Владимир Умељић: ШТА ПОКАЗУЈЕ ОГЛЕДАЛО?

Владимир Умељић

Постоји један психички поремећај, познат у медицини односно психологији/психијатрији, под именом дисморфофобија, при коме човек осећа страх да више неће себе препознати у огледалу. 

То указује на огроман раскорак између тела, чији одраз се по природи ствари једино рефлектује у огледалу и душе, која је на путу да нестане (класичан пример је све веће, такорећи припремно приклањање злу) или је већ напустила своју физичку љуштуру (активно вршење зла, што је увек свесни чин).

Резултат је као када бисер напусти шкољку, она неминовно умире. Код масовних убица је то другачије, ту и даље умиру жртве, јер и обездушени физички огртач ових злих бића може још дуго да егзистира.

Изузетно тешко, крајње оптерећујуће је бавити се психограмом масовних убица, то добро зна сваки истраживач, који се упусти у анализу и расветљавање узрока и манифестација феномена/злочина геноцида, јер историчари по правилу немају предзнања психолога и тиме не поседују њихову (спасоносну) дистанцу у односу на поноре људске психе у случају масовних убица.

Укључивање дисморфофобије у ионако комплексну анализу не изгледа на први (и други) поглед иоле обећавајуће, јер патолошка клиничка слика злочинаца је врло специфична и радикално одудара од свих више/мање „безопасних“ дијагноза.

Значи од оних, које штете много више погођеном, него његовој околини.

За размислити је, дакле, има ли много смисла питати се како је Вјекослав Макс Лубурић, вишегодишњи командант логора смрти Јасеновац у време Србоцида хрватске државе 1941-1945, видео себе у огледалу, док се ујутру бријао и мирисао, пре него што ће и тог дана наставити са својим неуморним, дословце рутинским убиствима беспомоћних заточеника.

Док је вежбао свој осмејак, присутан на скоро свим његовим фотографијама, као и на филмским инсертима, нарочито када милује питомог голуба, симбол мира, добацује досетке присутнима и расположено им клима главом.

Док га је из огледала гледало лице масовног убице под маском карневала страве и ужаса, али сигурно не више некадашњег дечачића Вјека а камоли његових предака, српско-православних Дробњака из кањона Пиве, који су се делом преселили у западну Херцеговину, тамо били покатоличени а потом похрваћени. 

Да, конвертити, има нечега у народној изреци: „Потурица гори од Турчина“.

Трудио се Лубурић баш прижељно да не изгуби корак, јер конкуренција у његовим редовима је била велика, тамо је све врвело од сличних умоболника, такмичарски дух је пламтео, буктао. 

Тако сведочи Ета Најфелд:

„Ја сам као лекар од октобра 1941. до јуна 1944. заједно са мужем радила у лабораторији у северној Босни (…) Моја знања о Јасеновцу и Старој Градишки потичу од моје мајке и ујака, који су обоје, против сваког закона вероватноће, преживели заточеништво тамо (…) Како год да меримо, тај концентрациони логор је био најбруталнији, најбестијалнији од свих логора у време Другог светског рата 

(…) 

Читава моја фамилија је била одведена у Јасеновац (…) мој отац је био убијен маљем у Градини и бачен у Саву, мој 21 годину стар брат је био стрељан (…) Мајку сам некако успела да извучем из Старе Градишке и да је доведем себи у Босну. Када је дошла, имала је ужасне ноћне море, врискала је у полусну и молила усташу и католичког свештеника Мајсторовића да не коље српску децу

(…)

Тај Мајсторовић је за све заточенике представљао персонификацију зла и свих најгорих ствари на свету. Тако сам сазнала да је једном приликом потрпао све српске жене и децу, до којих је у том тренутку стигао, у затворске ћелије и потом отворио један насип, тако да је Сава поплавила те се све те жене и деца подавили

(…)

Сигурно, најтежи феномен који се урезао у памћење моје мајке и ујака, то је била улога хрватског римокатоличког клера. Они су лично узимали учешће у мучењу, у тортурама, клању и уништавању Срба, Јевреја и Рома.

И до данашњег дана нити се хрватска католичка црква, нити Ватикан се нису дистанцирали а камоли да су икада понудили да се извине Србима, Јеврејима и Ромима (…)“

Шта су пак у огледалу виделе Лубурићеве верне сараднице на геноцидном послу при јутарњем шминкању, његова сестра Нада, удата за Лубурићевог наследника Динка Шакића, затим Маја Буђон, Милка Прибанић, Божица Обрадовић?

О њима је сведочио преживели мученик Јасеновца Јосип Ерлих:

„Затворене жене и деца су трпели велике муке, јер без обзира на то колико су усташе биле сурове, усташке жене су биле још горе. Ове горе наведене су заједно убиле око 2.000 жена 

(…)

Имале су чудну позадину, неке су биле бивше проститутке. Маја Буђон је била садистички оријентисани криминалац, она је мучила и давила своје жртве обично ноћу и редовно је наређивала тортуре, батинања и мучења у ћелијама (…)“

Тја, представнице „лепшег, нежног пола“ и све њихове фасете…

Биће да су оваква историјска сведочанства инспирисала врлог немачког историчара Александра Корба за тврдњу, да су „усташе били заправо сањари и визионари, које су Срби цинично сатанизовали“, ко зна?

Не, њихова лица јесу била дисморфно преображена, изопачена, али фобија, страх од непрепознавања тог новог, Горгониног лица није био присутан, њихова обездушена телесна љуштура је биолошки и даље егзистирала.

То приповедање о Горгони (Медузи) из античке Грчке би им се по могућству допало. Старогрчки јунак Персеј се једног дана обавезао да свом краљу донесе одсечену главу Медузе, једине од три сестре Горгоне, која је била смртна. Невоља је била да ко год је погледао у њене очи, намах се скаменио.

Персеју је помогла богиња Атина поклонивши му крајње углачани штит, тако да је Персеј пришао Медузи посматрајући само њен одраз који се огледао на штиту, тиме избегао кобни усуд свих својих претходника и успео у свом науму.

Међу жртвама Србоцида хрватске државе 1941-1945, њеног удела у Холокаусту над Јеврејима и Самударипену над Ромима није се нашао неки Персеј, но њима није било потребно ни огледало да би препознали Горгонин лик својих мучитеља и џелата, тако да су ови могли да измене старогрчко казивање.

У њиховој новој верзији Медуза је победила. 

Огледало им је служило само за јутарње бријање и шминкање, пре него што ће и тог дана наставити са својим неуморним, дословце рутинским убиствима беспомоћних заточеника. 

 А дисморфофобија? Да, али без фобије.

Мада… Можда тај убилачки лик тадашњих злочинаца није припадао Медузи, већ једној од њених бесмртних сестара? А Павелићева, Лубурићева и Мајсторовићева држава није заправо умрла 1945, већ само утонула у окрепљујући зимски сан, из кога се крајем 20. века разарањем друге Југославије пробудила и процветала?

Јер ово горње важи и за данашње у злу изгубљене душе, које запењено урлају: „Убиј, убиј, убиј Србина!“, док њихови ментори из редова хрватских водећих елита глатко тврде да се Србоцид хрватске државе 1941-1945. није догодио, да је све то само „подмукла измишљотина и мрзилачко, перверзно клеветање невиних Хрвата, који су се увек и само часно бранили од бројних великосрпских агресија“.

Закључно, колико је заиста примерено укључити једну (ретку) медицинску дијагнозу и једно античко-грчко предање у текст, који се заправо бави геноцидном хрватском државом 1941-1945. и њеним данашњим одблесцима?

Да, више него примерено, јер свима онима који релативизују и поричу злочин геноцида, тиме тешко вређају невине жртве и призивају нове несреће, мора се без престанка подизати огледало до висине очију. Јер ћутање није злато, напротив. Али не само њима, већ из истог разлога и свима нама и увек изнова питати:

„Шта показује огледало?“