Желидраг Никчевић
НИКАД НЕ ГРДИТЕ СВЕШТЕНСТВО…
„Ја вјерујем у бога, и за то ми није потребна никаква црква. Погледај само каква кола возе попови…“ Или, још суптилније: „Кад попови сва своја богатства дају за дјечје болнице и сами почну да служе у простој кошуљи, боси, на обали ријеке, као што је то радио Спаситељ, тада можемо попричати о вјери.“
Стотину пута сам чуо овај тобожњи аргумент, не само од злонамјерних. И могу рећи да га донекле разумијем. Разумијем ту жељу да се види отјелотворени идеал, баш она јеванђеоска једноставност и посвећеност о којој читамо у Светом писму. Кад уочите јаз између тог идеала и стварности, а то се дешава свуда и свакодневно, онда се лако намеће услов: прво ви постаните онакви каквим ја желим да вас видим, па онда можемо разговарати.
Понављам: то је веома људска реакција. „Прво ти, ћу па онда ја“ – ту вјероватно постоји и нека дубока чежња за аутентичношћу, да се ријечи не разилазе са дјелима. Чини се – ако би сви „попови“ постали такви као Спаситељ на обали ријеке, онда би вјера постала једноставнија, разумљивија, приступачнија. Зар не?
Тешко питање. Покушаћу на њега да одговорим не својим ријечима, већ ријечима једног веома мудрог савременог свештеника, оца Андреја Ткачова. Он описује баш такву појаву, из своје парохије: човјек је расположен да повјерује у Бога, али ето, видио је свештеника у мерцедесу…
„Па добро“, каже му о. Андреј, „хајде да склопимо договор. Ја ћу ти наћи сеоског парохијског свештеника, заиста несебичног. Има шесторо дјеце, мало пара, живи само од онога што му парохијани донесу. А ти онда да идеш код њега на литургију сваке недјеље, годину дана. Важи?“
Лако је наћи таквог свештеника, додаје о. Андреј. Има их много, апсолутна већина. Па ако човјек годину дана буде присуствовао литургији, престаће да себи поставља слична питања. А ако каже не – онда то значи да су све његове жалбе на свештенике у мерцедесима само изговор…
Овдје је важно разумјети да цркву чине људи, с једне стране, и с друге стране, води је Свети Дух. И све добро у цркви је од Светог Духа. У којој мјери се тај идеал може отјелотворити, зависи од конкретних учесника, од конкретних људи. Од мене и од вас. Другим ријечима: ако желите светију цркву, дођите и покажите своју светост. А ако кажете: доведите ми овдје свету цркву па ћу размислити, можда ћу свратити да упалим свијећу, онда је то веома удобан, веома модеран потрошачки став. Згодан начин да оправдамо сопствену слабост, па и гријех. Нисам ја, они су криви. Ако они, онда ћу ја…
Међутим, каже о. Андреј, хришћанство не почиње нашим условима према другима или чак према Богу. Оно почиње чињеницом да ми сами, свако од нас, схватимо да се онај дивни опис – „проста кошуља и бос на обали ријеке“ – не односи толико на спољашње окружење, колико на стање срца, које се, нажалост, не достиже само одрицањем од богатства. Ту је ријеч о унутрашњем сиромаштву духа, и о жеђи за Оним Који једини може да испуни то сиромаштво. А Он нам не долази онда кад ми или „попови“ око нас постанемо идеални, већ управо онда кад смо ми, са свим својим несавршеностима и оправданим примједбама на овај свијет, спремни да чујемо Његов глас. Спремни да „попричамо о вјери“ не из позиције судије, већ из позиције трагача, несигурног, збуњеног, али таквог као и сви остали, из позиције „од Бога напуштеног дјетета“ које чезне за Оцем.
И заиста, Бог није дао свештенство ни анђелима са неба, нити некаквим небеским људима, који су се међу нас спустили падобранима. Дао га је обичним људима, обученим у слабост. Бог жели да ми носимо слабости слабих, а не да себи угађамо. Не грдите свештенство, већ се користите свештенством за спасење, ако вјерујете.
Срећан и благословен Савиндан.
