Владимир Умељић: КОМЕ ЈОШ ТРЕБА КУСТУРИЦА?

Владимир Умељић

Чему светионик у пустињи? Бесмислено, зар не?

Зар није боље бити онај Кочићев певац, коме се без по муке заврне шија, да не крешти и не штрчи, те да квари дремљиву тишину наше медиокритетске устајалости, по којој ми слатко ријемо, али само испод површине, јер тако и само тако треба.

Па ти као неки филмови, а да је направио барем једну пристојну сапуницу за недељно поподне и вече пред телевизором, па хајде де… Али не, те нека подземља, те непристојне речи, драме, музика…

А кад смо већ код музике, тај његов оркестар и песме, ништа слично правим хитовима, као: „Отишо си, сарму пробо ниси“, ниједног поетског текста као рецимо: „Горе лампа и у лампи гас, ја ве волем, лично вас.“!

Па још књиге, ко данас још чита поред мобилних и интернета?

А да не помињемо неке дрвене градове, људи моји, застарело и одавно превазиђено, читав свет гради бетоном а он? Па уз то некакве награде, Иво Андрић? Мада што јест, јест, нобеловац, али тја, већ у његово време ни та Нобелова награда више није била то, што је некада била, како кажу паметни људи.

Шта, светски познат, обележио историју светске културе?

Добро, али ни та светска култура је, како да кажем, ни она није више то, што је некад била. Светски познат? Па зашто се онда никада није појавио на рекламама Кокаколе или Мекдоналдса или барем учествовао у „Задрузи“ са правим звездама наше културне сцене?

Али то се мора заслужити, као што већ свако наше дете зна.

Ко ће даље разумети, како кажу наши озбиљни и објективни медији, да он жели да им осакати и обогаљи слободу јавног изражавања а све у име сопственог права на слободно јавно изражавање? Свашта.

Ако мене питате, то је себичност, да…

А и тврдоглавост, јер он то и поред масовних протеста јавности увек изнова понавља! Не, он не види да је на погрешном путу, на странпутици такорећи, да тако никада неће стићи до рекламе Кокаколе и Мекдоналдса а камоли до „Задруге“.

Јер та понављања једног те истог, то раде само они без праве супстанце, без садржаја и маште, који се не разумеју у лото, опкладе, цењкање на пијаци, на праћење понашања комшијске распуштенице и све остало што чини живот.

Да, ко о чему, баба о свом мужу, како каже народ.

Стога пријатељски савет, не би ли му то помогло и излечило га од тог чантрања једног те истог – боље је бити онај Кочићев певац, коме се без по муке заврне шија, да не крешти и не штрчи, те да квари дремљиву тишину наше медиокритетске устајалости, по којој ми слатко ријемо, али само испод површине, јер тако и само тако треба. Верујте ми на реч!

Јер чему светионик у пустињи? Смешно.