Homogena Srbijа (2018), који негира убилачку идеологију и праксу над Србима у НДХ. Октобра 2025. године, извесни Игор Вукић представио је књигу Povijest brojeva o Jasenovcu (2024), промовишући став о логору смрти као едукативној радионици и месту за занатску обуку, где су се добровољно јављали Срби из читаве Независне државе Хрватске, што представља, поред покушаја лажирања историјске  истине, и гест ругања српском народу и срамотно понижавање жртава.

Професор Грајф је имао коментар да би смањивање броја јеврејских жртава у Израелу било веома оштро санкционисано

Велики песник Јован Дучић (1871-1943), сазнавши за размере србоцида (геноцида над Србима), написао је: „Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде“. Колико је актуелна његова опсервација, после више од 85 година, јасно илуструје чињеница да је певач Марко Перковић-Томпсон, на концерту у Загребу окупио, јула 2025. године, више од 500.000 људи, који су заједно са њим певали песме у којима се слави убијање Срба.

Хрватско друштво никада није прошло кроз процес деусташизације, еквивалент процесу денацификације, који је спроведен у Немачкој после Другог светског рата, што је створило шизофрене обрасце понашања у јавном и приватном животу, где се уместо суочавања са злочином, он једноставно негира и заташкава. Индикатори менталног стања Хрвата јесу обавезно извођење песама поменутог Томпсона, као приликом свечаног дочека рукометне репрезентације (почетком фебруара 2026. године) или еуфорично, хорско певање, на приватним забавама и окупљањима у Славонији (део Хрватске, етнички очишћен од Срба): „Од Липика до Пакраца нема више православца“.

Завера ћутања

Нажалост, Хрвати који су језички и етнички веома блиски Србима, починили су један од најстрашнијих геноцида у историји човечанства, управо над својим комшијама, колегама, често рођацима и кумовима. Хрватски парламент је 1941. године донео расне законе који су санкционисали Србе, Јевреје и Роме, забрањивали ћирилично српско писмо, наметали одузимање имовине и драгоцености, после чега су убијани истакнути привредници, интелектуалци и врхунски уметници, међу њима и један од највећих српских сликара, Сава Шумановић (1896-1942).

Порушено је на стотине православних цркава, ликвидирано је 219 свештеника, а уз страшна мучења и понижења погубљени су и поједини митрополити (Петар Зимоњић, Платон Јовановић, Сава Трлајић). Истовремено, Католичка црква у Хрватској је водила лицемерну и дијаболичну политику прозелитизма, где су десетине хиљада људи превођени у католицизам како би сачували живот, али су и поред тога ритуално убијани, што је било добро познато примасу хрватских католика Алојзију Степинцу, као и папи Пију XII, који је хиљаде усташа примио и благословио у Ватикану.

Стотине католичких свештеника су радили на припреми, организацији и директном извршењу масовних убистава. Најокрутнији управник логора Јасеновац био је фрањевац Мирослав Филиповић, познатији као фра Сотона, који је додао презиме Мајсторовић, за „мајсторије“ у убијању српских беба и мале деце.

Само догађаји у херцеговачком селу Пребиловци (1941. године, 826 жртава) или код Старог Брода, на левој обали реке Дрине (1942. године, више од 6.300 жртава), где су углавном поклани деца, жене и старци, представљају чинове одрицања од људскости. Извештај италијанског генерала Алесандра Лузана, написан после убилачке оргије у Пребиловцу, одише згражавањем и неверицом, јер је зверство „…превазишло свако лудило…“, а то се понављало и на стотинама других стратишта широм НДХ.

После завршетка Другог светског рата, комунистичке власти, предвођене Хрватом, Јосипом Брозом Титом, уништиле су највећи део логорског комплекса Јасеновац, а заташкавање геноцида било је спровођено кроз идеолошко-политичку догму познату као „братство-јединство“. Бројни припадници усташког покрета и хрватске геноцидне државе, једноставно су променили униформу и приклонили се комунистичком покрету. Појединци попут Антона Аугустинчића (вајар), Владимира Назора (песник) и Мирослава Крлеже (писац), од лојалних поданика Анте Павелића, поглавника НДХ, постали су ватрени обожаваоци Јосипа Броза Тита и угледне личности комунистичке Југославије.

Јавна завера ћутања, негирања и умањивања размера геноцидних активности током Другог светског рата, у Независној држави Хрватској, налази се у дубокој колизији са изјавама, извештајима и записима нацистичких и усташких функционера.

Глезе фон Хорстенау (1882-1946), генерал и представник Вермахта у Загребу: „Не треба заборавити да су изумитељи концентрационих логора били Британци у Бурском рату. Но та места ужаса досегла су врхунац овде у Хрватској, под Поглавником, којег смо ми поставили“. Херман Нојбахер, дипломата, човек од поверења Хитлера и Рибентропа (1893-1960): „На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750.000“.

Вјекослав Макс Лубурић, командант свих хрватских концентрационих логора, током скупа у октобру 1942., изјавио је: „Овде у Јасеновцу смо поклали више Срба него што је Османско царство било у стању да учини током своје окупације Европе“. Српски лекар Србољуб Живановић (1933-2024) био је председник југословенске Комисије судских антрополога и палеопатолога, заједно са двојицом колега са Универзитета у Љубљани, која је обавила истраживања масовних гробница на локалитету Доња Градина, 1964. године.

Према њиховом извештају, који комунистичке власти никада нису јавно објавиле, у Јасеновцу је убијено више од 800.000 људи, највише Срба (око 730.000 хиљада), Рома (око 80.000 хиљада) и Јевреја (око 23.000 хиљаде). Убијено је и неколико хиљада Хрвата и Словенаца. Др Живановић је због претњи и притисака емигрирао у Африку, а 1968. године постаје професор Медицинског факултета Универзитета у Лондону. Приликом првог доласка у Југославију, 1989. године, стицајем околности је преживео два покушаја убиства, од непознатих починилаца.

Испуњен циљ?

Деловање пост-истине и заташкавања геноцида видљиво је чак и кроз понашање и изјаве припадника регионалне естраде, па је тако популарна певачица Нина Бадрић поздравила ослобађајућу пресуду хашког суда хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу (2012), из геноцидне акције „Олуја“, када је протерано око 250.000 а убијено више од 2.000 Срба, у завршном чину геноцида који је спровођен током читавог XX века.

Чест гост Србије, певачица Јелена Розга, наступала је на прослави „Олује“ 2013. године, а Жељко Бебек, бивши певач најпопуларније рок групе бивше Југославије („Бијело дугме“), наступао је са песником убијања Томпсоном, уз изјаву: „То је највећи догађај који се догодио у хрватској историји! ‘Олуја’ је била потпис на све што је учињено за осамостаљење и успостављање независне хрватске државе“.

„Овде у Јасеновцу смо поклали више Срба него што је Османско царство било у стању да учини током своје окупације Европе“, изјавио је Лубурић 1942.

Велики рок песник, Боб Дилан, је 2012. године изјавио, у интервјуу за часопис Rolling Stoun, да „црнци могу осетити расисту, баш као што Јевреји могу осетити нацисту, а Срби Хрвата”, што је изазвало жучне коментаре у хрватској јавности, после чега је покренут судски процес против уредника часописа Мајкла Бирнбаума. На суђењу у Паризу Боб Дилан је ослобођен свих оптужби а Бирнбаум је изјавио: „Жао ми је што неке Хрвате морам подсетити да су у Јасеновцу убијене стотине хиљада Срба“.

У Србији је јануара 2026. године боравила делегација Европске уније, у којој су били, између осталих, два Хрвата, Тонино Пицула и Давор Иво Штир, као званични и незванични известилац Европског парламента за Србију. Њихове предисторије говоре да је Тонино Пицула глорификовао „Олују“, позирајући са аутоматском пушком као припадник хрватске јединице „Црне мамбе“, познате по бројним убиствима српских цивила 1995. године, док је биографија Давора Штира богата антисрпским изјавама, што је донекле и „разумљиво“, имајући у виду да му је деда био Иван Штир, усташки пуковник и заменик команданта логора Јасеновац.

Дакле, какву поруку шаље Европски парламент именујући ову двојицу да извештавају о приступању Србије Европској унији? Томпсонове песме, ставови Тонина Пицуле и Давора Штира, еуфорично хорско певање 500.000 посетилаца концерта у Загребу, међу којима је весело скакутала и католичка часна сестра Цецилија Томић, уз изјаву „…дошла сам да видим колико нас има…“, намећу спознају да тако представљено хрватство није израз припадања одређеном етникуму већ обична дијагноза.

Према попису из 1921. године, на територији данашње Хрватске живело је 764.901 Срба (22,2 одсто укупне популације). Уставом Хрватске из 1990. године, Србима је укинут статус конститутивног народа у Хрватској. Према попису становништва 1991. године, Срба је било 581.663 (12,2 одсто укупне популације), док је према попису из 2021. године тај број износио 123.892 Срба (3,20 одсто).

Дакле, оствариле су се амбиције „отаца“ хрватске нације, од Анте Старчевића, Јосипа Франка, Анте Павелића, до Фрање Туђмана, који су говорили о „српском псећем накоту“, теорији „три трећине“ (трећину побити, трећину протерати, трећину превести у католичанство) и „српском реметилачком фактору“. Уместо ламентирања над трагичном судбином српског народа у Другом светском рату и патетичних, дневно-политичких изјава, власти у Републици Србији и Републици Српској морају да организују форензичка истраживања још увек постојећих масовних гробница на десној обали Саве, користећи методологију професора Живановића, уз употребу најмодерније технике и инструмената, чиме би прича о броју жртава добила необориви легитимитет.

Срби не треба да се стиде што су били жртве геноцида, нити да избегавају причу о ужасима које су доживели њихови преци. Ћутња о србоциду, наследницима крвника ствара илузију да су њихови преци урадили праву ствар, а потомке жртава гура у колективну меланхолију заборава и потиштености. Нико нема право да сакрије истину о геноциду ако заиста бринемо о будућности сопственог народа, како се кошмари прошлости не би поново обликовали као судбинска реалност. Хвала господину Гидеону Грајфу који нас је на то подсетио.

Аутор је редовни професор на Шумарском факултету Универзитета у Београду. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор РТС

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард