Владимир Умељић: ЈАСЕНОВАЦ 1945. ПА НАДАЉЕ…

Јасеновац је већ 1945. забележен на филмској траци (Filmsko poduzeće Demokratske federativne Jugoslavije, Gustav Gavrin, Kosta Hlavaty) а филм се чува у United States Holocaust Memorial Museum, courtesy of Public Institution Memorial Area of Jasenovac.

Снимљен је „само неколико дана по ослобађању Јасеновца и приказује страхоте почињене у логору Јасеновац“ („This short film presents the atrocities committed in Jasenovac camp and was filmed only a few days following the liberation of the camp.“). Заведен под. „Film | Accession Number: 2002.537.2 | RG Number: RG-60.3876 | Film ID: 2713“.

„Нека буду проклети сви они, који су окаљали руке невином крвљу!“, тако завршна порука овог црно-белог филма, који траје око четрнаест минута. Измучени логораши (филмске секвенце из усташког архива), смртоносне Пићилијеве пећи, као пандан средњевековним инквизицијским ломачама, изјаве малобројних преживелих мученика о страхотама логора, масовним убиствима, уграђивању хиљада мртвих и полумртвих жртава у насип крај Саве и тврдњама (наравно субјективним, које наука услед недостатка примарних историјских извора до данас није верификовала) о 500-800 зверских убистава дневно и укупном броју од 840.000 жртава.

И лешеви… увек изнова по правилу осакаћени и унакажени мртваци у логору, на пољима, на обалама и површини Саве…

Док дугогодишњи командант логора и масовни геноцидни убица Вјекослав Макс Лубурић, свеже избријан и у испегланој црној униформи, позира пред камером и срећно се смеши, милујући нежно голуба у својој руци.

Учесници комеморације су погружени и ужаснути.

И црно-бели филм о Јасеновцу из 1966. (Богдан Жижић, Загреб Филм) је доступан у америчком Музеју Холокауста под „Film | Accession Number: 2002.537.2 | RG Number: RG-60.3877 | Film ID: 2714“.

Филм почиње захукталим возом, сточни вагони са решеткама на мајушним прозорима гутају пругу, журе ка Јасеновцу. По Сави 1966. не пливају више лешеви, већ венци које хиљаде присутних на комеморацији бацају у воду.

Уплакана старија жена у црнини држи венац са натписом: „Супругу и сину“, малобројни преживели сведоче о довођењу нових заточеника, одвајању мајки о деце и моменталном убијању деце, намах, без регистровања.

Потом се показују снимци младих насмејаних усташа у кратким панталонама на рубу јаме, који убијају заточенике ножем, маљем, секиром, тестером… И лешеви… увек изнова по правилу осакаћени и унакажени мртваци у логору, на пољима, на обалама и површини Саве…

Трећи филм од десетак минута је из 1976. (Лордан Зафрановић) и регистрован у Музеју Холокауста под: „Film | Accession Number: 2002.537.2 | RG Number: RG-60.3878 | Film ID: 2715“.

Оригинални снимци су црно-бели а савремени у боји. Овде се не смешка само Вјекослав Макс Лубурић,, већ и његов сабрат по крвавом ножу, бивши фрањевац Мирослав Филиповић-Мајсторовић, познатији под именом фра Сотона, још један рекордер по броју убистава.

Од оригиналних снимака видимо, наравно, небројене мртве људе, али и сплавове који носе заточенике ка средини реке, где их чека смрт, као и „инструменте“ џелата – ланце, ножеве, србосјеке, бритве, ћускије, крампове, кљешта…

Снимци у боји из времена снимања филма показују посетиоце Спомен-подручја, међу њима као најдрастичнији контраст су и млади дугокоси људи, један од њих немарно забацује косу, други маше у ходу гитаром.

А између тих снимака оригиналне секвенце са лешевима жртава… увек изнова по правилу осакаћени и унакажени мртваци у логору, на пољима, на обалама и површини Саве…

Тја, време пролази, незнање се шири и гуши културу памћења, пијетет, хуманост.

Не желим ни да помислим, како би то могло да изгледа данас, осамдесет година од ужасног Србоцида хрватске државе 1941-1945, као и Холокауста над Јеврејима и Самударипена над Ромима у тој држави.

Аутори ових филмова су Хрвати а чувају их и одржавају Јевреји, поставља се дакле неминовно питање – да ли београдски Музеј жртава геноцида поседује ове (слободно доступне) филмове?

Ако не, онда је то њихова срамота а ако да а они их не стављају увек изнова на располагање јавности и не користе при преко потребној едукацији младих и старих, онда је то двострука срамота оних, који воде ову институцију и исувише је радо проглашавају српским панданом Јад Вашема.

Дозвољавам себи овде и један корак даље, сматрам наиме да би све оне који данас релативизују или поричу Србоцид хрватске државе 1941-1945, који стоје уз ове злочине било речима или делима, било својим ћутањем, требало осудити да одређено време увек изнова гледају ове и овакве филмове.

Другим речима, сматрам да би горе наведену клетву требало проширити: „Нека буду проклети сви они, који су окаљали руке невином крвљу… и сви они, који на било који начин стоје уз њих!“