Владимир Коларић: Патриотизам, суверенизам, национализам

Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард

У тексту о национализму (овде) разликовао сам овај појам од појмова патриотизма и суверенизма, али имајући у виду неке коментаре, било би потребно додатно разрадити ово питање. Овде ћу то и учинити, без уласка у финесе и претеране теоретизације, већ пре као предлог за даља разматрања и практичне исходе.

Патриотизам или родољубље би се најједноставније могао одредити као делатно осећање припадности и љубав према народу (роду) и држави (патрија=отаџбина), али не просто као институцији, него у првом реду институционалном уоквирењу у ком живи и делује народ као историјска заједница са сопственим историјским памћењем и идентитетом. Патриота или родољуб је, дакле, онај који прихвата припадност одређеном колективном идентитету, али и његовом институционалном уобличењу, односно историјском поретку у ком дај народ или његов један део живи у времену и простору.

Патриотизам и родољубље стога не морамо нужно схватити као синониме, што неки уопште и не чине, сматрајући да патриотизам наглашава верност поретку и држави, а родољубље народу (роду), који може превазилазити границе државе. У пракси, међутим, ова два појма углавном функционишу као истоветни, уз незанемарљиве аберације, према којима неко, на пример, може себе да сматра патриотом, али свој патриотизам разумевајући пре свега као верност држави у њеним границама, сматрајући да се не односи на припаднике народа који живе ван њих.

Тако постоје и они који себе сматрају „србијанским“ патриотама, са одијумом према „прекодринцима“. Ово се може повезати и различитим схватањем идентитета, пре свега националног, односно са различитим схватањима нације, па би се појам политичке нације, која наглашава припадност држави, без обзира на етничку припадност неког њеног члана, пре могао везати за појам патриотизма, док би се за етнички појам нације пре везивао појам родољубља, као односа према народу (роду), као етничкој идентитетској заједници.

У сваком случају, патриотизам или родољубље подразумевају снажан осећај колективног идентитета, односно припадности широј историјски генерисаној заједници, уз спремност на делатан допринос њеном опстанку, безбедности и напретку, која подразумева и спремност на жртву, што не односи само на жртвовање у рату, него и самопрегоран рад и претпостављање добробити заједнице својим личним амбицијама и интересима, или макар њихово усаглашавање са потребама заједнице.

Шта је суверенизам?

Суверенизам, с друге стране, у данашњем смислу речи подразумева становиште по којем државе и народи, колико је то оствариво и данашње време, треба да се труде да воде што је могуће самосталнију и независнију политику, која на прво место ставља националне и државне интересе, а који су обично препознати у категоријама безбедности, стабилности, одрживости и развојности.

Држава, као легитимни институционални оквир у ком живи и делује заједница, треба, дакле, што самосталније од спољашњих центара моћи или партикуларних интереса било које посебне друштвене групе или институције унутар државе, да свом становништву и институционалном поретку обезбеди безбедност од спољашње претње и унутрашњег нереда, стабилност функционисања система, одрживост сопственог економског статуса и ресурсне базе, као и услове за економски и сваки други развој.

Суверенизам, сагледан на овај начин, није само жеља да се сопствена држава сачува као што самосталнији субјекат међународних односа, већ представља и одређен принцип међународних односа, по којем би примарна била воља држава, које би се у складу са својим самостално одређеним националним интересима опредељивали према другим државама или међународним савезима и организацијама.

Данашњи промотери суверенизма добро разумевају како принцип за који се залажу није остварив само на институционалном нивоу, као формирање и примена апстрактних правила функционисања политичког система, него се пре свега повезује са културним, односно идентитетским категоријама, унутар којих се остварује претензија државе и народа на сувереност, немогућа без унутрашње интеграције и кохезије, која је опет незамислива без постојања одређеног облика колективне идентификације, односно делатног прихватања колективног идентитета, односно осећања заједничке припадности историјској заједници и прихватања легитимитета институционалне форме њеног актуелног постојања.

Питање национализма

Национализам, као овде најсложенији појам, почива на уверењу о нацији и националном идентитету као основној и кључној форми колективног саморазумевања и институционализације заједнице, виђене као историјски генерисане заједнице са сопственим културним памћењем, односно нацији као основном контексту политичке организације и културно-идентитетског формирања и деловања.

Патриотизам или родољубље подразумевају снажан осећај колективног идентитета, односно припадности широј историјски генерисаној заједници

И данас је у друштвеним и хуманистичким наукама снажна тенденција да се нација представља као конструкт, примењив само у одређеној историјској епохи, услован и релативан, искључиво повезан за европским контекстом од позног осамдесетог века на овамо. С друге стране, истиче се већ поменута разлика између појма политичке нације, који националну припадност изједначава са припадношћу држави, и појма етничке нације, који је разумева као етничку заједницу, а која потенцијално искључује, или којој у пуном смислу не могу припадати грађани једне државе који се етнички другачије одређују.

Из тог разлога често можемо чути тврдње како Срби не би требало да се позивају на средњовековну прошлост, јер тада наводно није постојао српски национални идентитет ни српска нација, па самим тим ваљда ни било који облик колективног идентитета који би се могао одредити као српски, или да је нација искључиво европски политички феномен који је неприменљив на наше историјско и културно искуство и чије прихватање нужно подразумева пристајање на колонијалну потчињеност и преформатирање културне свести.

Ипак, све присутнија су и уравнотеженија тумачења која узимају у обзир историјско и културно памћење и историјски континуитет постојања заједница и њихове самосвести и саморазумевања, према којима нација није настала као пуки конструкт у безваздушном простору, него је у историјским смислу представљала нову форму организације и институционализације живота и деловања једне заједнице са историјским памћењем и самосвешћу, из могућност њеног демографског па до неке мере и културног проширивања, сужавања или нових стапања и прожимања.

Неспорно је да постоје нације које су створене као политички пројекти и конструкти, најчешће због интереса великих сила у неком тренутку, али чак и оне временом добијају субјективност и на унутрашњем и на спољашњем плану, институционализацијом своје међународне субјективности, на спољашњем, као и институционализацијом свог колективног памћења и идентитета (колико год имали елементе „измаштаности“).

У српском случају проблем са разумевањем и праксом појма националног и национализма није једноставно разрешив и не треба га негирати под било којим изговором. Потреба за националном мобилизацијом и интеграцијом потпуно је разумљива за народ са бурним историјским искуством и проблематичним исходима одређених интеграционих процеса, пре свега југословенског, али све више и евроунијског, али и са снажним и живим историјским памћењем.

Историјски развој

С друге стране, није само југословенска и социјалистичка прошлост, као ни утицај западних идеолошких претпоставки утицао на извесно подозрење према кодификацији заједничког постојања и његове институционализације у оквирима националног или путем национализма, као праксе и идеологије.

Ово се у првом реду тиче нашег историјског развоја који се, услед дугог периода отоманског јарма, али и другачијих културних и цивилизацијских претпоставки, одвијао другачије од европског, односно од њихових форми институционализације и колективне идентификације.

Код нас се, наиме, ове форме нису одвијале у контексту раста утицаја буржоазије на друштвене токове и трансформацију друштвеног система у односу на ранију доминацију аристократије, већ у оквирима који су искључивали постојање било која од ова два слоја, уз значајан утицај православне цркве и колективног памћења, посредован динамичном народном културом, односно живим присуством колективног мита, у садејству са прото-идеолошком доминацијом православне цркве и у основи егалитарном и колективном (задружном) свешћу већине народа.

С друге стране, национализам као интегративни принцип може да буде проблематизован с обзиром на историјско искуство које је условило да српски народ живи у више држава, на свом легитимном историјском простору, односно простору коју насељава и својом културом обележава у дужем историјском периоду, али унутар ког не поседује институционалну самосталност или примат.

Такође, искуство конверзије, којом су од делова српског народа конструисани други народи или њихови делови, који су се затим проглашавали посебним нацијама, свакако је отворило додатан сензибилитет за негативно одређење национализма као конструкта.

Овај став доминира у Русији, која себе сагледава као вишенационалну државу, док је појам национализма склона да везује са сепаратизмом. Ипак, искуство велике државе са империјалном прошлошћу и потенцијалима свакако се битно разликује од искуства нашег народа, без обзира на извесне империјалне, односно наднационалне и интегративне претензије на којима је заснивао свој идентитет – од Душановог царства до југословенске идеје као у датом историјском тренутку остваривог начина интеграције српског народа на наднационалним основама. Такође, одређене имплицитне идеје или систему уверења, на чему инсистирају заступници идеје српског народа као заветног, могу имати универзалне и интегративне претензије и конотације.

Веза појмова

Повезаност појмова патриотизма, суверенизма и национализма, како год их разумевали, свакако је чврста, у сви они подразумевају постојање колективне свести и идентитета, жељу са самосталношћу и независношћу идентитетских заједница, сагледавање појединачног постојања које није независно од постојања заједнице, али и облика њеног институционалног уоквирења, односно од државе.

Патриотизам или родољубље, при томе, не морају нужно почивати на национализму, па постоје они који себе сматрају патриотама, али не и националистима, јер су верни народу и држави који нису конституисани на националном принципу (нарочитом ако се нација сагледава у етничком смислу), или на идеологији национализма.

Суверенизам такође не мора нужно почивати на национализму, јер он у основи у прави план ставља државу, односно њен институционални капацитет да обезбеди, спроведе и сачува самосталност и независност свог поретка и своје заједнице. Добар пример у овом смислу је Руска Федерација, коју њени представници свакако виде као државу која тежи суверености и високо вреднује осећање и праксу патриотизма својих руководилаца и грађана, али је истовремено не сагледавају као националну нити афирмишу националистичку праксу и идеологију.

Искуство конверзије, којом су од делова српског народа конструисани други народи свакако је отворило додатан сензибилитет за негативно одређење национализма

Што се српског народа тиче, осећање патриотизма или родољубља свакако не може бити спорно и оно је утемељено на дугом и снажном колективном памћењу и самоосећању, као и у изазовима самоочувања у историјски дуготрајно неповољним условима. Ипак, треба повести рачуна како би се наше колективно осећање везивало за припаднике свог народа где год он живео, али да то не доводи до смањења осећаја за државу, односно њену важност за очување и напредак народа.

Највеће замке за српски патриотизам или родољубље стога су наглашавање идентитета и интереса државе Србије науштрб припадника српског народа који живе ван њених граница, које некада има облике аутошовинизма и култур-расизма или макар озбиљног историјског и политичког аутизма у покушају да се следе европски државотворни модели, с једне стране, и багателисање значаја државе и нехајног односа према држави и државности с друге стране.

Добар историјски пример за ово прво су такозвани „либерали“ из доба СФРЈ, који су, имајући претензије да штите интересе СР Србије пред другим републикама тадашње Југославије, а при томе се одричући било какве бриге за припаднике српског народа у другим републикама, касније постали база формирања отровног „другосрбијанског“ аутошовинизма.

На овом другом начелу, по којем патриотизам или родољубље не би требало да потцењују значај и важност снажне и функционалне државе, свакако би требало да почива и свака суверенистичка позиција. Она наглашава пре државу него народ, али градећу јаку и јединствену матичну државу, оно би морала да има на уму и њен капацитет да заштити и да сада на културни, а касније можда и на други начин, интегрише све припаднике српског народа на његовим историјским територијама.

Најзад, појмови нације, националног и национализма, уз све поменуте тешкоће, не би требало да буду одбачени из српске политичке и идеолошке праксе и њене доктринарне концептуализације. Национализам је довољно широк и динамичан појам да може да обухвати бригу за државу и народ, ван и унутар њених граница, да нагласи потребу и нужност за јачањем институција, интеграцијом друштва, али и интеграцијом и делатним осећањем јединства целог српског народа.

Као појам настао у модерном добу, он ипак имплицира довољно институционалних и културних аспеката како би избегао да националне облике колективне свести практично изједначи са племенским и како би по себи довео до искључивања припаднике других етничких заједница на сопственом историјском простору или унутар граница сопствене матичне државе.

Такође, интерпретација национализма која би га осамосталила од његове колонијалне зависности у односу на европски контекст, била би веома корисна, макар национализам свела на културно-идентитетску и меморијску основу и мобилизацијски механизам за оснаживање суверенистичке позиције државе и народа, неодвојивих од снажног патриотског настројења већине народа, а који не искључује његову идеолошку и идентитетску плуралност.

Подразумева се да је и идеју суверенизма могуће довести у питање, не само због њене злоупотребе очито контролисаној промени политичке парадигме на Западу, и инсистирати на отварању ка неким новим интеграцијама које би могле да се формирају у ближој будућности, али мислим да се до знатне измене међународних околности, ове идеје у практичном смислу још не треба одрицати, у чему и национално осећање, па и идеологија национализма могу имати своју улогу.

Владимир Коларић је писац и теоретичар културе, аутор књига „Јавни интерес у култури“, „Култура и безбедност“, „Пламен Донбаса – есеји о Трећем светском рату“ и других.