Захар Прилепин: ДАЛЕКЕ, БЛИСКЕ АНАЛОГИЈЕ

Захар Прилепин

Људи из државног апарата приватно се жале на нашу неконструктивну критику спољнополитичких ставова Русије: „Премало знате“, кажу.

„Не узимате у обзир све факторе“, прекоревају нас.

Понекад се чак и отворе: „У млађим годинама“, кажу о себи, „и ми смо били радикали – али рад у владином систему мења све.“

Да, да, сви смо били радикали.

Пре четврт века, био сам сигуран да је међу онима који нама владају свака трећа особа природни непријатељ, и за свима њима је вапио НКВД.

Био сам уверен да ће наше финансијске моћнике који купују некретнине у Лондону, наш сервилни дипломатски кор, оболео од патолошког западњаштва, наш образовни систем који уништава совјетску науку, наш јадни русофобични шоу-бизнис – да је све то лакше укинути, избацити, него променити, научити људе да воле домовину.

Тако сам тада мислио.

Прошло је четврт века, и све што сам схватио јесте да нисам био довољно радикалан.

Шеф државе нам је отворено саопштио да је Русија тада доживљавала праву интервенцију западних обавештајних агенција, присуство безбројних агената утицаја у свим сферама власти, који су константно уништавали саму вољу становништва земље за отпором.

Међутим, чак и сада, непристрасно гледајући око себе, видим да је, ако не сваки трећи, онда сваки пети представник истих система управљања остао у суштини непромењен, чак и ако вербално изражавају лојалност највишем руководству.

Да ли треба да чекамо још четврт века да бисмо признали да је 2026. године западна интервенција, и тајна и отворена, наставила да прождире вољу становништва земље за отпором, припремајући нас за још један историјски пораз?

Нас нападају отворено, директно и без устручавања.

Понављам: нападају нас отворено, директно и без устручавања.

Кажу ми: „Много тога ти не знаш. Не узимаш у обзир цео низ фактора.“

Генерално говорећи, да.

Све у свему, ми не можемо ни да замислимо број отворених ниткова, европских проститутки, директних агената сваке обавештајне агенције на свету, успаваних и будних непријатеља који седе на грбачи земље.

Ако постоји једна ствар коју не знамо, кажем, то су размере издаје.

Остало је видљиво голим оком.

Венецуела је згњечена.

Следе Куба, Иран и Никарагва.

Праве се планови за Белорусију.

Од Русије се одмиче Молдавија.

У међувремену, они нам говоре да је Русија „део беле Европе“.

Да је најгори проблем са којим се Русија суочава „Совјети“ и „мултинационализам“.

Они који то говоре гледају на земљу равнодушним, оловним очима.

Они имају покриће.

Они су неприкосновени.

Они имају мисију.

(Телеграм канал З. Прилепина; превео Ж. Никчевић)