Слободан Антонић
Од аутоцитата до празне учионице
(Слободан Антонић) Фото: Медиа центар
У прошли уторак дошао сам на факултет да одржим предавање и затекао празну учионицу. Онда ми је речено да су студенти, објавом на инстаграму, прогласили бојкот наставе због Јелене Клеут.
Колегиницу Клеут сам први и последњи пут срео на конференцији поводом 20 година од 5. октобра. Знао сам да је ћерка деканице и да јој је место на факултету било резервисано „чим се родила“. Њен реферат је био конфекцијски, и наравно идеолошки импрегниран, с основном идејом да би информисање у Србији, наводно, било боље када би НВО били власници медија (овде 155-168).
Ништа боље од тога нисам ни очекивао, јер сам знао да је Одсек за медијске студије на ФФ у НС и направљен идеолошки, по модли Д. Грухоњића, тако да ту неке велике науке тешко и да може бити.
Но, желећи да се ближе упознам с примедбама на избор колегинице Клеут за редовног професора узео сам да погледам њену књигу Хоризонти значења – семиотички системи и медијске праксе, с којом је конкурисала за то место. И одмах да кажем да сам се позитивно изненадио.
Очекивао сам неку катастрофу попут доктората Д. Грухоњића који је, слободно се може рећи, срамота за ментора и за факултет где је тако шта могло да прође (о томе сам писао овде 35-54). Али, ово уопште није тако лоше, штавише, превише не одступа од стандардног универзитетског уџбеника из комуникологије.
Дакако, то не значи да се не виде и пропусти. Мањи су проблем материјалне грешке – попут помињања „културе кромањонаца старе преко 100.000 година“ (стр. 88), где је направљена грешка од „само“ 55.000 година. Много већи проблем је генерални дидактички приступ који је одабран у овом уџбенику.
Ауторке су се руководиле „жељом да примери буду актуелни и да припадају свету смисла у којем се студенти крећу“, што је „довело до одлуке да као примере анализирамо објаве на студентским налозима на друштвеним мрежама и фотографије са протеста“, односно са „студентских блокада“ (8).
Тако се у књизи на двадесетак места говори о „студентским блокадама“, односно „студентима у блокади“ (или се користи неки сличан израз), ту је и „црвени отисак шаке“ (115; слично 59), „блокадери или ћаци“ (144), „студенти који желе да уче” (54), „ударна песница режима“ (160), „насиље над студентима“ (54), „хитна оставка министарке Славице Ђукић Дејановић“ (54), и томе слично, све илустровано бројним фотографијама са протеста.
Одлука да се примери дају из животне сфере која је блиска студентима сасвим је исправна. Ипак, проблематично може бити то што се узима здраво за готово да сви студенти имају исти, позитивни став према блокадама 2024/25. Знамо да није мали број студента који с тим дешавањима имају негативно искуство – било да су били против блокада, да су остали у мањини па искључени с пленума, да су шиканирани као „ћацад“, или просто да имају лоше успомене на предавања током лета и на убрзано полагање испита…
Зашто би они поново пролазили кроз све то, и зашто би један специфичан поглед на ове догађаје, са много имплицитних вредносних атрибута, усвајали као „знање“, па затим то одговарали на испиту? Такође, није ли актуелност саме ове теме ограничног трајања, будући да ће брзо доћи нове генерације студената које нису имале искуство протеста и којима читава ствар уопште није блиска – осим ако се не мисли да ће блокаде бити трајна одлика студентског живота?
Стављање оваквог материјала као носећег у уџбеник има својих и добрих и лоших страна. Ипак, нисам сигуран да се овим не врши и једна сасвим беспотребна идеологизација и политизација наставног процеса. Немам ништа против те врсте ризика, али тог ризика свакако морамо бити свесни, а затим и отворени за различите врсте преиспитивања и критика.
Наравно да ово што је речено не дисквалификује уџбеник, будући да смо у области друштвених наука одавно навикнути на већу или мању идеологизацију. Мени су у овој књизи, дакако, била смешна феминистичка лудовања о томе како „ношење ципела на штиклу представља идеолошки кôд патријархата, пошто женско тело чини погодним објектом мушког погледа“ (144), док „појам мушки поглед описује условљен начин на који мушкарци гледају жене, а који показује емоционалну и психолошку контролу над женама“ (95). Али таквих бизарности, срећом, нема превише, или бар не толико да ову књигу чине неупотребљивом.
Дакле, да поновим, мој општи утисак је да књига може да послужи као универзитетски уџбеник, те да у чисто садржинском смислу она није препрека за избор колегинице Клеут у више звање. Међутим, проблеми потичу из друге, формалне сфере.
Најпре, није ми јасно од кад се коауторска монографија рачуна као књига за унапређење у звање редовног професора? И то још монографија у којој није јасно означено ко је од коаутора писао који део?
У време када сам био биран за редовног професора, то је било изричито забрањено, и то с пуним правом. Док ово пишем, на мом столу лежи коауторска монографија у којој је један аутор написао сва поглавља осим једног. Дакле, посао може бити сасвим неједнако распоређен, па не могу сви коаутори имати једнаке заслуге. Али, ту се макар зна шта је ко писао, а у монографији Клеут-Милојевић се то не види. Да ли је могуће да је, у међувремену, ово промењено и да је коауторска књига довољна за редовног професора?
Нисам успео да на сајту Универзитета у НС нађем реферат за избор Јелене Клеут, нити приговоре који су дати. Зашто тај материјал није транспарентан, па да се свако може уверити да ли је у питању политички прогон или стварни недостаци? Ипак, нешто од материјала сам преко пријатеља добио (мада непотпуног), из чега видим да несумњиво постоје формални проблеми у вези ове монографије.
Први проблем је број аутоцитата. Према тренутно важећим „Критеријумима“, научна монографија категорије М42 треба да садржи најмање четири аутоцитата просечно по аутору (дакле, у овом случају укупно осам) из категорија М10, М20, М40 или М50 и без понављања. Књига, међутим, садржи само шест аутоцитата категорија М20 и М50, што је мање од потребног броја аутоцитата по аутору монографије.
Заступници колегинице Клеут тврде, међутим, да не треба применити важеће критеријуме, већ оне из 2017. Али, они су непрецизни и по њима испада да статус научне монографије може да добије један од коаутора, који има довољно аутоцитата, а други не, и то за исти текст (јер није назначено ко је шта писао). Очигледно да је потребно тумачење Матичног одбора како би се ове недоумице разрешиле.
Друга формална примедба овој монографији тиче се њене рецензије. Једна од рецензенткиња ангажована је као хонорарни сарадник управо на програмима што их води проф. Клеут, па је она практично рецензирала књигу своје неформалне шефовице. То „доводи у сумњу објективност и непристрасност рецензентског поступка“.
Заиста, сви ми каткада умемо да напишемо или да обезбедимо „пријатељске рецензије“. Али, сви ми тачно знамо и када су оне искључене и када се морамо строго придржавати формалних захтева – код избора у звање, поготово кад очекујемо неке проблеме, или код конкурисања за средства код Министарства за науку.
Веома је необично да је колегиница Клеут себи допустила овакве формалне пропусте. Када идете у избор или реизбор водите рачуна о свему, јер знате да можете да паднете на свакој ситници. Много кад сам био сведок како се по београдским институтима и факултетима, у страху и нелагоди, рачунају бодови по „корпама“, броје цитати и аутоцитати, све гледајући где би могла бити слаба тачка због које би неко, малициозан или задрт, могао да обори реферат.
Колегиница Клеут се, очигледно, ничега од тога није бојала. То мени само показује степен ароганције некога ко је био заштићен и ко није пролазио оно кроз шта је морала да прође већина наших наставника и истраживача.
Неко ће рећи да та ароганција долази од политичке протекције, коју ужива читава та екипа са медијских студија, а која се најјасније видела када је амерички амбасадор лично дошао да демонстрира недодирљивост Грухоњића.
Други ће пак казати да је њен извор у породичном професорском залеђу, будући да је на многим нашим факулетима непотизам готово натурализован. Најсмешније ми је било што су, са ФФ у НС, Клеутку најгласније и најдраматичније бранили управо припадници професорских династија Кишјухас и Степанов. Сви они вероватно мисле да им то место по рођењу припада и да се нико не сме усудити да им озбиљно броји бодове и цитате, као осталом академском пролетаријату.
Такође, питам се да ли је могуће да је колегиници Клеут, као што се прича, нуђено да уклони уочене недостаке у монографији – што не би било проблем будући да је реч о е-књизи – а да је то она одбила? Да ли је могуће да ова ароганција иде дотле да се не прима ни један компромис, уз ризик да се обнове политичке конфонтације на универзитету и поново блокира настава?
Нажалост, мало је објективних информација о овом случају, а много нејасноћа и манипулација јавношћу. Немам никаквих илузија да у оспоравању избора проф. Клеут нема и политичких мотива. Али, такође, не могу а да не видим и то како се понаша друга страна и у каквим све политичким играма она учествује.
Цех дакако увек на крају плати неко трећи, најчешће они најмање обавештени, најслабији, или најнаивнији. Бојим се да су зато наше слушаонице, у прошли уторак, биле празне…
