ПРОПАСТ ЗАПАДА И НАША ПРОПАСТ: ДА ЛИ ЈЕ „СРПСКО ПИТАЊЕ“ ПОЛИТИЧКО ИЛИ МОРАЛНО

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ЕЛЕКТРОНСКА ПОШТА

Недавно ми је писао господин Драган Бабовић, правник по струци, а уметник фотографије по опредељењу, и, поводом приче о Шпенглеровој „Пропасти Запада“ послао ми своја размишљања. Пошто он уме да мисли „са стране“, и никад не налеће „на прву лопту“, видео сам да је вредно та размишљања објавити и додати неколико речи…

 

ПРОПАШЋЕМО СА ЗАПАДОМ?

 

Драган Бабовић каже:“Сама тема пропасти Запада је, као што видимо, веома стара. Бојим се да ће та пропаст и нас повући за собом. Али за нас ће то бити лакше јер смо ми већ одавно пропали.

У нашем словенском духу је уткан код за тугу, сентименталност, песимизам, сумњичавост. Нема меке пропаганде оптимизма, идеје – живот је леп… само враћање на прошлост, идентитет – као да се негира реалност и бежи у патетику.

Добро је Андрић рекао да наш човек када гради кућу, домаћинство, то чини само до мере практичне примене. Он никада не улаже додатни напор да то доведе до степена лепоте, ма шта она била.“

И заиста – ко год је читао Дворниковићеву „Психологију југословенске меланхолије“ зна да је тако.

Домаћа меланхолија је ментални усуд народа на јужнословенском простору, обележен колективним осећајем туге, фатализма, чежње који је умногоме настао због нерешених историјских траума. Ово стање спаја епски ритам живота и осећај немоћи пред судбином.

 

ЗАПАД КАО ОБРАЗАЦ

 

Драган Бабовић додаје:“УЗОР, као основни елемент мимезиса, на себе је преузео Запад, ту нема двојбе. Екипа из сенке Jуесеја је идеале сиромашке филозофије извезла у Русију почетком 20. века, потом у Немачку и уопште Европу, искористивши угњетени слој који је силом узео власт у своје руке, те тиме прекинуо са традицијом коју је до тада градило спонтано друштво.

У недостатку традиције, ту шупљину коју су осећали сви млади нараштаји рођени после Другог рата, а нарочито после 1950. попуњавају холивудски филмови и ТВ серије у којима се пропагира здрава породица, лепа кућа са окућницом, борба индивидуалца са системом – сам против свих, победа правде итд. Изражена је самокритика друштва, приказана корупција, повезаност полиције и мафије, градоначелника са криминалцима итд, и сада шериф или један поштен полицајац решава све. Иду дотле да и председника приказују у криминалном светлу, да би и ту правда победила. Иако је у реалном животу то немогуће, они провлаче ту идеју, а уз њу и алкохол (обавезна је сцена да човек чим уђе у кућу прво попије виски)… Ту је обавезно дуван, уређење стана, гардероба итд. До танчина су обрађени и ликовно и психолошки сви ликови, сва занимања, те у целом свету почиње тотално копирање тог стила, који је у социјалистичким друштвима био потпуно занемарен. Алија Сиротановић никоме није могао бити узор.

Уз то музика, музика, музика. Све идеализовано и успостављено као узор у једној дуготрајној, веома издржљивој пропаганди Новог светског поретка.

Тако смо ми у бескoначном копирању копија од копија постали сметлиште у коме су још у тренду дуван, алкохол, дрога, бука, луксуз и лажни сјај.“

Пошто смо живели у сивилу комунизма, подметнули су нам лажне слике своје савршене, индивидуалистичке стварности, слободе која се не може одвојити од демократије и капитализма. Настала је идеологија „кока – кола социјализма“, у коме и даље живимо.

И док се светови руше и обликује се стварност у којој више ништа неће бити исто, ми смо и даље загледани у Запад кога више нема.

 

СТИЖЕ ДАЛЕКИ ИСТОК

 

Драган Бабовић је прилично песимистичан:“Наша црква говори језиком који нико не разуме, она нема никакав утицај.

За то време Исток напредује – турска и арапска музика, кинеска роба и Кинези који нам својом јефтином робом помажу да преживимо…

Домаћа производња је уништена, а они који би хтели да раде и да се региструју тиме стављају аутоматски јарам око врата…

Најбоље пролазе дивљаци који се не држе закона, раде на дивље ( што због корупције, што због строгих прописа).

Видите, ви кад уђете у кафић и попијете кафу газда вам наплати и пдв (као његова цена плус пдв)… тако да уместо њега ви плаћате његов пдв. У Закону о ПДВ пише да је обвезник пдв лице које обавља делатност. Ни у уставу ни у закону не постоји обавеза купца да плаћа пдв… али то никога не занима, ни блокадере ни опозицију…

Нема везе. Сада на сцену ступа Кина која својом памећу, дугорочном планском политиком, пошто је већ направила онај базни утицај у свету ( индустрија, роба широке потрошње, медицина, полако и меко осваја и својом културом )…

Русија се предала у сваком погледу осим што маше нуклеарним оружјем и физичком снагом. Губи време и корак са временом. Њој је још увек важније (као и код нас) владање људима него развој производње, стварање производа који би надмашили и Американце и Кинезе…итд. Није довољно продавати природне ресурсе, нафту и гас.“

Може ли Србија да изађе из тог лавиринта? Наш демографски слом, који је страхотан и ненадокнадив ( пола милиона људи у „златно доба“ данашње власти ), није само последица сиромаштва, него, пре свега и изнад свега, невиђене дезоријентације. Она траје, не престаје: „У срцу сломљен, збуњен у глави“, рекао би Лаза Костић. То је портрет данашњег Србина.

 

 

ЧЕЖЊА ЗА ХАРМОНИЈОМ

 

 

Драган Бабовић у електронском писму истиче:“У свету постоји завера свих власти у појединим државама против народа, јер народ мора да ради, што необразованији то боље. У том циљу главни метод је – divide et impera… ако није политичко, онда је верско неслагање. Зато уместо да свет буде оаза мира и опште хармоније међу људима, он је вечито жариште са сукобима у свим државама… И занимљиво је да људи то воле и то им је занимљивије од науке, уметности и филозофије. Само да средимо противника и биће боље… Смешно.

Интелектуалци, а поготово професори, не могу да владају јер се то противи природи ствари. Неко ко већ влада (студентима) не жели себи да дозволи да се њиме влада. Врло једноставно. Дакле, немогуће је да један ауторитет дозволи себи да њиме влада други ауторитет. Али Вучко је постигао да Вулин, који није служио војни рок, буде министар војске и да ниједан генерал не сме да се побуни, нити хиљаде свршених официра који сваке године заврше војну академију.

Дакле, ту није у питању шеф државе већ народ.

У тренутној политичкој ситуацији на улицама се гради иста прича…

Али, то су већ описали и кинески и грчки и римски филозофи, и Шекспир и Молијер, Гете и Достојевски, Шпенглер, наш Бранко Лазаревић.“

То јест, наше питање није толико политичко, колико морално и менталитетско. А таква питања су тешко решива.

Да се сетимо Бранка Лазаревића.

 

ПОДСЕЋАЊА БРАНКА ЛАЗАРЕВИЋА

 

У свом „Дневнику једног никога“, који је вођен од 1942. до 1947, Бранко Лазаревић говори о превртљивцима који су почели да се додворавају комунистима кад су дошли на власт:“Најгоре је видети лажне комунисте. Ти су најгори. Ти највише лицитирају. Са правим старим комунистима је лако. То су прави људи. Они тако мисле. Са њима се да разговарати. Они и знају шта хоће, и они знају своју доктрину, и за њу су се мучили по врлетима и, њима, ма како се човек не слагао са њиховим учењем, свака част“.

На власт долазе скоројевићи:“Скоројевић не трпи ништа што је било, и он то не трпи већ самим тим што не зна. Оно што он не зна, а он све не зна, и не постоји и погрешно је. Све код њега почиње од и због његовог незнања. Он је историја и само он.“

И додаје Лазаревић:„Сиротиња духовна већ сва пише по шаблонима бољшевичким. Сваки час вас неко од њих упита: „А како би се то објаснило материјалистички?“ Тако сам сажаљиво погледао свог старог пријатеља Вељка Петровића када ме је тако још пре годину дана запитао за неко питање. На Универзитету је већ смејурија. Многим сам пријатељима рекао: „Помените на почетку неке реченице из Маркса или кога другог од светих отаца, па после певајте своје!“ (…) Направио се читав један покор у име те вере. Све се мора да прилагоди „вери“: и Шекспир и зрикавац и Сунце и зглавкари и дух и маглине по свемиру. Продаје се и предаје боза као најбоље бургоњско вино. (…) И то све иде насилно и под морање. Ко неће „У фронт!“, тај не треба ни да једе, ни да добије угаљ по овој цичи.

И свет се уфронћује и удењује у ове њихове игле којима се ништа не може ни да окрпи а толи да сашије“.

И још: „Свет је постао, и то нарочито интелигенција, чак и интелектуалци, прави циркусијанац и прави морални црноберзијанац. Колико их има који доручкују са бољшевицима, ручају са демократама, вечерају са монархистима а у међувремену и са осталима. Једно за другим, ти људи чине ствари које човек не чини ни два пута за време целог живота. (…) Између „да!“ и „не!“ разлике нема. У једноме тренутку каже: „Све је ово један ужас!“ и док се окрене: „Све је ово како треба!“ (…) Разумем: то је револуција, једна удешена револуција, и разумем многе људе и, нарочито, праве комунисте, али не разумем ове муфљузе и јолпазе. Изврнуо се свет тумбе. Постао је прљаво непристојан и страшно претворен. Треба их само видети: прави циркус и они више него кловнови. То су велики еквилибристи и људи који умеју да говоре из трбуха. Они би хтели да свака прилика буде и њихова прилика. Они седе на своме образу. То су задњице а не образи, и говоре као да задњицама говоре. Избаце га на врата, он се врати кроз прозор, или потражи капиџик. Лажу, оговарају, подмећу, претварају се и у џепу носе све могуће улазне карте: од партијске до позоришне. (…) Што се, пак, тиче Универзитета, они су универзални. Тамо је вашар. Сви су „против“ кад изађу на врата универзитетска и сви су „за“ чим уђу у салу.“

Лазаревић не само осуђује; он се труди и да разуме, па каже: „Глад и страх, два верна пратиоца сваке револуције, бацају свет у моралну беду. Онај прави свет тада гине у грађанском рату, други се стрељају као „издајници“ и тако даље, трећи труле по тамницама, а остаје жив само олош и по површини се налази само шљам. После толиких „сеча кнезова“ почињених од 1941. нарочито од 1944. у јесен, од стране свих могућих непријатеља, остала је фурда која се продаје по што се хоће: као „рестлови“ и као ђубре“.

И тако даље, ad nauseam.

Па ипак, не сме се одустајати од елементарног човештва. То нам је једина нада.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ